PRVI DEO TEKSTA
Od razbacanih seljačkih četa postepeno je stvarana Nacionalna vojska za oslobođenje (Ejército Nacional Libertador). Razlike u opremljenosti i obučenosti nisu nestale, niti su kristerosi ikada raspolagali resursima uporedivim sa federalnom vojskom, ali je pokret vremenom stekao sposobnost da izvodi koordinisane operacije i da na pojedinim područjima ozbiljno ugrozi vladine snage.
Od seljačkog ustanka do kristeroske vojske
Kristijada nije zahvatila čitav Meksiko, niti su borbe vođene u svim delovima zemlje istim intenzitetom. Glavno poprište Kristijade bili su centralni i zapadni krajevi zemlje, pre svega savezne države Halisko, Mićoakan i Gvanahuato, u kojima su vođene najžešće borbe. Značajna aktivnost kristerosa postojala je i u Sakatekasu, Kolimi, Agvaskalijentesu, Najaritu i Durangu, kao i u pojedinim oblastima Države Meksiko, Keretara, San Luis Potosija, Pueble i Gerera1. Posebno snažno uporište ustanika bila je oblast Los Altos de Halisko (Los Altos de Jalisco)2, pretežno ruralni kraj sa duboko ukorenjenim katoličkim identitetom. Stoga Kristijadu ne treba posmatrati kao rat koji je ravnomerno zahvatio čitavu meksičku teritoriju, već kao regionalni građanski i verski sukob čije se težište nalazilo u Bahiju i centralno-zapadnom Meksiku.
Upravo je socijalni sastav pobunjenika jedna od najvažnijih osobenosti Kristijade. Većinu prvih kristerosa činili su seljaci i stanovnici manjih gradova i sela, ljudi snažno vezani za svoje parohije, lokalno sveštenstvo i tradicionalni katolički način života. Oni nisu bili profesionalni vojnici, a pobuna u početku nije imala ni jedinstvenu komandu ni zajednički vojni plan. Izbijala je u različitim mestima gotovo stihijski, kao odgovor na primenu antiklerikalnih zakona, obustavu javnog bogosluženja, pokušaje vlasti da preuzmu kontrolu nad hramovima i represiju nad katoličkim aktivistima. U tom smislu bitno je naglasiti da vojska kristerosa nije stvorila ustanak: ona je nastala iz ustanka koji je već bio započeo.
Nedostatak vojne organizacije pratio je još ozbiljniji problem — nedostatak oružja i municije. Mnogi od onih koji su se priključivali pobuni nisu posedovali puške, dok su pojedine grupe raspolagale starim naoružanjem, pištoljima i mačetama. Oružje se kupovalo, krijumčarilo ili oduzimalo od federalnih vojnika, a napadi na manje vojne i policijske položaje bili su istovremeno način borbe i sredstvo da se dođe do neophodnih pušaka i municije. Upravo će snabdevanje municijom ostati jedna od najslabijih tačaka pokreta kristerosa tokom čitavog rata. Nasuprot njima stajala je regularna meksička armija, sa profesionalnim oficirskim kadrom, artiljerijom, mitraljezima, železničkim transportom i daleko većim mogućnostima snabdevanja. Kristerosi su zato morali da izbegavaju klasično frontalno ratovanje i da koriste prednosti terena i podrške lokalnog stanovništva. Njihov način borbe u početku je imao pretežno gerilski karakter: iznenadni napadi na manje garnizone i vojne kolone, zasede, brza povlačenja i skrivanje u teško pristupačnim ruralnim oblastima.
