ПРВИ ДЕО ТЕКСТА
Од разбацаних сељачких чета постепено је стварана Национална војска за ослобођење (Ejército Nacional Libertador). Разлике у опремљености и обучености нису нестале, нити су кристероси икада располагали ресурсима упоредивим са федералном војском, али је покрет временом стекао способност да изводи координисане операције и да на појединим подручјима озбиљно угрози владине снаге.
Од сељачког устанка до кристероске војске
Кристијада није захватила читав Мексико, нити су борбе вођене у свим деловима земље истим интензитетом. Главно поприште Кристијаде били су централни и западни крајеви земље, пре свега савезне државе Халиско, Мићоакан и Гванахуато, у којима су вођене најжешће борбе. Значајна активност кристероса постојала је и у Сакатекасу, Колими, Агваскалијентесу, Најариту и Дурангу, као и у појединим областима Државе Мексико, Керетара, Сан Луис Потосија, Пуебле и Герера1. Посебно снажно упориште устаника била је област Лос Алтос де Халиско (Los Altos de Jalisco)2, претежно рурални крај са дубоко укорењеним католичким идентитетом. Стога Кристијаду не треба посматрати као рат који је равномерно захватио читаву мексичку територију, већ као регионални грађански и верски сукоб чије се тежиште налазило у Бахију и централно-западном Мексику.
Управо је социјални састав побуњеника једна од најважнијих особености Кристијаде. Већину првих кристероса чинили су сељаци и становници мањих градова и села, људи снажно везани за своје парохије, локално свештенство и традиционални католички начин живота. Они нису били професионални војници, а побуна у почетку није имала ни јединствену команду ни заједнички војни план. Избијала је у различитим местима готово стихијски, као одговор на примену антиклерикалних закона, обуставу јавног богослужења, покушаје власти да преузму контролу над храмовима и репресију над католичким активистима. У том смислу битно је нагласити да војска кристероса није створила устанак: она је настала из устанка који је већ био започео.
Недостатак војне организације пратио је још озбиљнији проблем — недостатак оружја и муниције. Многи од оних који су се прикључивали побуни нису поседовали пушке, док су поједине групе располагале старим наоружањем, пиштољима и мачетама. Оружје се куповало, кријумчарило или одузимало од федералних војника, а напади на мање војне и полицијске положаје били су истовремено начин борбе и средство да се дође до неопходних пушака и муниције. Управо ће снабдевање муницијом остати једна од најслабијих тачака покрета кристероса током читавог рата. Насупрот њима стајала је регуларна мексичка армија, са професионалним официрским кадром, артиљеријом, митраљезима, железничким транспортом и далеко већим могућностима снабдевања. Кристероси су зато морали да избегавају класично фронтално ратовање и да користе предности терена и подршке локалног становништва. Њихов начин борбе у почетку је имао претежно герилски карактер: изненадни напади на мање гарнизоне и војне колоне, заседе, брза повлачења и скривање у тешко приступачним руралним областима.
