Масовна војна помоћ и техничка подршка Запада Украјини — пре свега она што долази из Сједињених Држава, уз значајну подршку Немачке и Уједињеног Краљевства — изазвала је озбиљну забринутост у области међународне безбедности.
Непрекидно испоручивање војне опреме од 2022. године до данас изазива дубоку забринутост широм света, па чак и у друштвима самих држава које снабдевају власт у Кијеву. Аналитичари попут канадске истраживачице Келси Галагер из организације Пројекат Плаушерс сматрају да „постоји стварна опасност да украјинска влада неће бити у стању контролилисати ову огромну количину оружја које би могло завршити било где“[1].
А то „било где“ представља црно тржиште оружја са потпуно неконтролисаним купцима, без могућности праћења и без икаквог јамства безбедности за наша друштва. Због тога постоји потреба за надзором коначног одредишта оружја које Сједињене Државе и Организација северноатлантског уговора (НАТО) испоручују Украјини, која се користи као посредник у сукобу против Руске Федерације.
Ово је посебно важно због ризика да наведени системи заиста доспеју у руке недржавних актера, терористичких организација или криминалних група, на шта се већ дуже време указује. Нарочито кад је реч о преносним противтенковским и противваздушним ракетним системима.
Ове вишемилијардске испоруке, у које је укључена коалиција од најмање четрдесет држава предвођена Вашингтоном и чланицама НАТО-а — уз партнере ван региона као што су Јапан, Јужна Кореја, Тајван и Израел — усмеравају се ка држави која се историјски суочава с озбиљним оптужбама за институционалну корупцију. Процењује се да финансијска и војна помоћ Украјини од фебруара 2022. године премашује 500 милијарди долара[2].
Ризик од преусмеравања и кријумчарења напредних оружаних система
Списак испорученог наоружања укључује најсавременије системе противваздушне одбране као што су немачки „Патриот“, NASAMS и IRIS-T; артиљерију великог домета и хаубице, како самоходне тако и вучне; као и минобацаче, мине и преносне противтенковске ракетне системе Javelin (САД) и NLAW (шведско-британске производње). Такође су испоручени и преносни противваздухопловни системи (MANPADS), попут америчких „Стингера“ и француских „Мистрала“.
Овом арсеналу придружују се ловци F-16, ракете великог домета ATACMS, високомобилни вишецевни ракетни системи HIMARS, тенкови Leopard I и Leopard II, као и оклопна возила Abrams. Инвентар употпуњују милиони артиљеријских граната и борбена возила пешадије Bradley и Marder, заједно са транспортерима Stryker и M113.
Разноврсно оружје испоручује се у огромним количинама. Један његов део користи се у борбеним дејствима против војних положаја, енергетске инфраструктуре и градова, али све чешће и против цивилних циљева на територији Руске Федерације, као што се то десило с нападом на студентски дом у граду Старобељску, Луганска Народна Република, у којем је погинула 21 особа, изазвавши снажан политички, дипломатски и војни одговор Русије на тај ратни злочин[3].
Поред материјала који се користи на фронту и којим располаже украјинска страна, један део овог арсенала преусмерава се далеко од ратне зоне у Источној Европи. Преко кријумчарских мрежа оружје стиже у удаљене регионе, где потенцијално снабдева екстремистичке организације и нарко-картеле.
С тим у вези, поједини амерички политички коментатори, попут Такера Карлсона[4], тврдили су да западне обавештајне службе располажу извештајима о доспевању оружја на црно тржиште, па чак и у руке криминалних организација у Латинској Америци. Мада владе које су укључене у овај процес систематски одбацују такве тврдње, забринутост због недовољног надзора све је израженија.
Чак је и Европска унија, посредством својих полицијских и пограничних органа[5] признала ризик од незаконите трговине оружјем које потиче из ратних зона. Иако су Европол и Фронтекс тврдили да сарађују с украјинским властима у праћењу кријумчарских рута, обим испорука представља озбиљан изазов за делотворност таквих контрола, што изазива забринутост европских министарстава унутрашњих послова и грађана који су већ искусили последице повећаног наоружавања, несигурности и терористичких напада.
