Перуанско андско високогорје (Куско, Пуно, Апуримак) је природни „следећи кандидат“ за Вамани модел; а какав је правни оквир за власништво странаца над земљиштем у „sacra ventanda“ и да ли сам наратив „безбедног југа“ ствара притисак на перуанске земље које још нису приватизоване?
Перуански правни оквир у погледу власништва странаца над земљом
Устав Перуа и пратеће законодавство утврђују јасна правила за стицање земљишта од стране страних држављана. Члан 71. Устава Перуа утврђује начело једнакости: странци имају иста права као и Перуанци, изузев у зони унутар 50 километара од државне границе. Ова одредба директно ограничава стицање земљишта у региону Пуно, будући да се већи део те територије граничи с Боливијом и налази у пограничном појасу. Ниједан странац не може тамо да стиче или поседује земљу, осим у случајевима када је то дозвољено врховном уредбом из разлога „опште потребе“.
Додатну препреку представљају члан 89. Устава и Закон бр. 24656, који јемче неповредивост и неотуђивост земљишта сељачких заједница. То фактички блокира приватизацију, будући да највећи део сеоских подручја у Куску, Апуримаку и Пуну припада организованим заједницама и њих је немогуће добити у приватно власништво на уобичајен начин.
Када је реч о стицању приватног земљишта, оно је правно могуће на парцелама у индивидуалном приватном власништву или путем државних концесија у непограничним зонама, на пример у Куску или Апуримаку. Међутим, таква погодба је дозвољена само уз строго поштовање Закона о водама, према којем су водни ресурси неотуђиво јавно добро, као и уз испуњавање свих еколошких прописа.
Притисак на неприватизовано земљиште и прича о „Безбедном Југу“
Геополитички наратив о „безбедном југу“ у условима глобалних сукоба суочава се с озбиљним отпором када се покуша применити на перуанску Сијеру. Док се у Аргентини у пројекту Вамани користе велике парцеле у индивидуалном приватном власништву и дерегулација пољопривредног земљишта, јужни део перуанске Сијере одликује се колективним обликом власништва. Покушај приватног преузимања хиљада хектара одмах би покренуо територијалне и идентитетске спорове.
Посебно су оштре напетости око критично важних ресурса — воде и сливних подручја. Стварање приватних „самодовољних енклава“ у горњим токовима сливова изазива непосредан друштвено-еколошки протест локалних заједница, које приватизацију приступа води доживљавају као претњу својим пољопривредним и пашњачким радовима. Осим тога, у перуанским Андима на југу и даље постоји снажан историјски скептицизам према корпоративном или страном преузимању територије. Претензија на стварање „ексклузивног уточишта за елите“ на светој територији или на неприватизованом земљишту заједница изазива сукобе око легитимности, који потиру стабилност коју такви инвеститори траже.
Контекст: пројекти уточишта за милијардере
У видеу се анализира како милијардери из технолошког сектора траже изолована и самодовољна уточишта у Јужној Америци за случај глобалних ризика. На Јутјубу су доступни материјали на ту тему: „Милијардери су тражили план за случај апокалипсе“ и „Мартин Варшавски планира противатомско склониште-бункер у удаљеном делу Аргентине“.
Закључак
Идеја о стварању изоловане енклаве по узору на Вамани (пројекат Мартина Варшавског у Мендози, Аргентина) у јужном делу перуанске Сијере директно се судара с уставним гаранцијама, режимима заједничког власништва над земљиштем и израженим политичко-друштвеним противречностима.