Временом је постало очигледно да верски занос и спремност на жртву сами по себи нису довољни за дуготрајан рат против регуларне армије. Национална лига за одбрану верске слободе, која је пре почетка оружаних сукоба предводила велики део мирног католичког отпора, постепено се укључила у организовање побуне. Њени руководиоци суочили су се са тешким питањем: како мноштво локалних и међусобно слабо повезаних одреда претворити у војску? Било је неопходно пронаћи професионалног војника способног да уведе дисциплину, успостави командни систем и координише операције на ширем простору. Избор је пао на генерала Енрикеа Горостијету Велардеа (Enrique Gorostieta Velarde)3, некадашњег професионалног официра и генерала мексичке војске. Горостијета је био школован војник, са познавањем артиљерије и значајним искуством, стеченим током бурних година Мексичке револуције. Представници Лиге ангажовали су га 1927. године, уз уговорену месечну плату и материјално обезбеђење његове породице у случају погибије. Управо чињеница да су кристероси морали да ангажују професионалног генерала добро показује колико је њихов покрет у почетку био далеко од организоване војске. О Горостијетиним верским уверењима касније је настала читава легенда. Нарочито је распрострањена представа о генералу као убеђеном атеисти, масону и антиклерикалцу који је команду прихватио искључиво због новца, да би га вера његових војника постепено довела до обраћења. Са таквим тумачењем треба бити опрезан. И сам Жан Мејер, један од најзначајнијих историчара Кристијаде, касније је указивао да је слика Горостијете као потпуног неверника преувеличана. За историјски приказ много је значајније оно што се може сигурно утврдити: он је прихватио команду над слабо организованим устаницима и током наредне две године одиграо пресудну улогу у њиховом претварању у озбиљнију војну формацију. Горостијета је настојао да уведе јединствену хијерархију, подели територију на војне области, повеже локалне команданте и успостави дисциплину. Од разбацаних сељачких чета постепено је стварана Национална војска за ослобођење (Ejército Nacional Libertador). Разлике у опремљености и обучености нису нестале, нити су кристероси икада располагали ресурсима упоредивим са федералном војском, али је покрет временом стекао способност да изводи координисане операције и да на појединим подручјима озбиљно угрози владине снаге.
У рату, међутим, нису учествовали само мушкарци који су носили оружје. Жене су изградиле једну од најважнијих логистичких мрежа Кристијаде. У Сапопану, у Халиску, 21. јуна 1927. године група од свега седамнаест младих жена основала је Женске бригаде Свете Јованке Орлеанке (Brigadas Femeninas Santa Juana de Arco). Од мале локалне групе оне су се развиле у широку и строго конспиративну организацију са хиљадама чланица. Њихов задатак није првенствено био непосредно учешће у борбама, већ снабдевање побуњеника, преношење порука, прикупљање новца и обавештајних података, а нарочито набавка и преношење муниције. То је било од животне важности за војску која није имала сопствену војну индустрију нити сигурне канале снабдевања. Жене су муницију преносиле из градова према јединицама кристероса, скривајући је у одећи, корпама, међу намирницама и у пртљагу. Купована је различитим каналима, понекад чак и од припадника владиних снага који су били спремни да је продају. Женска мрежа омогућавала је да меци из урбаних центара стигну до герилаца у планинама и удаљеним селима. Њихова улога зато није била споредна: без логистичке подршке становништва, а посебно организованих женских бригада, дуготрајан отпор кристероса тешко би био могућ.
Како се устанак организовао, тако је и рат постајао све суровији. Заседе, стрељања заробљеника, репресалије, паљење имања и насиље над становништвом постали су део стварности Кристијаде. Државна репресија била је жестока, али ни снаге кристероса нису остале поштеђене радикализације коју доноси грађански рат. За разумевање размера тог насиља посебно је значајан један догађај из пролећа 1927. године. 19. априла 1927. код Ла Барке у Халиску кристероси су напали воз који је саобраћао из Гвадалахаре према Мексико Ситију. У операцији су учествовале снаге повезане са једним од најконтроверзнијих команданата кристероса, свештеником Хосеом Рејесом Вегом4. Воз је превозио цивиле, али је имао и војну пратњу, као и значајну количину државног злата. Кристероси су оштетили пругу и напали композицију, након чега се развила вишечасовна борба са војницима који су је обезбеђивали. Када је отпор сломљен, део воза је опљачкан и запаљен. Напад је оставио велики број мртвих. Према подацима које наводи Жан Мејер, погинула су 52 војника и око 30 цивила, мада се број жртава у изворима разликује. Влада је тврдила да су кристероси намерно запалили вагоне са рањеницима и цивилима у њима и догађај је снажно користила у пропаганди против побуњеника. Каснија историографија показала је да се све појединости званичне верзије не могу са сигурношћу потврдити. Несумњиво је, међутим, да је напад изведен, да је композиција запаљена и да је страдао значајан број људи, укључујући цивиле. Због тога је напад на воз код Ла Барке остао једна од најмрачнијих епизода Кристијаде. Овај догађај показује колико се ситуација за мање од годину дана променила. У лето 1926. католички отпор почивао је на петицијама, економском бојкоту и одбрани храмова; током 1927. Мексико је већ имао прави оружани сукоб, са организованим побуњеничким јединицама, професионалним командантима, војним операцијама и све већим бројем жртава.
