Moguća pobeda Abelarda de la Esprijelje u Kolumbiji ne bi uticala samo na odnose Bogote sa Venecuelom, već bi mogla promeniti i širu ravnotežu u regionu Anda. Pitanje je kako bi novi kolumbijski kurs uticao na susedni Ekvador, gde je vlada predsednika Danijela Noboe već bliska politici desnice i jačem oslanjanju na Sjedinjene Države.
Na pitanje Dva Juga snova odgovara Pedro Paes, doktor ekonomskih nauka s Univerziteta u Teksasu, bivši ministar ekonomije, nadzornik za kontrolu tržišne vlasti, član Stiglicove komisije UN, direktor Instituta za ekonomska istraživanja PUCE, univerzitetski profesor u Ekvadoru i SAD.
Nažalost, ono što se može ostvariti nije poboljšanje diplomatskih odnosa između naše dve zemlje, jer je program narušavanja jedinstva Latinske Amerike već u toku. Sprovode ga i Noboa na ekvadorskoj strani i Milej s argentinske strane, a ta politika će se dodatno pojačati kao deo imperijalne agende koja ima za cilj sprečiti da među zemljama Latinske Amerike dođe do bilo kakvih sporazuma, približavanja ili čak minimalnih oblika saradnje.
To je deo disciplinovanja „zadnjeg dvorišta“ koje severna sila, u punom opadanju, još uvek pokušava zadržati. Ono što se upravo dogodilo u jugozapadnoj Aziji dovodi Sjedinjene Države u situaciju da svoju ulogu alfa-mužjaka mogu pokazivati samo na zapadnoj polulopti.
I to pod određenim ograničenjima, jer glavni pokretač i izvoza i uvoza i dalje ostaje Azija, čiji se centar teže nalazi u Kini. Takođe, središte inovativne dinamike, a naročito najneposrednijih revolucionarnih inovacija i dalje je tamo, a ne u Sjedinjenim Državama.
Jedina mogućnost stvaranja zarobljenog tržišta — na primer u oblasti oružja, 5G tehnologije ili veštačke inteligencije — bila bi kroz političko-administrativne mere ili otvorene pretnje. U tom kontekstu, ono što se može razviti u savezu s uribističkom desnicom, odnosno sa dubokom državom uribizma, koja na kraju ipak pobeđuje, čak i kada se pojavljuje kroz različite izborne forme u Kolumbiji, odnosi se na novo pozicioniranje u kojem važnu ulogu imaju prodori kako u svet poslovanja, tako i u svet bezbednosti — a presek ta dva velika polja povezan je sa Mosadom.
Uloga obaveštajnih platformi i eksperimenti koji će se vršiti u ovom delu kontinenta tiču se novih mehanizama društvene kontrole, političkog progona i odvraćanja svakog neslaganja, kako bi se nametnula jedina volja jedne hegemonije u opadanju koja, kao što smo već rekli, ima vrlo malo toga da ponudi.
To više nije New Deal (Novi kurs), nije više ni „Savez za napredak“, nije više ni industrijalizacija zamenom uvoza, nije više ni demokratija niti ljudska prava. Naprotiv, svi ti koncepti su postali suštinski nespojivi s interesima imperijalne politike. Možda je izuzetak Meksiko, gde bi Near-shoring (premeštanje proizvodnje bliže matičnoj zemlji) i Maquila (pogranične fabrike) mogli da imaju prostor, ali to se čak ne može proširiti ni na ostatak kontinenta.
U takvim okolnostima, više se ne bi govorilo samo o pobuni narodnih slojeva i radničke klase, već i o tome da važni delovi samih latinoameričkih oligarhija, koje su se tokom poslednjih 200 godina oblikovale kao kompradorske buržoazije — odnosno kao slojevi potpuno podređeni interesima trenutne velike sile — takođe ulaze u proces stalnog sukobljavanja. Razlog je taj što bi osa njihovog poslovanja i njihove zarade sve više bila usmerena ka Kini i BRIKS-u u celini, dok bi njihova političko-ideološka pripadnost, policijska batina i disciplinovanje „zadnjeg dvorišta“ bili zasnovane na prinudi.
Nažalost, duboka država je, čak i tokom vlade Petra u Kolumbiji, uvek bila pod kontrolom tih struktura. Drugim rečima, reč je o veoma dugotrajnom procesu, koji će sada moći da se razvije punom snagom tokom predsedništva De la Esprielje, koji pride ima psihološke karakteristike veoma prikladne za takvu situaciju. A Noboina vlada bi ušla kao veoma, veoma jeftin pion u te namere, u tu agendu latinoameričkog razdora.
I loše prakse poslednjih desetleća „prljavog rata“, pod izgovorom borbe protiv droge — pre svega pitanje lažiranja ratnih uspeha (falsos positivos), pravosudnog rata (lawfare), progona društvenih i političkih vođa, sistematskog kršenja ljudskih prava i državnog terorizma — biće regionalizovane. U Ekvadoru je to već započelo i sa još većom snagom moglo bi se učvrstiti kroz ovo prekogranično šurovanje.
Stvarne mogućnosti latinoameričke integracije, a posebno obnavljanja perspektive odnosa među našim narodima, zahtevale bi minimalnu uzdržanost u odnosu na planove Sjedinjenih Država — na primer, kada je reč o sankcijama prema trećim zemljama, pristupu tehnologijama koje nisu nužno ni najjeftinije ni najdelotvornije ako dolaze iz SAD, i čitavom nizu drugih pitanja. Ukratko, to bi, pre svega, zahtevalo veću solidarnost naše buržoazije. Ovo čak nije ni zahtev koji dolazi sa levice — sâm poslovni svet bi zahtevao minimum efikasnosti i pronalaženje sinergija na osnovu tržišnih mogućnosti koje se u ovom procesu disciplinovanja „zadnjeg dvorišta“ imperije uskraćuju. To je agenda duboke države Kolumbije i Ekvadora, uz uvođenje interesa koji su u suštini povezani sa cionizmom.
