Политичка сцена Бразила, уочи председничких избора у октобру 2026, не представља само унутрашњу борбу за столицу извршне власти у палати Планалто, већ и епицентар геополитичког рата ниског интензитета.
То је сукоб који ће одлучујуће утицати на равнотежу снага у Латинској Америци и добрим делом на консолидацију Глобалног југа у наредној деценији. На бразилској политичкој шаховници, под веома снажном спољном опсадом, уз активно учешће Сједињених Држава, подржавајућих крајњу десницу представљену Флавијом Болсонаром, као ударним овном против суверенитета јужноамеричког гиганта — не ради се само о изборној борби двају супротстављених модела, већ о спровођењу сценарија интервенције, оркестрираном из Вашингтона, којим се настоји сломити стратешка аутономија владе Луиза Инасија Луле да Силве, отворено држећи страну клана Болсонаро и његових ултрадесничарских оперативаца у свету.
Циљ? Реколонизовати највећу економију Латинске Америке и дати више замаха крајње десничарским владама које су се успоставиле на континенту. Вашингтон, у својој упорној криминалној политици, не одустаје од своје историјске политике гледања на Латинску Америку као на своје задње двориште, него је још појачао и уразноличио своје инструменте интервенције кроз такозвани хибридни рат1.
За бразилско напредњаштво и његове међународне савезнике Лулина победа је апсолутно неопходна, како би се сачувао национални суверенитет и у исти мах очувала нада у повратак простора за левицу на континенту и полазну тачку за Глобални југ.
Бразилска десница показала је своје недостојно лице потчињавања Вашингтону, чији израз назиремо у пријему на црвеном тепиху за десничарског стегоношу Флавија Болсонара у Овалној соби, да затражи трамповски благослов и жељену фотографију која треба да спаси његову кандидатуру2 и која разголићује природу тог колонијалног пакта. Таштина и големаштво појачавају се на медијским сценама.
Вашингтон настоји да узме под старатељство следећу бразилску владу и за то му је потребан Флавио Болсонаро — фигура обликована по лику и жељама Трампа. Зато је политички, обавештајни и медијски апарат осмислио и подупръо постављање на власт послушног, услужног кандидата, фигуре потчињене интересима наднационалног капитала и америчке хегемоније, која би деловала као брана против процеса регионалне и светске интеграције.
Док председник Лула штити националну индустријализацију, регионалну интеграцију Глобалног југа и вишеполарну спољну политику преко БРИКС-а, болсонаризам иде у Белу кућу да одаје почаст и нуди стратешка богатства нације у замену за старатељство и политичку подршку. После сусрета с Трампом у Белој кући, Флавио Болсонаро упутио је конкретан захтев, управо оно што Лула настоји да избегне:
„Отишао сам код Трампа нарочито због тога да упутим овај отворени захтев: Сједињене Државе морају Командо Вермељо и ПЦЦ прогласити бразилским терористичким организацијама“ — изјавио је Болсонаро. Тај захтев је доживљен као пример срамоте и покорности страној сили, а заправо је послужио за скретање пажње од главне понуде: предаје бразилских богатстава и његове аутономије као земље.
Овим састанком десничарски сенатор настојао је ојачати своју кандидатуру пошто је у јавност процурила информација која га повезује с Данијелом Воркаром, банкаром затвореним због сумње да стоји иза највеће финансијске преваре у историји земље — а та му је афера подрила подршку у анкетама. Трамп служи крајњој десници да заштити корумпиране, што показује морални карактер тог политичког крила, како у Бразилу, тако и у осталим нашим земљама.
Ретки земни метали будзашто
Кандидатура Флавија Болсонара и његових присталица не представља изолован облик деловања. Она оличава интересе пљачкашког агробизниса, ултраконзервативних фракција јеванђеоског покрета (ционистичко хришћанство тесно повезано с израелским режимом) и војних кругова који жуде за повратком државе под војном управом.
Болсонарова влада у савезу с Вашингтоном има и материјалну позадину: контролу над критичним минералима. Усред хегемонистичке борбе с Кином, Сједињене Државе настоје да реше своју рањивост у погледу тих стратешких сировина наметањем пљачке налазишта широм света — међу њима и она јужноамеричког џина.