Vremenom je postalo očigledno da verski zanos i spremnost na žrtvu sami po sebi nisu dovoljni za dugotrajan rat protiv regularne armije. Nacionalna liga za odbranu verske slobode, koja je pre početka oružanih sukoba predvodila veliki deo mirnog katoličkog otpora, postepeno se uključila u organizovanje pobune. Njeni rukovodioci suočili su se sa teškim pitanjem: kako mnoštvo lokalnih i međusobno slabo povezanih odreda pretvoriti u vojsku? Bilo je neophodno pronaći profesionalnog vojnika sposobnog da uvede disciplinu, uspostavi komandni sistem i koordiniše operacije na širem prostoru. Izbor je pao na generala Enrikea Gorostijetu Velardea (Enrique Gorostieta Velarde)3, nekadašnjeg profesionalnog oficira i generala meksičke vojske. Gorostijeta je bio školovan vojnik, sa poznavanjem artiljerije i značajnim iskustvom, stečenim tokom burnih godina Meksičke revolucije. Predstavnici Lige angažovali su ga 1927. godine, uz ugovorenu mesečnu platu i materijalno obezbeđenje njegove porodice u slučaju pogibije. Upravo činjenica da su kristerosi morali da angažuju profesionalnog generala dobro pokazuje koliko je njihov pokret u početku bio daleko od organizovane vojske. O Gorostijetinim verskim uverenjima kasnije je nastala čitava legenda. Naročito je rasprostranjena predstava o generalu kao ubeđenom ateisti, masonu i antiklerikalcu koji je komandu prihvatio isključivo zbog novca, da bi ga vera njegovih vojnika postepeno dovela do obraćenja. Sa takvim tumačenjem treba biti oprezan. I sam Žan Mejer, jedan od najznačajnijih istoričara Kristijade, kasnije je ukazivao da je slika Gorostijete kao potpunog nevernika preuveličana. Za istorijski prikaz mnogo je značajnije ono što se može sigurno utvrditi: on je prihvatio komandu nad slabo organizovanim ustanicima i tokom naredne dve godine odigrao presudnu ulogu u njihovom pretvaranju u ozbiljniju vojnu formaciju. Gorostijeta je nastojao da uvede jedinstvenu hijerarhiju, podeli teritoriju na vojne oblasti, poveže lokalne komandante i uspostavi disciplinu. Od razbacanih seljačkih četa postepeno je stvarana Nacionalna vojska za oslobođenje (Ejército Nacional Libertador). Razlike u opremljenosti i obučenosti nisu nestale, niti su kristerosi ikada raspolagali resursima uporedivim sa federalnom vojskom, ali je pokret vremenom stekao sposobnost da izvodi koordinisane operacije i da na pojedinim područjima ozbiljno ugrozi vladine snage.
U ratu, međutim, nisu učestvovali samo muškarci koji su nosili oružje. Žene su izgradile jednu od najvažnijih logističkih mreža Kristijade. U Sapopanu, u Halisku, 21. juna 1927. godine grupa od svega sedamnaest mladih žena osnovala je Ženske brigade Svete Jovanke Orleanke (Brigadas Femeninas Santa Juana de Arco). Od male lokalne grupe one su se razvile u široku i strogo konspirativnu organizaciju sa hiljadama članica. Njihov zadatak nije prvenstveno bio neposredno učešće u borbama, već snabdevanje pobunjenika, prenošenje poruka, prikupljanje novca i obaveštajnih podataka, a naročito nabavka i prenošenje municije. To je bilo od životne važnosti za vojsku koja nije imala sopstvenu vojnu industriju niti sigurne kanale snabdevanja. Žene su municiju prenosile iz gradova prema jedinicama kristerosa, skrivajući je u odeći, korpama, među namirnicama i u prtljagu. Kupovana je različitim kanalima, ponekad čak i od pripadnika vladinih snaga koji su bili spremni da je prodaju. Ženska mreža omogućavala je da meci iz urbanih centara stignu do gerilaca u planinama i udaljenim selima. Njihova uloga zato nije bila sporedna: bez logističke podrške stanovništva, a posebno organizovanih ženskih brigada, dugotrajan otpor kristerosa teško bi bio moguć.