Дестабилизација и асиметричне способности
Стокхолмски Међународни институт за истраживање мира више пута је упозоравао да ширење и преусмеравање преносних противваздушних система (MANPADS) и вођених противтенковских ракета (ATGM) ка криминалним организацијама представља једну од највећих претњи међународној стабилности[6].
Са своје стране, извештај „Оружни компас: ширење и контрола оружја и муниције у Украјини у ратно доба“[7], који су израдили организација Small Arms Survey и Центар за безбедносне студије (CENSS), наглашава две критичне претње које произлазе из неконтролисаног преноса оваквог наоружања:
• Ризик за цивилно ваздухопловство: MANPADS системи у рукама терористичких ћелија имају способност да оборе путничке авионе током полетања или слетања, што је опасност која је већ у прошлости однела бројне људске животе.
• Асиметрична разорна моћ: Савремене противтенковске ракете омогућавају недржавним чиниоцима да са великих удаљености и уз минималну техничку обуку уништавају оклопна возила државних снага, полицијске објекте и критичну инфраструктуру.
Масовни пренос војне опреме захтева изузетно строге механизме ревизије и контроле како би се спречило да вишкови или оружје заплењено на бојишту заврше на црном тржишту[8]. То подразумева јачање темеља такозваног Васенарског споразума. Ситуацију додатно усложњава састав снага на терену, који укључује хиљаде страних плаћеника и приватних војних извођача.
Међу земљама које шаљу борце у Украјину налазе се ветерани грађанског рата из Колумбије, како припадници колумбијске војске, тако и бивши чланови десничарских паравојних формација. Ту су и плаћеници и пустолови из Сједињених Држава и Европе, што додатно отежава доктринарну контролу и вођење евиденције у војним јединицама, стварајући простор за потпуни губитак надзора над наоружањем и развој незаконите трговине оружјем у сарадњи са корумпираним елементима војске и државне бирократије.
Аналитичарка Егле Е. Мураускаите из пројекта Russia Matters, који делује у оквиру Belfer Center for Science and International Affairs, истиче у својим радовима да учешће страних бораца и плаћеника у Украјини — посебно оних који су регрутовани из економских разлога — представља озбиљан оперативни изазов. Језичке баријере, непознавање конвенционалног ратовања високог интензитета и недостатак усклађености с украјинском тактичком доктрином додатно усложњавају операције на фронту[9].
Украјина: Пропала логистика и „арсенал анархије“
Прекомерна количина војне опреме, заједно са њеном масовном и недовољно контролисаном употребом, као и хиљадама дезертерстава из украјинске војске и недостатком професионалног кадра, представљају логистички изазов који је тешко савладати. Хиљаде комада оружја нагомилавају се у војним складиштима без ефикасног надзора, што олакшава њихово доспевање у средине које се већ суочавају са растом криминала и нарко-трговине.
Томе треба додати и остављање оружја на фронту од стране украјинских јединица, што се све чешће дешава током брзих повлачења пред руским напредовањем или услед техничких кварова на бојном пољу. Такве ситуације доводе до тога да оружје остане на бојишту. Ово је показатељ неефикасности украјинске војске и одступања од западних војних доктрина које се покушавају применити у тој земљи, што сведочи о неспособности украјинских снага да се делотворно супротставе руској војној техници.
Што се тиче тврдњи о „застарелости“ украјинског наоружања — оно није постало неупотребљиво тек због своје конструкције, већ зато што је брзо и ефикасно неутралисано услед интензивног електронског ратовања и масовне употребе ударних дронова од стране руске војске.
Са геополитичке тачке гледишта, бројни аналитичари сматрају да је садашња криза последица политике ширења на исток коју су Вашингтон и његови савезници водили од 1991. године, занемарујући безбедносне гаранције које је Москва тражила у погледу неутралности Украјине и неширења НАТО-а ка њеним западним границама. У овом тренутку, специјализоване међународне организације, попут Глобалне иницијативе против транснационалног организованог криминала[10], настављају изражавати озбиљну забринутост због недостатка могућности праћења оружја које је пребачено у регион.