Ипак, било би погрешно замислити две подједнако опремљене армије које су се сукобљавале на јасно одређеним фронтовима. Кристијада је задржала снажан сељачки и герилски карактер. Њена снага почивала је на локалном становништву, познавању терена, верској мотивацији бораца и мрежама које су их снабдевале и скривале. Њена хронична слабост остали су оружје, муниција и материјална средства. Насупрот томе, федерална влада располагала је регуларном армијом и ресурсима државе. Управо у светлу те несразмере, чињеница да је оружани отпор трајао готово три године представља једну од упечатљивих особености Кристијаде.
Репресија, страдање становништва и мученици Кристијаде
Како се Кристијада ширила и како су кристероси постајали све организованија војна сила, тако је и одговор федералне власти постајао суровији. Проблем за владу није представљало само неколико десетина хиљада наоружаних устаника. Кристероси су могли да опстану зато што су се ослањали на широку мрежу становништва које им је давало храну, преносило поруке, скривало борце и рањенике и помагало у набавци оружја и муниције. Због тога је борба против устаника све више постајала и борба за контролу над становништвом у областима захваћеним побуном. Уследиле су репресалије, хапшења, стрељања и кажњавање људи осумњичених да помажу кристеросима. У појединим областима примењиване су и мере принудног премештања становништва, како би се герилци одвојили од средине која их је снабдевала. Посебно тежак положај имало је свештенство. После обуставе јавног богослужења многи свештеници су напустили своје парохије, били протерани или су се склонили у веће градове и иностранство, док су други остали међу верницима и наставили да тајно служе мису, исповедају, крштавају и причешћују. Само њихово присуство у областима захваћеним побуном могло је бити довољно да их власти посматрају као сараднике кристероса.
У том контексту треба разумети и мученике мексичког верског прогона. Важно је, међутим, разликовати мучеништво од оружане борбе. Међу свештеницима који су страдали било је оних који нису узели оружје, а неки су се отворено противили оружаном устанку. Њихов „преступ“ састојао се пре свега у томе што су, упркос опасности, наставили свештеничко служење. Један од најпознатијих био је Кристобал Магаљанес Хара (Cristóbal Magallanes Jara)5, парох у Тотатићеу у Халиску. После затварања богословије у Гвадалахари организовао је тајну богословију како би се наставило образовање будућих свештеника. Ухапшен је у мају 1927. и без редовног судског поступка осуђен на смрт. Стрељан је 25. маја у Колотлану заједно са младим свештеником Агустином Калоком. Непосредно пред смрт Магаљанес је изјавио да умире невин и замолио Бога да његова крв послужи јединству Мексиканаца. Магаљанес и његови сапатници посебно су значајни и због начина на који је Католичка црква касније тумачила њихово страдање. Њихово прослављање није представљало канонизацију самог рата кристероса као таквог од стране Цркве. Папа Јован Павле II је 21. маја 2000. године прогласио светима Кристобала Магаљанеса и двадесет четворицу његових сапатника, свештеника и лаика, као мученике вере. Папа је приликом канонизације нагласио да су наставили своје црквено служење у условима верског прогона и остали верни свом свештеничком и хришћанском призвању. Још снажнији одјек имало је погубљење исусовца Мигела Агустина Проа (Miguel Agustín Pro)6. После повратка у Мексико он је у