Kako se ustanak organizovao, tako je i rat postajao sve suroviji. Zasede, streljanja zarobljenika, represalije, paljenje imanja i nasilje nad stanovništvom postali su deo stvarnosti Kristijade. Državna represija bila je žestoka, ali ni snage kristerosa nisu ostale pošteđene radikalizacije koju donosi građanski rat. Za razumevanje razmera tog nasilja posebno je značajan jedan događaj iz proleća 1927. godine. 19. aprila 1927. kod La Barke u Halisku kristerosi su napali voz koji je saobraćao iz Gvadalahare prema Meksiko Sitiju. U operaciji su učestvovale snage povezane sa jednim od najkontroverznijih komandanata kristerosa, sveštenikom Hoseom Rejesom Vegom4. Voz je prevozio civile, ali je imao i vojnu pratnju, kao i značajnu količinu državnog zlata. Kristerosi su oštetili prugu i napali kompoziciju, nakon čega se razvila višečasovna borba sa vojnicima koji su je obezbeđivali. Kada je otpor slomljen, deo voza je opljačkan i zapaljen. Napad je ostavio veliki broj mrtvih. Prema podacima koje navodi Žan Mejer, poginula su 52 vojnika i oko 30 civila, mada se broj žrtava u izvorima razlikuje. Vlada je tvrdila da su kristerosi namerno zapalili vagone sa ranjenicima i civilima u njima i događaj je snažno koristila u propagandi protiv pobunjenika. Kasnija istoriografija pokazala je da se sve pojedinosti zvanične verzije ne mogu sa sigurnošću potvrditi. Nesumnjivo je, međutim, da je napad izveden, da je kompozicija zapaljena i da je stradao značajan broj ljudi, uključujući civile. Zbog toga je napad na voz kod La Barke ostao jedna od najmračnijih epizoda Kristijade. Ovaj događaj pokazuje koliko se situacija za manje od godinu dana promenila. U leto 1926. katolički otpor počivao je na peticijama, ekonomskom bojkotu i odbrani hramova; tokom 1927. Meksiko je već imao pravi oružani sukob, sa organizovanim pobunjeničkim jedinicama, profesionalnim komandantima, vojnim operacijama i sve većim brojem žrtava.
Ipak, bilo bi pogrešno zamisliti dve podjednako opremljene armije koje su se sukobljavale na jasno određenim frontovima. Kristijada je zadržala snažan seljački i gerilski karakter. Njena snaga počivala je na lokalnom stanovništvu, poznavanju terena, verskoj motivaciji boraca i mrežama koje su ih snabdevale i skrivale. Njena hronična slabost ostali su oružje, municija i materijalna sredstva. Nasuprot tome, federalna vlada raspolagala je regularnom armijom i resursima države. Upravo u svetlu te nesrazmere, činjenica da je oružani otpor trajao gotovo tri godine predstavlja jednu od upečatljivih osobenosti Kristijade.
Represija, stradanje stanovništva i mučenici Kristijade
Kako se Kristijada širila i kako su kristerosi postajali sve organizovanija vojna sila, tako je i odgovor federalne vlasti postajao suroviji. Problem za vladu nije predstavljalo samo nekoliko desetina hiljada naoružanih ustanika. Kristerosi su mogli da opstanu zato što su se oslanjali na široku mrežu stanovništva koje im je davalo hranu, prenosilo poruke, skrivalo borce i ranjenike i pomagalo u nabavci oružja i municije. Zbog toga je borba protiv ustanika sve više postajala i borba za kontrolu nad stanovništvom u oblastima zahvaćenim pobunom. Usledile su represalije, hapšenja, streljanja i kažnjavanje ljudi osumnjičenih da pomažu kristerosima. U pojedinim oblastima primenjivane su i mere prinudnog premeštanja stanovništva, kako bi se gerilci odvojili od sredine koja ih je snabdevala. Posebno težak položaj imalo je sveštenstvo. Posle obustave javnog bogosluženja mnogi sveštenici su napustili svoje parohije, bili proterani ili su se sklonili u veće gradove i inostranstvo, dok su drugi ostali među vernicima i nastavili da tajno služe misu, ispovedaju, krštavaju i pričešćuju. Samo njihovo prisustvo u oblastima zahvaćenim pobunom moglo je biti dovoljno da ih vlasti posmatraju kao saradnike kristerosa.