Гласноговорници и сенатори блиски тврдој линији у Вашингтону заговарају потребу да се подржи победа крајње деснице с Флавиом Болсонаром, јер тај кандидат америчким корпорацијама јамчи првенствен и безуслован приступ бразилским залихама ретких земних елемената, жртвујући индустријски суверенитет и додатну вредност које брани Лулин народни пројекат.
Империјална индустрија жуди за контролом над неодијумом и празеодимијумом, елементима неопходним за производњу моћних трајних магнета, који се користе у моторима електричних возила, ветротурбинама и напредној роботици; диспрозијумом и тербијумом — ради обезбеђивања топлотне стабилности магнета у захтевним високотехнолошким и војним условима; као и ниобијумом и литијумом — стратешким минералима, којих Бразил има у огромним залихама, животно важних за ваздухопловне легуре, одбрану и складиштење енергије.
Изјаве америчких великодостојника отворено потврђују ову интервенционистичку доктрину. Сâм Трамп често изјављује да се такозвани Глобални југ мора поново ускладити с америчким безбедносним и трговинским приоритетима, упозоравајући земље БРИКС-а, чији је члан Бразил, да његов став о тражењу алтернативних валута или платних система представља израван напад на америчку економију.
На својим друштвеним мрежама Трамп је отворено претио јужноамеричкој нацији, тврдећи да је чека економска катастрофа уколико настави да доводи у питање превласт долара и „сарађује с нашим глобалним конкурентима“, указујући на Кину као главног непријатеља.
У занимљивој анализи, што долази из самог срца империје, поводом Трампових тежњи ка господарењу, истиче се да ова стратегија „утврђује да Сједињене Државе морају контролисати западну полулопту у политичком, економском, трговинском и војном смислу“. То је трамповска допуна Монроове доктрине, која је утрла пут вашингтонској хегемонији до краја XX века и у последње три деценије била запостављана3. Трамп је сада у потпуности посвећен оживљавању те доктрине доминације.
Марко Рубио, државни секретар и кључна фигура политике гушења региона, јасно показује своје непријатељство према бразилском сувереном пројекту тврдећи: „Лулино вођство у Бразилу представља директну препреку стратешким интересима Сједињених Држава на западној хемисфери“. Томе је додао нескривену претњу: „Постараћемо се да се оне владе које отворе врата кинеском утицају на наше критичне ресурсе суоче с тешким економским и дипломатским последицама“. Рубиове речи изазвале су оштру Лулину критику: „Тај Марко Рубио је смртни непријатељ неколико латиноамеричких земаља”4.
Сенке над бразилском демократијом
Вратимо се дилеми с којом се суочава Бразил: председник попут Луле, узор за Глобални југ и способан да баци рукавицу америчкој хегемонији, сучељава се на следећим председничким изборима с Флавијом Болсонаром, чија фотографија са становником Беле куће у Овалној соби сажима не само недостојност крајње десничарских политичара нашег континента, већ и један од парадокса хемисферне геополитике.
Док америчка администрација пооштрава царине — попут намета од 25% на хиљаде бразилских производа — под изговором нелојалних трговинских пракси, републикански председник обасипа похвалама клан Болсонаро, називајући кандидата Флавија „младим, интелигентним човеком који веома воли своју земљу“. То је сенка таштине, тапшање слабијега по рамену.
Ово је део смишљене стратегије меке интервенције уочи избора. Лулина влада оценила је ту меру као „жалосну прекретницу“, осуђујући саучесништво породице Болсонаро у кажњавању националне економије ради стицања изборне предности. Отвореном подршком Бела кућа настоји да легитимише крајњу десницу, користећи економски притисак као средство за слабљење владајуће странке.
Како може волети своју домовину онај ко предаје кључеве њених богатстава страном господару у замену за изборно тапшање по рамену? То је империјални двоструки морал и слугерањско понашање крајње деснице. С тим се суочава Бразил, пред којим је неопходност да се одлучи за достојанство и суверенитет, а не за потчињено и ниско издајство.