За Уједињене нације, трговина оружјем представља „одлучујући фактор“ који подрива мир. Према ставу УН, преусмеравање и незаконита трговина оружјем „дестабилизују заједнице и погоршавају безбедносне прилике, укључујући и кроз тешка кршења међународног хуманитарног права и људских права, као и насиље над женама и децом у различитим контекстима“[11].
Садашња криза ширења оружја у Украјини, као и корупција политичара и војних лица који учествују у кријумчарским активностима, представља непосредну последицу неуспешне логистике и кратковиде политичке стратегије. Сједињене Државе и њихови европски савезници покушавају да ублаже медијске последице овог оперативног неуспеха.
Преплављивањем ратне зоне напредним наоружањем без строгог надзора над његовим коначним корисником, Сједињене Државе и њихови партнери не само да су продужили рат у Источној Европи, већ су поставили темеље за будућу дестабилизацију бројних региона света, доприносећи јачању арсенала терористичких организација и глобалног нарко-криминала и стварајући проблем који ће бити веома тешко контролисати.
Колико год Сједињене Државе и њихови западни савезници покушавали да прикрију ову ситуацију, стварност показује да су масовне испоруке оружја и новца, као и њихова неефикасна и корумпирана употреба у украјинском режиму који опстаје захваљујући милијардама долара помоћи својих савезника, политика осуђена на неуспех. Таква политика не штети само Украјини, већ и европским друштвима у целини, која посматрају како се њихово социјално и економско благостање жртвује од стране владајућих елита континента, што делују под утицајем Беле куће и Пентагона ради одржавања на власти режима у Кијеву.
Аутор је новинар и међународни аналитичар
Извор: HispanTV
[1] https://ici.radio-canada.ca/rci/es/noticia/1869510/advierten-armas-canadienses-ucrania-manos-equivocadas
[2] Европске земље и институције Европске уније допринеле су са више од 200 милијарди евра финансијске и војне помоћи. Сједињене Америчке Државе су, са своје стране, према подацима Трампове администрације, од фебруара те године обезбедиле 300 милијарди долара, подељених на војну опрему, хуманитарну помоћ и кредите.
[3] https://www.hispantv.com/noticias/rusia/644313/responde-misil-oreshnik-ataque-ucraniano-estudiantes
[4] https://x.com/TuckerCarlson/status/1889011796796645488?s=20
[5] https://www.europol.europa.eu/media-press/newsroom/news/europol-statement-cooperation-ukraine
[6] Украјина је постала највећи светски увозник тешког наоружања у периоду 2020-2024, а њен увоз се повећао скоро 100 пута у поређењу са периодом 2015-2019. https://www.sipri.org/media/press-release/2025/ukraine-worlds-biggest-arms-importer-united-states-dominance-global-arms-exports-grows-russian
[7] https://www.smallarmssurvey.org/highlight/new-report-small-arms-proliferation-ukraine
[8] Модернизација мултилатералних оквира је од суштинског значаја, што подразумева јачање стубова Васенарског споразума (први глобални вишестрани споразум о контроли извоза конвенционалног оружја и робе и технологије двоструке намене, који је добио коначно одобрење од 33 земље-суоснивача у јулу 1996. године и почео са радом у септембру 1996. године) и уговора УН о трговини оружјем. Кључно је ускладити националне законе како би се преусмеравање нематеријалне и физичке војне технологије класификовало као озбиљна међународна терористичка дела. Заједничке граничне обавештајне службе: повећати сарадњу између обавештајних служби и царинске полиције како би се пресреле руте црног тржишта на „тамном вебу“, где недржавне групе покушавају набавити компоненте за лансирање ракета. https://www.wassenaar.org/es/the-wassenaar-arrangement/
[9] https://www.russiamatters.org/analysis/foreign-fighters-ukraine-what-concerns-should-really-be-agenda
[10] https://globalinitiative.net/analysis/trends-arms-trafficking-conflict-ukraine-russia-monitor