U tom kontekstu treba razumeti i mučenike meksičkog verskog progona. Važno je, međutim, razlikovati mučeništvo od oružane borbe. Među sveštenicima koji su stradali bilo je onih koji nisu uzeli oružje, a neki su se otvoreno protivili oružanom ustanku. Njihov „prestup“ sastojao se pre svega u tome što su, uprkos opasnosti, nastavili svešteničko služenje. Jedan od najpoznatijih bio je Kristobal Magaljanes Hara (Cristóbal Magallanes Jara)5, paroh u Totatićeu u Halisku. Posle zatvaranja bogoslovije u Gvadalahari organizovao je tajnu bogosloviju kako bi se nastavilo obrazovanje budućih sveštenika. Uhapšen je u maju 1927. i bez redovnog sudskog postupka osuđen na smrt. Streljan je 25. maja u Kolotlanu zajedno sa mladim sveštenikom Agustinom Kalokom. Neposredno pred smrt Magaljanes je izjavio da umire nevin i zamolio Boga da njegova krv posluži jedinstvu Meksikanaca. Magaljanes i njegovi sapatnici posebno su značajni i zbog načina na koji je Katolička crkva kasnije tumačila njihovo stradanje. Njihovo proslavljanje nije predstavljalo kanonizaciju samog rata kristerosa kao takvog od strane Crkve. Papa Jovan Pavle II je 21. maja 2000. godine proglasio svetima Kristobala Magaljanesa i dvadeset četvoricu njegovih sapatnika, sveštenika i laika, kao mučenike vere. Papa je prilikom kanonizacije naglasio da su nastavili svoje crkveno služenje u uslovima verskog progona i ostali verni svom svešteničkom i hrišćanskom prizvanju. Još snažniji odjek imalo je pogubljenje isusovca Migela Agustina Proa (Miguel Agustín Pro)6. Posle povratka u Meksiko on je u ilegalnim uslovima nastavio svešteničku službu. Uhapšen je nakon atentata na bivšeg predsednika Alvara Obregona, iako njegova neposredna umešanost nije dokazana. Po naređenju vlasti streljan je 23. novembra 1927. godine bez sudskog procesa. Vlada je njegovo pogubljenje pretvorila u javni spektakl i omogućila fotografisanje streljanja, očekujući da će prizor delovati zastrašujuće na katolički pokret. Dogodilo se suprotno: fotografije Proa koji pred streljačkim strojem širi ruke u obliku krsta postale su jedan od najpoznatijih simbola verskog progona u Meksiku. Katolička crkva ga je kasnije proslavila kao mučenika. Možda najpotresnija sudbina među mučenicima Kristijade jeste ona četrnaestogodišnjeg Hosea Sanćesa del Rija (José Sánchez del Río) iz Savaja u Mićoakanu7. On se pridružio kristerosima i služio kao barjaktar. U januaru 1928. godine zarobljen je nakon što je svog konja ustupio jednom komandantu kristerosa čiji je konj u borbi bio ubijen. Odveden je u rodni Savajo i zatvoren u oskrnavljenoj crkvi. Prema dokumentaciji postupka za njegovu kanonizaciju, mučen je i od njega je traženo da se odrekne vere kako bi spasao život. Desetog februara 1928. odveden je prema groblju i ubijen. Vatikanska dokumentacija navodi da je i tokom mučenja uzvikivao: „Živeo Hristos Car i živela Sveta Djeva Marija Gvadalupska!“ Kanonizovan je 2016. godine.