илегалним условима наставио свештеничку службу. Ухапшен је након атентата на бившег председника Алвара Обрегона, иако његова непосредна умешаност није доказана. По наређењу власти стрељан је 23. новембра 1927. године без судског процеса. Влада је његово погубљење претворила у јавни спектакл и омогућила фотографисање стрељања, очекујући да ће призор деловати застрашујуће на католички покрет. Догодило се супротно: фотографије Проа који пред стрељачким стројем шири руке у облику крста постале су један од најпознатијих симбола верског прогона у Мексику. Католичка црква га је касније прославила као мученика. Можда најпотреснија судбина међу мученицима Кристијаде јесте она четрнаестогодишњег Хосеа Санћеса дел Рија (José Sánchez del Río) из Саваја у Мићоакану7. Он се придружио кристеросима и служио као барјактар. У јануару 1928. године заробљен је након што је свог коња уступио једном команданту кристероса чији је коњ у борби био убијен. Одведен је у родни Савајо и затворен у оскрнављеној цркви. Према документацији поступка за његову канонизацију, мучен је и од њега је тражено да се одрекне вере како би спасао живот. Десетог фебруара 1928. одведен је према гробљу и убијен. Ватиканска документација наводи да је и током мучења узвикивао: „Живео Христос Цар и живела Света Дјева Марија Гвадалупска!“ Канонизован је 2016. године.
Црквена јерархија у изгнанству
Рат је у великој мери онемогућио и нормалан рад и пастирско деловање мексичког епископата. Значајан број бискупа био је протеран или је напустио земљу и деловао из иностранства, нарочито из Сједињених Америчких Држава. Извори показују да су неки мексички бискупи боравили у САД као изгнаници или су се определили за привремени егзил, док су представници епископата одлазили и у Рим како би Свету столицу непосредно обавештавали о стању у земљи. Ипак, није тачно да је целокупна јерархија напустила Мексико. Мањи број бискупа остао је у земљи, неки делујући практично у илегалним условима, а постојао је и Епископски поткомитет који је одржавао везу између црквеног руководства и верника. Положај појединих бискупа током различитих фаза рата мењао се, па би било непрецизно говорити о потпуном одсуству епископата. Међу онима који су остали посебно се издвајао надбискуп Гвадалахаре Франсиско Ороско и Хименес (Francisco Orozco y Jiménez). Његова надбискупија налазила се у самом средишту оружаног отпора, али је он, уместо одласка у иностранство, остао на њеној територији, скривајући се и често мењајући место боравка како би избегао хапшење. Каљесова влада настојала је да га представи као једног од организатора побуне, мада за тврдњу да је непосредно руководио војним операцијама кристероса нема основа. Његов значај био је пре свега морални и пастирски: остајући међу верницима у Халиску и одбијајући да се повинује захтевима власти, постао је један од највидљивијих симбола црквеног отпора. Сличан избор начинио је и бискуп Колиме Хосе Амадор Веласко и Пења (José Amador Velasco y Peña), који је, упркос поодмаклим годинама, остао на подручју своје бискупије и наставио да делује скривено, одржавајући везу са свештеницима и верницима. Тако су Ороско и Хименес у Халиску и Веласко и Пења у Колими представљали упечатљив изузетак у односу на велики део мексичког епископата који се током најтежих година сукоба налазио ван земље. Њихов останак, међутим, не треба аутоматски изједначавати са непосредним организовањем оружаног устанка.
