Једна од раширених заблуда код Аргентинаца који процењују политику Бразила јесте уверење да је то једноставно земља која је „ту, поред“, у којој се говори језиком врло сличним нашем.
Али Бразил има антрополошке разлоге који оправдавају сасвим другачији менталитет, као и сопствена правила формалности, етике и међуљудског понашања.
Kraj клупка можда ваља тражити у нашим различитим процесима стицања независности. Јужне покрајине до ње су стигле с огромним крвопролићем, кроз низ паклених битака.
У Бразилу је португалски краљ Дом Педро I абдицирао и прогласио независност „Царевине Бразил“. Нешто касније, његов син Дом Педро II успоставио је Републику. Не без мученика, не без унутрашњих борби (Баија, Пара и Сисплатина), али ништа што би могло да се упореди с нашим случајем.
Бразил је изграђен као монолитна бразилска целина. Аргентина — као „топионица раса“, која не само што није успела да их стопи, већ је приде увезла и вековне европске неурозе и супарништва, што су се као киша сручили по пампама да би „направили Америку и вратили се“1.
Бразилци не размишљају о одласку. А они који оду, размишљају само о „повратку“.
Полазећи од ових параметара, уопштено узев, усуђујем се касти да су Аргентинци постали људи повученог, а Бразилци — прегалачког темперамента.
С друге стране, бразилски народ је увек стајао по страни од великих националних одлука. Непитан и нимало неуважаван, имао је плодно тле за своје фолклорно и оскудно политизовање.
Из подрума глади која сахрањује тела, наде и будућност, појавио се Лула. Појавио се у земљи у којој је од болести повезаних с глађу умирало триста деце дневно.
Лула, пријатељ Леха Валенсе, који је с Франком Монтором делио летке на изласку из фабрика, будећи неповерење код Леонела Бризоле и у тадашњој изборно тек зачетој бразилској левици.
Лула себе не сматра „левичарем“, али је за бразилски народ освојио стандард који ни Мишел Бачелет ни Габријел Борић нису успели обезбедити чилеанском народу — да наведемо тек један пример.
Боље прави демократа него јефтини левичарчић.
Но, у временима кад је једина истина виртуелни наратив, конкретне чињенице нису довољне.
Лула није успео победити у првом кругу, али није ни „ремикс верзија“ Болсонара (с подршком кандидатуре затвореног оца у корист сина огрезлог у криминал и корупцију). Да је Болсонаро-син победио, био би председник. Оно што смо добили је технички нерешен резултат, али, зачудо, левица понавља причу „победио је Болсонаро“, правећи несхватљиве спознајне уступке.
Лулина влада има:
Трговински суфицит.
Непрестани раст БДП-а.
Инфлацију под контролом.
Искорењену глад!
Обнављање куповне моћи на домаћем тржишту.
Индекс Бовеспа је у 2025. години забележио раст од 34%, први пут премашивши 160.000 поена; истовремено је бразилски реал забележио највеће јачање према долару за последњих девет година.
Веома низак „земаљски ризик“.
Завидан рекорд инвестиција.
Изванредан опоравак показатеља незапослености; стопа незапослености наставља да пада и достигла је 5,6% у тромесечју закључно с мајем 2026. године, што је најбољи ниво за тај период још од 2012. године. Незапосленост је већ почетком године пала на 5,8%.
Просечни реални доходак радника достигао је највиши забележени ниво, повећавши се са 3.198 на 3.507 реала, уз значајно смањење сиромаштва.
Удео становништва које припада средњој класи достигао је 61%.
Снажан опоравак инвестиција кроз „Нови ПАК“ и план „Нова индустрија Бразила“.
Привлачење стварних страних инвестиција (не зајмова за повећавање задужености): 2025. године Бразил је привукао 77,7 милијарди долара директних страних инвестиција, што је највећи износ за последњих седам година, учврстивши се као друго најпривлачније одредиште за стране инвестиције.
(Међународни статистички подаци)
Зашто у таквим околностима Лула није успео победити у првом кругу, пред ризиком повратка слома владавине Болсонара-оца?
Но, ако Лула иде раме уз раме с ремикс-Болсонаром, то у Сенату и Представничком дому губи жалосно. У чему је ствар? Зашто га народ гласа, па онда шизофрено игра против њега, отежавајући му управљање земљом у случају да победи? (Као што се сада дешава са „Centrão“ као тржиштем трансакција, а не идеологија).
Да ли зато што је Лула умео да придобије поверење народа, а ПТ2 није?
Да ли зато што народ препознаје његову способност, али још више мањак осетљивости и скромности партије, која је постала затворена, у којој млади не налазе одговоре на своје оправдане и неопходне политичке тежње?
Или је, пак, то и зато што се ПТ, из неког необјашњивог разлога, одриче од комуникације, поклањајући тако властима контролу над реториком? (Уметношћу и техником коришћења језика на јасан, елегантан и делотворан начин како би се публика убедила, придобила, дирнула или условила.)
Како је могуће да евангелисти имају телевизијску станицу Ред Рекорд и стотине радио-станица… а ПТ и/или Покрет беземљаша — ништа?
Не верујете зар да велики медији могу манипулисати народом? Онда не верујете ни у плацебо ефекат. Забога… али тај ефекат је стваран, и далеко снажнији него што би многи желели.
Кажу да седам понављања дововоди до убеђења (ефекат илузије истинитости). Знамо да уверење без знања води у фанатизам. То јесте хеуристичко правило, али оно има експерименталну потврду.
Ова „сумњива невиност“ одрицања од комуникације је континентална бољка, од Рио Брава па на југ. Кажем „сумњива невиност“ зато што не верујем да нису приметили нешто тако очигледно.
Сада је у игри не само судбина Бразила, већ и судбина континента; а већ знамо да ћутолози никада не преузимају одговорност. Гајим наду да има воде, мишића и мозга како би се избегао пожар, али не смемо престати са дизањем узбуне.
Стрпљења, ја сам Енрике Бокс, др Црна Овца
(Стручњак за оно о чему нема појма)
П. С. Али, ако више волите, свалите кривицу на народ; лакше је кињити најслабије.
1 „Fare la América e voltar“ (итал.) — „Направити Америку и вратити се“; изрека у којој је одражен сан италијанских усељеника да се у Аргентини брзо обогате, па врате у домовину
2 ПТ — Радничка партија (Partido dos Trabalhadores), Лулина странка.