Crkvena jerarhija u izgnanstvu
Rat je u velikoj meri onemogućio i normalan rad i pastirsko delovanje meksičkog episkopata. Značajan broj biskupa bio je proteran ili je napustio zemlju i delovao iz inostranstva, naročito iz Sjedinjenih Američkih Država. Izvori pokazuju da su neki meksički biskupi boravili u SAD kao izgnanici ili su se opredelili za privremeni egzil, dok su predstavnici episkopata odlazili i u Rim kako bi Svetu stolicu neposredno obaveštavali o stanju u zemlji. Ipak, nije tačno da je celokupna jerarhija napustila Meksiko. Manji broj biskupa ostao je u zemlji, neki delujući praktično u ilegalnim uslovima, a postojao je i Episkopski potkomitet koji je održavao vezu između crkvenog rukovodstva i vernika. Položaj pojedinih biskupa tokom različitih faza rata menjao se, pa bi bilo neprecizno govoriti o potpunom odsustvu episkopata. Među onima koji su ostali posebno se izdvajao nadbiskup Gvadalahare Fransisko Orosko i Himenes (Francisco Orozco y Jiménez). Njegova nadbiskupija nalazila se u samom središtu oružanog otpora, ali je on, umesto odlaska u inostranstvo, ostao na njenoj teritoriji, skrivajući se i često menjajući mesto boravka kako bi izbegao hapšenje. Kaljesova vlada nastojala je da ga predstavi kao jednog od organizatora pobune, mada za tvrdnju da je neposredno rukovodio vojnim operacijama kristerosa nema osnova. Njegov značaj bio je pre svega moralni i pastirski: ostajući među vernicima u Halisku i odbijajući da se povinuje zahtevima vlasti, postao je jedan od najvidljivijih simbola crkvenog otpora. Sličan izbor načinio je i biskup Kolime Hose Amador Velasko i Penja (José Amador Velasco y Peña), koji je, uprkos poodmaklim godinama, ostao na području svoje biskupije i nastavio da deluje skriveno, održavajući vezu sa sveštenicima i vernicima. Tako su Orosko i Himenes u Halisku i Velasko i Penja u Kolimi predstavljali upečatljiv izuzetak u odnosu na veliki deo meksičkog episkopata koji se tokom najtežih godina sukoba nalazio van zemlje. Njihov ostanak, međutim, ne treba automatski izjednačavati sa neposrednim organizovanjem oružanog ustanka.
Ni među samim biskupima nije postojalo potpuno jedinstvo oko opravdanosti oružane borbe. Najotvoreniju podršku otporu kristerosa pružali su nadbiskup Duranga Hose Marija Gonsales i Valensija (José María González y Valencia), biskup Takambara Leopoldo Lara i Tores (Leopoldo Lara y Torres) i biskup Uehutle Hose de Hesus Manrikes i Sarate (José de Jesús Manríquez y Zárate). Oni su pripadali onom delu episkopata koji je smatrao da, u uslovima progona i odsustva drugih delotvornih sredstava, oružani otpor katolika može biti moralno opravdan. Naročito je Manrikes i Sarate bio poznat po beskompromisnom protivljenju antiklerikalnoj politici vlasti, dok su Gonsales i Valensija i Lara i Tores takođe pružali podršku pravu katolika na otpor. Ovoj struji bio je blizak i nadbiskup Orosko i Himenes, mada je njegov odnos prema kristerosima bio složeniji od neposredne podrške njihovim vojnim operacijama. On je oružani otpor smatrao važnim činiocem koji je primoravao vladu da ozbiljno razmatra versko pitanje i protivio se okončanju sukoba dogovorom koji ne bi obezbedio stvarne garancije verske slobode. U memorandumu upućenom Svetoj stolici 1928. godine, koji je podržao i biskup Lara i Tores, zastupao je stav da se ne sme prihvatiti sporazum koji bi suštinski ostavio nepromenjene zakonske osnove progona.