Ни међу самим бискупима није постојало потпуно јединство око оправданости оружане борбе. Најотворенију подршку отпору кристероса пружали су надбискуп Дуранга Хосе Марија Гонсалес и Валенсија (José María González y Valencia), бискуп Такамбара Леополдо Лара и Торес (Leopoldo Lara y Torres) и бискуп Уехутле Хосе де Хесус Манрикес и Сарате (José de Jesús Manríquez y Zárate). Они су припадали оном делу епископата који је сматрао да, у условима прогона и одсуства других делотворних средстава, оружани отпор католика може бити морално оправдан. Нарочито је Манрикес и Сарате био познат по бескомпромисном противљењу антиклерикалној политици власти, док су Гонсалес и Валенсија и Лара и Торес такође пружали подршку праву католика на отпор. Овој струји био је близак и надбискуп Ороско и Хименес, мада је његов однос према кристеросима био сложенији од непосредне подршке њиховим војним операцијама. Он је оружани отпор сматрао важним чиниоцем који је приморавао владу да озбиљно разматра верско питање и противио се окончању сукоба договором који не би обезбедио стварне гаранције верске слободе. У меморандуму упућеном Светој столици 1928. године, који је подржао и бискуп Лара и Торес, заступао је став да се не сме прихватити споразум који би суштински оставио непромењене законске основе прогона.
Насупрот њима, други део епископата све је више сумњао да се оружјем може постићи трајно решење. Међу најзначајнијим представницима ове умереније струје били су надбискуп Морелије Леополдо Руис и Флорес (Leopoldo Ruiz y Flores) и бискуп Паскуал Дијас и Барето (Pascual Díaz y Barreto). Они су давали предност преговорима и тражењу начина да се обнови јавни црквени живот, чак и ако претходно не буду испуњени сви захтеви које су постављали непомирљивији бискупи и кристероси. Управо ће ова струја, уз посредовање Свете столице и америчке дипломатије, одиграти пресудну улогу у преговорима који су 1929. године довели до споразума са владом и обнављања јавног богослужења. Тако је однос мексичког епископата према Кристијади током читавог сукоба остао сложен. Католичка црква као институција није формално повела оружани устанак, али су поједини бискупи кристеросима пружали моралну, а понекад и непосреднију подршку, док су други настојали да оружану борбу што пре замени политички договор. Та подела постаће нарочито видљива пред крај рата, када ће питање услова под којима треба положити оружје изазвати дубоко неслагање не само између вођа кристероса него и међу самим бискупима8.
1 Званични назив Мексика је Сједињене Мексичке Државе (Estados Unidos Mexicanos). Мексико је федерална република састављена од 32 федералне јединице: 31 савезне државе и Мексико Ситија (Ciudad de México), који има посебан статус као главни град земље. Савезне државе су: Агваскалијентес (Aguascalientes), Доња Калифорнија (Baja California), Јужна Доња Калифорнија (Baja California Sur), Кампеће (Campeche), Ћјапас (Chiapas), Ћивава (Chihuahua), Коауила (Coahuila), Колима (Colima), Дуранго (Durango), Гванахуато (Guanajuato), Гереро (Guerrero), Идалго (Hidalgo), Халиско (Jalisco), Држава Мексико (Estado de México), Мићоакан (Michoacán), Морелос (Morelos), Најарит (Nayarit), Нови Леон (Nuevo León), Оахака (Oaxaca), Пуебла (Puebla), Керетаро (Querétaro), Кинтана Ро (Quintana Roo), Сан Луис Потоси (San Luis Potosí), Синалоа (Sinaloa), Сонора (Sonora), Табаско (Tabasco), Тамаулипас (Tamaulipas), Тласкала (Tlaxcala), Веракрус (Veracruz), Јукатан (Yucatán) и Сакатекас (Zacatecas). Мексико Сити, некадашњи Федерални дистрикт (Distrito Federal), није савезна држава, већ посебна федерална јединица и седиште савезних власти. У време Кристијаде главни град и седиште савезних власти налазили су се у Федералном дистрикту (Distrito Federal), чији се правни статус разликовао од статуса савезних држава.
