Budućnost veštačke inteligencije (VI) uslovljena je dvama suprotstavljenim pravcima. Jedan zastupa Donald Tramp. Drugi zagovara Kina.
Prema verziji MAGA, ova tehnologija trebalo bi da postane osnovni oslonac za povratak ekonomske hegemonije koju je Vašingtonu preoteo Peking, uspevši da prestigne Zapad u proizvodnosti i konkurentnosti. Tramp veruje da je on tvorac novog „Projekta Menhetn“, pomoću kojeg će dobiti novi Hladni rat protiv Narodne Republike Kine. Sa druge strane, model veštačke inteligencije koji predlaže Peking uklapa se u stratešku tehnološku politiku suverenog karaktera, koja bi trebalo da bude uređena međunarodnim sporazumima, daleko od korporativnih pretenzija. Tehnooligarsi se, sa svoje strane, opiru pregledu međunarodnih tela zbog svojih veza sa projektima Pentagona i odgovornosti za pristrasno usmeravanje svojih algoritama.
Dva velika igrača, Sjedinjene Američke Države i Kina, imaju različite prednosti, slabosti i relativne pritiske. U prvom slučaju, hitnost određuju dug od 40 biliona dolara, rastući gubitak globalnog uticaja među atlantističkim saveznicima i finansijalistička logika koja usmerava njihovu ekonomiju. Ti faktori nagone trampizam da pokuša prisvojiti globalnu rentu zajemčenu u slučaju da kompanije iz Silicijumske doline ovladaju čitavim globalnim spektrom. Američke prednosti počivaju na posedovanju vrhunskih čipova namenjenih VI (Nvidia H200), prekookeanskoj mreži optičkih kablova i učinku obučenih modela poput Claude i ChatGPT. Peking, sa druge strane, prednjači u proizvodnji osnovnih sirovina za kritičnu infrastrukturu (retki zemni metali i kritični minerali), širenju pristupačnih rešenja (Kimi, DeepSeek, Qwen) — stvorenih sa znatno manjim budžetima — i nesumnjivoj svestranosti u prenošenju VI u industrijsku proizvodnju putem robotike.
U Sjedinjenim Državama uporno šire predstavu da je VI nekakvo Frankenštajnovo čudovište koje je pred tim da se nepovratno osamostali. Poslednjih nedelja, istaknute ličnosti iz Silicijumske doline bliske pokretu „MAGA“ predložile su obustavu obuke svojih platformi — a istovremeno nastavljaju privlačiti milijarde dolara ulaganja. Priznali su da su neke od njihovih platformi samostalno „izbegle kontrole“ i „tražile neovlašćene puteve“ za rešavanje problema. To, međutim, nije dokaz da je reč o nezavisnoj tvari. To pre svega razotkriva posledice obučavanja modela radi maksimiziranja dobiti, bez ugradnje delotvornih mera zaštite. U tom okviru, ova apokaliptična verzija zanemaruje raspravu o tome ko kontroliše infrastrukturu i kakvim budžetima raspolaže. VI nije mašina koja je sama od sebe nastala, već je sastavljena — s određenim usmerenjem — i nastavlja svakodnevno da se oblikuje. Iza svakog modela stoje vlasnici, ulaganja, (pristrasni) algoritmi i korporativni regulatorni okviri. A iznad svega logika obezbeđivanja zarade i prebacivanja štete na društvo. Da su zaista zabrinuti zbog Saturna koji proždire sopstvenu decu, zar ih ne bi jednostavno isključili od energije što ih napaja?
Suštinska protivrečnost jeste u tome što Bela kuća inovaciju poistovećuje sa maksimizovanjem privatne dobiti i vojnom nadmoći, dok Središnje kraljevstvo teži da je proširi kao globalno javno dobro. Stoga se zalažu za platforme VI otvorenog koda. Nedavno je kineski ministar državne bezbednosti Čen Jisin izjavio da razvoj VI mora biti podvrgnut zajedničkoj proceni, nezavisnom nadzoru i sprečavanju kolektivnih rizika. Takav pristup, dodao je, podrazumeva etičke smernice, usaglašene tehničke standarde, zajedničko praćenje, rano upozoravanje i usaglašen odgovor na globalne vanredne situacije.
To zahteva, zaključuje Čen, otvaranje „algoritamskih crnih kutija“, koje danas umnožavaju neofašističke narative i zagađuju podatke — muzika koja je odvratna američkim ušima. Takav pristup posebno je bitan u uslovima militarizacije. VI ima sposobnost — kada je obučena za te ciljeve — da otkriva ranjivosti, razvija zlonamerni softver, podstiče sukobe i uspostavlja mehanizme nadzora bez sudskog naloga. Uspon kompanija za VI povezanih s odbranom i obaveštajnim službama, kao što je Palantir, pokazuje da nije reč o opasnosti daleke budućnosti. Osim toga, upotreba modela u osetljivim biološkim istraživanjima pojačava potrebu za višestranom proverom i zajedničkim zaštitnim merama.
Sjedinjene Države i Kina dele rizike koje nijedna granica ne može zadržati. Sajber-incident, otkazivanje kritične infrastrukture ili širenje opasnih alata neće se obazirati na geopolitičke blokove. Zato saradnja nije naivnost: ona je realizam. Ona zahteva uspostavljanje međunarodnog tela za nadzor nad VI, sličnog onom koje upravlja protokolima za atomsku energiju (IAEA). Neophodni su stalni kanali između država, višestranih organizacija, naučnih zajednica i kompanija; protokoli za obaveštavanje; unakrsne procene; ograničenja vojne primene; i tehnološka pomoć zemljama s manjim kapacitetima kako bi premostile digitalni jaz. Ovo novo Frankenštajnovo čudovište ne stavlja čovečanstvo pred neizbežnu mašinu, već pred dve političke mogućnosti. Jedna budućnost prepušta monopolima povezanim sa vojnim i finansijskim aparatima. Druga inovaciju nastoji podrediti javnim ciljevima i zajedničkoj regulaciji. Prvoj su puna usta bezbednosti dok produbljuje nejednakost. Druga teži tome da VI ne postane novo neokolonijalno sredstvo.
Odlučujuće pitanje nije u tome kakav će biti ishod takmičenja niti ko će prvi stići, već čemu i kome će tehnologija služiti. Kejt Kraford to sažima rečenicom jezgrovitom koliko i neprijatnom za one što svoje poslovanje predstavljaju kao prirodnu pojavu: „VI je politika od početka do kraja“. Ona nije proizvod neke „nevidljive ruke“ — novog prizivanja fantazmagorije ubuđalog liberalizma — koja automatski slaže delove poretka što odbija da bude regulisan. Pokretač je ponovo profitabilnost velikih korporacija kojima kapitalizam platformi nastoji prevazići finansijalistički slom što Sjedinjene Države gura u dugove i militarističko nasilje. Kina planira drugačiji put: VI koja je usklađena sa saradnjom, nacionalnim suverenitetom i socijalnom pravdom. Oni što predstavljaju tu tehnologiju kao sposobnu da istrebi ljudsku vrstu time obnavljaju mafijaški modus operandi, nudeći nam zaštitu od njih samih. To jest, od algoritamskih plaćenih ubica koji će nam prodati antivirus za pošasti koje će sami širiti.
Izvor: Página|12