Nasuprot njima, drugi deo episkopata sve je više sumnjao da se oružjem može postići trajno rešenje. Među najznačajnijim predstavnicima ove umerenije struje bili su nadbiskup Morelije Leopoldo Ruis i Flores (Leopoldo Ruiz y Flores) i biskup Paskual Dijas i Bareto (Pascual Díaz y Barreto). Oni su davali prednost pregovorima i traženju načina da se obnovi javni crkveni život, čak i ako prethodno ne budu ispunjeni svi zahtevi koje su postavljali nepomirljiviji biskupi i kristerosi. Upravo će ova struja, uz posredovanje Svete stolice i američke diplomatije, odigrati presudnu ulogu u pregovorima koji su 1929. godine doveli do sporazuma sa vladom i obnavljanja javnog bogosluženja. Tako je odnos meksičkog episkopata prema Kristijadi tokom čitavog sukoba ostao složen. Katolička crkva kao institucija nije formalno povela oružani ustanak, ali su pojedini biskupi kristerosima pružali moralnu, a ponekad i neposredniju podršku, dok su drugi nastojali da oružanu borbu što pre zameni politički dogovor. Ta podela postaće naročito vidljiva pred kraj rata, kada će pitanje uslova pod kojima treba položiti oružje izazvati duboko neslaganje ne samo između vođa kristerosa nego i među samim biskupima8.
1 Zvanični naziv Meksika je Sjedinjene Meksičke Države (Estados Unidos Mexicanos). Meksiko je federalna republika sastavljena od 32 federalne jedinice: 31 savezne države i Meksiko Sitija (Ciudad de México), koji ima poseban status kao glavni grad zemlje. Savezne države su: Agvaskalijentes (Aguascalientes), Donja Kalifornija (Baja California), Južna Donja Kalifornija (Baja California Sur), Kampeće (Campeche), Ćjapas (Chiapas), Ćivava (Chihuahua), Koauila (Coahuila), Kolima (Colima), Durango (Durango), Gvanahuato (Guanajuato), Gerero (Guerrero), Idalgo (Hidalgo), Halisko (Jalisco), Država Meksiko (Estado de México), Mićoakan (Michoacán), Morelos (Morelos), Najarit (Nayarit), Novi Leon (Nuevo León), Oahaka (Oaxaca), Puebla (Puebla), Keretaro (Querétaro), Kintana Ro (Quintana Roo), San Luis Potosi (San Luis Potosí), Sinaloa (Sinaloa), Sonora (Sonora), Tabasko (Tabasco), Tamaulipas (Tamaulipas), Tlaskala (Tlaxcala), Verakrus (Veracruz), Jukatan (Yucatán) i Sakatekas (Zacatecas). Meksiko Siti, nekadašnji Federalni distrikt (Distrito Federal), nije savezna država, već posebna federalna jedinica i sedište saveznih vlasti. U vreme Kristijade glavni grad i sedište saveznih vlasti nalazili su se u Federalnom distriktu (Distrito Federal), čiji se pravni status razlikovao od statusa saveznih država.
2 Los Altos de Halisko (Los Altos de Jalisco) je istorijsko-geografska oblast u saveznoj državi Halisko, čije se stanovništvo tradicionalno naziva altenjosi (alteños). Oblast su u kolonijalnom periodu naselili pretežno evropski doseljenici iz Španije, mahom iz Galicije (Galicia) i Navare (Navarra). Relativna geografska izolovanost doprinela je očuvanju snažnog regionalnog identiteta altenjosa, u kojem su katolička vera, porodica i lokalna zajednica imale posebno mesto. Tokom Kristijade Los Altos je postao jedno od glavnih uporišta pokreta kristerosa.