2 Лос Алтос де Халиско (Los Altos de Jalisco) је историјско-географска област у савезној држави Халиско, чије се становништво традиционално назива алтењоси (alteños). Област су у колонијалном периоду населили претежно европски досељеници из Шпаније, махом из Галиције (Galicia) и Наваре (Navarra). Релативна географска изолованост допринела је очувању снажног регионалног идентитета алтењоса, у којем су католичка вера, породица и локална заједница имале посебно место. Током Кристијаде Лос Алтос је постао једно од главних упоришта покрета кристероса.
3 Енрике Горостијета Веларде (Enrique Gorostieta Velarde, 1890-1929) рођен је у Монтереју, у савезној држави Нуево Леон, у угледној и имућној породици. Његов отац, Енрике Горостијета Гонсалес (Enrique Gorostieta González), био је адвокат, писац и политичар повезан са порфиријевским политичким круговима, док му је мајка била Марија Веларде Валдес-Љано (María Velarde Valdez-Llano); имао је две сестре, Еву Марију Валентину и Ану Марију. Основно образовање стекао је у Колехију Идалго (Colegio Hidalgo) у Монтереју, а 1906. уписао је Војну академију у Ћапултепеку (Colegio Militar de Chapultepec), где се школовао за артиљеријског официра; 1911. добио је чин поручника артиљерије и ступио у активну службу. Током Мексичке револуције служио је у федералној војсци и учествовао у борбама против различитих револуционарних снага, а потом је наставио војну каријеру под режимом Викторијана Уерте. Брзо је напредовао у официрској хијерархији, 1914. учествовао је и у одбрани Веракруса приликом америчке интервенције и још као веома млад достигао генералски чин. После пада Уертиног режима и распуштања старе федералне војске напустио је Мексико и извесно време провео у изгнанству у Сједињеним Државама и на Куби, а по повратку у земљу 1919. повукао се из активне војне службе и посветио приватним пословима. Године 1922. оженио се са Гертрудис „Тулитом“ Ласагом Сепулведом (Gertrudis “Tulita” Lasaga Sepúlveda) са којом је имао четворо деце, од којих је први син Енрике умро као беба. Када је 1927. прихватио команду над снагама кристероса, Горостијета је, дакле, већ био професионални официр са значајним ратним искуством, што ће се показати пресудним за претварање разуђених устаничких одреда у организованију војну силу. О генералу Горостијети видети опширније у монографији: Martha Elena Negrete, EnriqueGorostieta: Cristeroagnóstico, El Caballito – Universidad Iberoamericana, México, 1981.
4 Хосе Рејес Вега (José Reyes Vega, 1896-1929) био је мексички римокатолички свештеник и један од најпознатијих војних команданата кристероса у Халиску. По избијању Кристијаде непосредно се укључио у оружану борбу и показао се као способан, али изузетно строг и контроверзан командант, због чега је стекао надимак „Панчо Виља у мантији“ (el Pancho Villa de sotana). Сарађивао је са генералом Енрикеом Горостијетом и учествовао у неким од најзначајнијих војних операција кристероса. Погинуо је 19. априла 1929. године, после битке код Тепатитлана (Tepatitlán), у којој су кристероси нанели тежак пораз федералним снагама.