Вашингтон не трпи независан, суверен Бразил као предводника ка вишеполарном свету. Очигледно је да ће предстојећи октобар донети сучељавање два виђења: једно је Бразил у коме крајња десница није ништа друго до послушно оруђе, спремна да заложи стратешке ресурсе свог народа како би задовољила хегемонистичке диктате империје; а друго је Бразил предвођен личношћу обдареном виђењем достојанства и наде, што је захтев за наставак позитивног напредовања, како показују и саме изборне анкете које садашњем председнику дају 6 до 7 процентних поена предности.
Опасност коју носи талас крајње деснице превазилази границе Бразила и протеже се на целу Латинску Америку и остатак Глобалног југа. Покушајем ликвидације бразилског суверенитета преко ових марионета, љубитеља хегемонизма, тежи се поновном успостављању стратегије директне интервенције путем меких преврата према приручнику политиколога Џина Шарпа5. Пред страном изнудом и болсонаристичким клечањем, одбрана интегративног, народног и сувереног пројекта на челу с Лулом да Силвом постаје одлучујуће упориште у борби за достојанство читавог континента.
Иза фасаде међународне усклађености, политички пројекат Болсонарових креће се по минском пољу правних неизвесности. Најузорнији случај је пример Жаира Болсонара, осуђеног на затворску казну због учешћа у покушају државног удара. Овоме се придружују истраге о мрежама за ширење дезинформација, где се појављује аргентински консултант Фернандо Серимедо, чија улога творца кампања манипулације и дигиталне дезинформације указује на институционалну рањивост пред алгоритамским утицајима. Правне последице показују да крајња десница делује у хибридном лимбу, где дигитална агитација надокнађује политичку и моралну трулеж њених лидера. То је сенка интервенционизма.
Савез између Болсонарових и Трампа открива противречност која је исто толико очигледна, колико и опасна: пљеска се патриотским говорима док се одобравају мере које штете политичкој, социјалној и трговинској стабилности јужноамеричког џина. Са загушљивом правосудном сценом и пропагандним склопом под лупом, десница се узда у спољну потврду како би одржала у животу поларизацију, која угрожава институционалну демократију пред изборе 4. октобра. На коцку је стављен суверенитет Бразила и континента.
Извор: Terra Brasil Notícias
1 Хибридни рат је механизам којим савремени империјализам спроводи „политику максималног притиска“, комбинујући посредну војну силу, саботажу, сајбер опсаду и, у битној мери, манипулацију јавним мнењем, како би асиметрично оборио националне пројекте који одбијају да се потчине његовој хегемонији.
2 [https://www.ntn24.com/noticias-actualidad/flavio-bolsonaro-visito-la-casa-blanca-y-pidio-a-trump-que-declare-terroristas-a-bandas-criminales-brasilenas-623826]
3 Према Маријану Агиреу, да би поново активирао Монроову доктрину, Вашингтон поново активира, а у неким деловима прилагођава, своје војно присуство у региону, повећава поморске снаге ради контроле миграционих рута и трговине дрогом и распоређује јединице на границама. Осим тога, користиће „војни систем надмоћнији од оног било које друге земље на свету” да би приступио енергетским и минералним ресурсима региона. [https://www.chathamhouse.org/2025/12/trump-corollary-us-security-strategy-brings-new-focus-latin-america-it-disordered-plan] (https://www.chathamhouse.org/2025/12/trump-corollary-us-security-strategy-brings-new-focus-latin-america-it-disordered-plan)
4 [https://www.france24.com/es/minuto-a-minuto/20260603-lula-acusa-a-marco-rubio-de-enemigo-mortal-de-pa%C3%ADses-de-am%C3%A9rica-latina] (https://www.france24.com/es/minuto-a-minuto/20260603-lula-acusa-a-marco-rubio-de-enemigo-mortal-de-pa%C3%ADses-de-am%C3%A9rica-latina)
5 [https://rebelion.org/el-manual-sharp-y-los-golpes-suaves-en-america-latina/] (https://rebelion.org/el-manual-sharp-y-los-golpes-suaves-en-america-latina/)