3 Enrike Gorostijeta Velarde (Enrique Gorostieta Velarde, 1890-1929) rođen je u Montereju, u saveznoj državi Nuevo Leon, u uglednoj i imućnoj porodici. Njegov otac, Enrike Gorostijeta Gonsales (Enrique Gorostieta González), bio je advokat, pisac i političar povezan sa porfirijevskim političkim krugovima, dok mu je majka bila Marija Velarde Valdes-Ljano (María Velarde Valdez-Llano); imao je dve sestre, Evu Mariju Valentinu i Anu Mariju. Osnovno obrazovanje stekao je u Kolehiju Idalgo (Colegio Hidalgo) u Montereju, a 1906. upisao je Vojnu akademiju u Ćapultepeku (Colegio Militar de Chapultepec), gde se školovao za artiljerijskog oficira; 1911. dobio je čin poručnika artiljerije i stupio u aktivnu službu. Tokom Meksičke revolucije služio je u federalnoj vojsci i učestvovao u borbama protiv različitih revolucionarnih snaga, a potom je nastavio vojnu karijeru pod režimom Viktorijana Uerte. Brzo je napredovao u oficirskoj hijerarhiji, 1914. učestvovao je i u odbrani Verakrusa prilikom američke intervencije i još kao veoma mlad dostigao generalski čin. Posle pada Uertinog režima i raspuštanja stare federalne vojske napustio je Meksiko i izvesno vreme proveo u izgnanstvu u Sjedinjenim Državama i na Kubi, a po povratku u zemlju 1919. povukao se iz aktivne vojne službe i posvetio privatnim poslovima. Godine 1922. oženio se sa Gertrudis „Tulitom“ Lasagom Sepulvedom (Gertrudis “Tulita” Lasaga Sepúlveda) sa kojom je imao četvoro dece, od kojih je prvi sin Enrike umro kao beba. Kada je 1927. prihvatio komandu nad snagama kristerosa, Gorostijeta je, dakle, već bio profesionalni oficir sa značajnim ratnim iskustvom, što će se pokazati presudnim za pretvaranje razuđenih ustaničkih odreda u organizovaniju vojnu silu. O generalu Gorostijeti videti opširnije u monografiji: Martha Elena Negrete, EnriqueGorostieta: Cristeroagnóstico, El Caballito – Universidad Iberoamericana, México, 1981.
4 Hose Rejes Vega (José Reyes Vega, 1896-1929) bio je meksički rimokatolički sveštenik i jedan od najpoznatijih vojnih komandanata kristerosa u Halisku. Po izbijanju Kristijade neposredno se uključio u oružanu borbu i pokazao se kao sposoban, ali izuzetno strog i kontroverzan komandant, zbog čega je stekao nadimak „Pančo Vilja u mantiji“ (el Pancho Villa de sotana). Sarađivao je sa generalom Enrikeom Gorostijetom i učestvovao u nekim od najznačajnijih vojnih operacija kristerosa. Poginuo je 19. aprila 1929. godine, posle bitke kod Tepatitlana (Tepatitlán), u kojoj su kristerosi naneli težak poraz federalnim snagama.
5 Kristobal Magaljanes Hara (Cristóbal Magallanes Jara, 1869-1927) rođen je 30. jula 1869. na imanju La Sementera, na području Totatićea u Halisku, u siromašnoj seljačkoj porodici. Posle smrti oca, do devetnaeste godine bavio se poljoprivrednim poslovima, a 1888. godine stupio je u Bogosloviju u Gvadalahari (Seminario Conciliar de Guadalajara). Za sveštenika je rukopoložen 17. septembra 1899. godine, u tridesetoj godini života. Prvo je služio kao kapelan i zamenik upravnika Škole zanata Svetoga Duha (Escuela de Artes del Espíritu Santo) u Gvadalahari (1899-1901), posle čega se vratio u rodni kraj, a 1906. godine postavljen je za pomoćnog paroha u Totatićeu, gde je potom ostao kao paroh sve do smrti. Njegova pastirska delatnost u Totatićeu bila je izrazito široka: osnivao je škole i katihetske centre, zanatske radionice, zemljoradničke i potrošačke zadruge, podsticao izgradnju sistema za navodnjavanje i druge projekte za poboljšanje položaja siromašnog seoskog stanovništva, a bavio se i misionarskim radom među domorodačkim Uićolima (huicholes), naročito u Askeltanu (Azqueltán). Njegova socijalna delatnost bila je snažno obeležena katoličkim socijalnim učenjem razvijenim posle enciklike Rerum novarum pape Lava XIII. Posle zatvaranja Seminarija tokom Meksičke revolucije, Magaljanes je počeo da okuplja i školuje bogoslove u svojoj parohiji, a 1916. godine u Totatićeu je zvanično ustanovljena Pomoćna Bogoslovija Bogorodice Gvadalupske (Seminario Auxiliar de Nuestra Señora de Guadalupe), poznata kao El Silvestre. Na taj način je, u uslovima progona i zatvaranja redovnih crkvenih obrazovnih ustanova, obezbedio nastavak obrazovanja budućih sveštenika u tom delu Haliska.
