Могућа победа Абеларда де ла Еспријеље у Колумбији не би утицала само на односе Боготе са Венецуелом, већ би могла променити и ширу равнотежу у региону Анда. Питање је како би нови колумбијски курс утицао на суседни Еквадор, где је влада председника Данијела Нобое већ блиска политици деснице и јачем ослањању на Сједињене Државе.
На питање Два Југа снова одговара Педро Паес, доктор економских наука с Универзитета у Тексасу, бивши министар економије, надзорник за контролу тржишне власти, члан Стиглицове комисије УН, директор Института за економска истраживања PUCE, универзитетски професор у Еквадору и САД.
Нажалост, оно што се може остварити није побољшање дипломатских односа између наше две земље, јер је програм нарушавања јединства Латинске Америке већ у току. Спроводе га и Нобоа на еквадорској страни и Милеј с аргентинске стране, а та политика ће се додатно појачати као део империјалне агенде која има за циљ спречити да међу земљама Латинске Америке дође до било каквих споразума, приближавања или чак минималних облика сарадње.
То је део дисциплиновања „задњег дворишта“ које северна сила, у пуном опадању, још увек покушава задржати. Оно што се управо догодило у југозападној Азији доводи Сједињене Државе у ситуацију да своју улогу алфа-мужјака могу показивати само на западној полулопти.
И то под одређеним ограничењима, јер главни покретач и извоза и увоза и даље остаје Азија, чији се центар теже налази у Кини. Такође, средиште иновативне динамике, а нарочито најнепосреднијих револуционарних иновација и даље је тамо, а не у Сједињеним Државама.
Једина могућност стварања заробљеног тржишта — на пример у области оружја, 5Г технологије или вештачке интелигенције — била би кроз политичко-административне мере или отворене претње. У том контексту, оно што се може развити у савезу с урибистичком десницом, односно са дубоком државом урибизма, која на крају ипак побеђује, чак и када се појављује кроз различите изборне форме у Колумбији, односи се на ново позиционирање у којем важну улогу имају продори како у свет пословања, тако и у свет безбедности — а пресек та два велика поља повезан је са Мосадом.
Улога обавештајних платформи и експерименти који ће се вршити у овом делу континента тичу се нових механизама друштвене контроле, политичког прогона и одвраћања сваког неслагања, како би се наметнула једина воља једне хегемоније у опадању која, као што смо већ рекли, има врло мало тога да понуди.
То више није New Deal (Нови курс), није више ни „Савез за напредак“, није више ни индустријализација заменом увоза, није више ни демократија нити људска права. Напротив, сви ти концепти су постали суштински неспојиви с интересима империјалне политике. Можда је изузетак Мексико, где би Near-shoring (премештање производње ближе матичној земљи) и Maquila (пограничне фабрике) могли да имају простор, али то се чак не може проширити ни на остатак континента.
У таквим околностима, више се не би говорило само о побуни народних слојева и радничке класе, већ и о томе да важни делови самих латиноамеричких олигархија, које су се током последњих 200 година обликовале као компрадорске буржоазије — односно као слојеви потпуно подређени интересима тренутне велике силе — такође улазе у процес сталног сукобљавања. Разлог је тај што би оса њиховог пословања и њихове зараде све више била усмерена ка Кини и БРИКС-у у целини, док би њихова политичко-идеолошка припадност, полицијска батина и дисциплиновање „задњег дворишта“ били засноване на принуди.
Нажалост, дубока држава је, чак и током владе Петра у Колумбији, увек била под контролом тих структура. Другим речима, реч је о веома дуготрајном процесу, који ће сада моћи да се развије пуном снагом током председништва Де ла Есприеље, који приде има психолошке карактеристике веома прикладне за такву ситуацију. А Нобоина влада би ушла као веома, веома јефтин пион у те намере, у ту агенду латиноамеричког раздора.
И лоше праксе последњих десетлећа „прљавог рата“, под изговором борбе против дроге — пре свега питање лажирања ратних успеха (falsos positivos), правосудног рата (lawfare), прогона друштвених и политичких вођа, систематског кршења људских права и државног тероризма — биће регионализоване. У Еквадору је то већ започело и са још већом снагом могло би се учврстити кроз ово прекогранично шуровање.
Стварне могућности латиноамеричке интеграције, а посебно обнављања перспективе односа међу нашим народима, захтевале би минималну уздржаност у односу на планове Сједињених Држава — на пример, када је реч о санкцијама према трећим земљама, приступу технологијама које нису нужно ни најјефтиније ни најделотворније ако долазе из САД, и читавом низу других питања. Укратко, то би, пре свега, захтевало већу солидарност наше буржоазије. Ово чак није ни захтев који долази са левице — сâм пословни свет би захтевао минимум ефикасности и проналажење синергија на основу тржишних могућности које се у овом процесу дисциплиновања „задњег дворишта“ империје ускраћују. То је агенда дубоке државе Колумбије и Еквадора, уз увођење интереса који су у суштини повезани са ционизмом.