5 Кристобал Магаљанес Хара (Cristóbal Magallanes Jara, 1869-1927) рођен је 30. јула 1869. на имању Ла Сементера, на подручју Тотатићеа у Халиску, у сиромашној сељачкој породици. После смрти оца, до деветнаесте године бавио се пољопривредним пословима, а 1888. године ступио је у Богословију у Гвадалахари (Seminario Conciliar de Guadalajara). За свештеника је рукоположен 17. септембра 1899. године, у тридесетој години живота. Прво је служио као капелан и заменик управника Школе заната Светога Духа (Escuela de Artes del Espíritu Santo) у Гвадалахари (1899-1901), после чега се вратио у родни крај, а 1906. године постављен је за помоћног пароха у Тотатићеу, где је потом остао као парох све до смрти. Његова пастирска делатност у Тотатићеу била је изразито широка: оснивао је школе и катихетске центре, занатске радионице, земљорадничке и потрошачке задруге, подстицао изградњу система за наводњавање и друге пројекте за побољшање положаја сиромашног сеоског становништва, а бавио се и мисионарским радом међу домородачким Уићолима (huicholes), нарочито у Аскелтану (Azqueltán). Његова социјална делатност била је снажно обележена католичким социјалним учењем развијеним после енциклике Rerum novarum папе Лава XIII. После затварања Семинарија током Мексичке револуције, Магаљанес је почео да окупља и школује богослове у својој парохији, а 1916. године у Тотатићеу је званично установљена Помоћна Богословија Богородице Гвадалупске (Seminario Auxiliar de Nuestra Señora de Guadalupe), позната као El Silvestre. На тај начин је, у условима прогона и затварања редовних црквених образовних установа, обезбедио наставак образовања будућих свештеника у том делу Халиска.
6 Мигел Агустин Про Хуарес (Miguel Agustín Pro Juárez, 1891-1927) био је мексички исусовац, свештеник и један од најпознатијих католичких мученика из времена Кристијаде. Рођен је у Гвадалупеу у Сакатекасу, као треће од једанаесторо деце у породици рударског инжењера, а у Дружбу Исусову ступио је 1911. године. Због револуционарних прилика и прогона Цркве школовање је наставио ван Мексика — у Сједињеним Државама, Шпанији, Никарагви и Белгији, где је 1925. године рукоположен за свештеника. По повратку у Мексико 1926. године, после обуставе јавних богослужења, тајно је служио мисе, исповедао, причешћивао вернике и организовао помоћ сиромашнима, често мењајући пребивалишта и прерушавајући се како би избегао полицију. У новембру 1927. ухапшен је под оптужбом за умешаност у неуспели атентат на Алвара Обрегона, иако за његову кривицу није било доказа, и без суђења је стрељан 23. новембра 1927. године; непосредно пре стрељања раширио је руке у облику крста и узвикнуо: „¡Viva Cristo Rey!“ („Живео Христос Цар!“). Папа Јован Павле II прогласио га је блаженим 25. септембра 1988. године.
7 Хосе Санћес дел Рио (José Sánchez del Río, 1913-1928) после заробљавања одведен је у родни град Савају и затворен у крстионици парохијске цркве Светог апостола Јакова, истој оној у којој је четрнаест година раније био крштен. Његову судбину у великој мери одређивао је локални политички моћник и посланик Рафаел Пикасо Санћес (Rafael Picazo Sánchez), Хосеов рођак и кум на првом причешћу, који му је нудио могућност да спасе живот уколико се одрекне своје вере, што је Хосе одбио. Истовремено је од његовог оца затражено пет хиљада пезоса у злату за откуп сина; отац је настојао да прикупи тражену суму, док је Хосе поручивао породици да не плаћа ништа, јер је свој живот већ принео Богу. У ноћи 10. фебруара 1928. године мучитељи су му ножем одрали табане и приморали га да бос, крвавих ногу, пешачи до градског гробља, непрестано захтевајући да се одрекне вере. Он је то одбијао, узвикујући „Живео Христос Цар!“ и „Живела Света Марија Гвадалупска!“, а потом је на гробљу убијен поред већ припремљеног гроба. Хосеу се приписују и речи: „Nunca fue tan fácil ganarse el cielo“ („Никада није било тако лако задобити небо“), које је, према биографским изворима, раније упутио мајци тражећи од ње дозволу да се придружи кристеросима. Папа Франциско прогласио га је светим 16. октобра 2016. године.
8 О ставовима мексичког епископата према Кристијади видети: Andrea Mutolo, „ElEpiscopadomexicanoduranteelconflictoreligiosoenMéxicode 1926 a 1929“, Cuicuilco. Revista de Ciencias Antropológicas, 12/35 (2005), 117–136.
