Prema najnovijem izveštaju Latam Plusa, 76 odsto ispitanika starosti od 16 do 24 godine trenutno ne odobrava predsednikov rad.
Kako se ovo može odraziti na budućnost Milejevog političkog projekta, za „Dva Juga“ objašnjava novinar Tadeo Kasteljone, glavni urednik PIA Global.
Koliko ozbiljnu pretnju predstavlja Milejev pad popularnosti među mladima?
Ozbiljna je zato što otkriva da se mehanizam koji je Mileja doveo na vlast — kanalisanje antipolitičkog razočaranja pokoljenja umornog od zastoja — okrenuo protiv njega samog. Najnovije istraživanje agencije Latam Pulse (AtlasIntel/Bloomberg, sprovedeno između 30. jula i 3. avgusta 2026. godine na uzorku od 1.120 osoba) pokazuje nezadovoljstvo od 76,9% među mladima od 16 do 24 godine i 71,9% među onima od 25 do 34 godine, što su najviši pokazatelji među svim starosnim grupama u zemlji. Ukupno nezadovoljstvo radom vlade dostiglo je 62,4%, uz svega 37,1% podrške, a i druge istraživačke kuće potvrđuju isti trend, s metodološkim razlikama, no s nedvosmislenim smerom.
Odbijanje nije povezano samo s uzrastom, već odgovara i konkretnoj socioekonomskoj osnovi. Prema konsultantskoj kući Moiguer, 32% mladih Argentinaca živi u siromaštvu u poređenju s opštim prosekom od 28%, nezaposlenost mladih dostiže 16% (više nego dvostruko u odnosu na 7,5% ukupnog stanovništva), a 30% onih između 18 i 24 godine niti studira, niti radi. Među onima što zarađuju manje od 630.000 pezosa mesečno nezadovoljstvo dostiže 78,8%, dok ta brojka pada na 44,9% među onima čiji prihod prelazi 3 miliona pezosa. Starosni jaz i jaz u prihodima su, u praksi, jedan te isti jaz.
Toj strukturnoj slici poslednjih nedelja dodao se i konkretan politički katalizator: protivljenje zakonu koji omogućava prodaju zemljišta strancima, što je mobilisalo hiljade mladih u Buenos Ajresu pod parolom „Otadžbina nije na prodaju“. Taj fenomen se isprepleo s atmosferom nacionalnog zanosa, podstaknutog uspehom fudbalske reprezentacije Argentine na Svetskom prvenstvu 2026, ukrštajući nacionalni identitet i protivljenje merama štednje na način koji libertarijansko rukovodstvo nije predvidelo.
Pretnja je ozbiljna, jer je autsajder koji je obećavao raskid sa tradicionalnom politikom na kraju izazvao isto ono razočaranje koje je razobličavao. Čak je izgubio podršku i unutar sopstvene baze: 28,7% onih koji su glasali za Mileja u drugom krugu 2023. godine sada ne podržava njegov rad, a nezadovoljstvo među mladim muškarcima (58,5%) i mladim ženama (66,1%) potvrđuje da se gubitak podrške proteže kroz čitavo biračko telo koje ga je ranije podržavalo.
Koja bi partija ili političar mogli pridobiti naklonost mladih?
Niko u tome ne uspeva, i to je najvažniji podatak za razumevanje trenutnog političkog trenutka u Argentini. Patrisija Bulrič, bivša ministarka bezbednosti i trenutna savezna senatorka, koja je donedavno bila najbolje pozicionirana figura unutar i van vlasti, takođe prolazi kroz primetan pad podrške — njen rejting je pao za 19 poena u poslednjem mesecu i za 31 poen od svog vrhunca u februaru 2026. Peronizam, sa svoje strane, pokazuje ono što štampa opisuje kao „strukturnu nemogućnost“ da kapitalizuje pad vladajuće koalicije; to je koalicija koja je najmanje uspela da zadrži birače koji su je napustili od 2023. do danas, iako istovremeno najbolje čuva svoje tvrdo jezgro u odnosu na druge snage.
I sama vlada je svesna ovog paradoksa. Istraživanje opservatorije Pulsar UBA i udruženja Conciencia, sprovedeno među učenicima i studentima od 16 do 19 godina, pokazuje da 72% njih smatra kako je glasanje važno, ali u isto vreme veruje da je to nedovoljno za rešavanje onoga što se dešava u zemlji. To je pokoljenje koje se ne odriče demokratije kao sistema — podrška ostaje većinska, oko 61% — ali je skoro potpuno izgubilo poverenje u to da postojeće stranke, ma kom usmerenju pripadale, mogu taj sistem pretočiti u konkretna poboljšanja. Zapravo, 28% mladih priznaje da bi radije izabrali autoritarnu vladu ako bi se ona pokazala delotvornijom.
Kako naprednjaštvo (peronizam-kišnerizam, u svojim ciklusima 2003-2015. i 2019-2023), tako ni libertarijanski neoliberalizam (od 2023. do danas) nisu uspeli, svaki u okviru svojih mogućnosti, da reše strukturnu krizu u Argentini bez prebacivanja velikog dela njenog tereta na mlađe naraštaje.
Mladi ne prelaze ka nekoj trećoj ideološkoj alternativi koja se još nije pojavila na tabli, već prosto počinju da se potpuno povlače sa političke table.
Ta dijagnoza ima neposredan empirijski presedan u parlamentarnim izborima u oktobru 2025. godine sa izlaznošću od svega 67,92% — što je istorijski minimum od 1983. godine — gde oko 11,7 miliona Argentinaca nije glasalo. Kada se tome doda 665.000 praznih i 598.000 nevažećih listića, gotovo 13 miliona birača nije izrazilo nikakvu političku naklonost, što je više od broja glasova bilo koje pojedinačne stranke. Strukturno jezgro apstinencije, koje se od 1983. kretalo između 15% i 22%, skočilo je na 32% u 2025. godini, sa pikovima praznih listića i do 37% u pojedinim okruzima. Kako skoro 53% biračkog spiska za 2027. godinu čine mlađi od 39 godina, sve ukazuje na to da odlučujuća promenljiva na predstojećim izborima neće biti to koja će snaga zadobiti naklonost mladih, već koliko će se produbiti ovo povlačenje iz sistema predstavljanja.