6 Migel Agustin Pro Huares (Miguel Agustín Pro Juárez, 1891-1927) bio je meksički isusovac, sveštenik i jedan od najpoznatijih katoličkih mučenika iz vremena Kristijade. Rođen je u Gvadalupeu u Sakatekasu, kao treće od jedanaestoro dece u porodici rudarskog inženjera, a u Družbu Isusovu stupio je 1911. godine. Zbog revolucionarnih prilika i progona Crkve školovanje je nastavio van Meksika — u Sjedinjenim Državama, Španiji, Nikaragvi i Belgiji, gde je 1925. godine rukopoložen za sveštenika. Po povratku u Meksiko 1926. godine, posle obustave javnih bogosluženja, tajno je služio mise, ispovedao, pričešćivao vernike i organizovao pomoć siromašnima, često menjajući prebivališta i prerušavajući se kako bi izbegao policiju. U novembru 1927. uhapšen je pod optužbom za umešanost u neuspeli atentat na Alvara Obregona, iako za njegovu krivicu nije bilo dokaza, i bez suđenja je streljan 23. novembra 1927. godine; neposredno pre streljanja raširio je ruke u obliku krsta i uzviknuo: „¡Viva Cristo Rey!“ („Živeo Hristos Car!“). Papa Jovan Pavle II proglasio ga je blaženim 25. septembra 1988. godine.
7 Hose Sanćes del Rio (José Sánchez del Río, 1913-1928) posle zarobljavanja odveden je u rodni grad Savaju i zatvoren u krstionici parohijske crkve Svetog apostola Jakova, istoj onoj u kojoj je četrnaest godina ranije bio kršten. Njegovu sudbinu u velikoj meri određivao je lokalni politički moćnik i poslanik Rafael Pikaso Sanćes (Rafael Picazo Sánchez), Hoseov rođak i kum na prvom pričešću, koji mu je nudio mogućnost da spase život ukoliko se odrekne svoje vere, što je Hose odbio. Istovremeno je od njegovog oca zatraženo pet hiljada pezosa u zlatu za otkup sina; otac je nastojao da prikupi traženu sumu, dok je Hose poručivao porodici da ne plaća ništa, jer je svoj život već prineo Bogu. U noći 10. februara 1928. godine mučitelji su mu nožem odrali tabane i primorali ga da bos, krvavih nogu, pešači do gradskog groblja, neprestano zahtevajući da se odrekne vere. On je to odbijao, uzvikujući „Živeo Hristos Car!“ i „Živela Sveta Marija Gvadalupska!“, a potom je na groblju ubijen pored već pripremljenog groba. Hoseu se pripisuju i reči: „Nunca fue tan fácil ganarse el cielo“ („Nikada nije bilo tako lako zadobiti nebo“), koje je, prema biografskim izvorima, ranije uputio majci tražeći od nje dozvolu da se pridruži kristerosima. Papa Francisko proglasio ga je svetim 16. oktobra 2016. godine.
8 O stavovima meksičkog episkopata prema Kristijadi videti: Andrea Mutolo, „ElEpiscopadomexicanoduranteelconflictoreligiosoenMéxicode 1926 a 1929“, Cuicuilco. Revista de Ciencias Antropológicas, 12/35 (2005), 117–136.
