Masovna vojna pomoć i tehnička podrška Zapada Ukrajini — pre svega ona što dolazi iz Sjedinjenih Država, uz značajnu podršku Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva — izazvala je ozbiljnu zabrinutost u oblasti međunarodne bezbednosti.
Neprekidno isporučivanje vojne opreme od 2022. godine do danas izaziva duboku zabrinutost širom sveta, pa čak i u društvima samih država koje snabdevaju vlast u Kijevu. Analitičari poput kanadske istraživačice Kelsi Galager iz organizacije Projekat Plaušers smatraju da „postoji stvarna opasnost da ukrajinska vlada neće biti u stanju kontrolilisati ovu ogromnu količinu oružja koje bi moglo završiti bilo gde“[1].
A to „bilo gde“ predstavlja crno tržište oružja sa potpuno nekontrolisanim kupcima, bez mogućnosti praćenja i bez ikakvog jamstva bezbednosti za naša društva. Zbog toga postoji potreba za nadzorom konačnog odredišta oružja koje Sjedinjene Države i Organizacija severnoatlantskog ugovora (NATO) isporučuju Ukrajini, koja se koristi kao posrednik u sukobu protiv Ruske Federacije.
Ovo je posebno važno zbog rizika da navedeni sistemi zaista dospeju u ruke nedržavnih aktera, terorističkih organizacija ili kriminalnih grupa, na šta se već duže vreme ukazuje. Naročito kad je reč o prenosnim protivtenkovskim i protivvazdušnim raketnim sistemima.
Ove višemilijardske isporuke, u koje je uključena koalicija od najmanje četrdeset država predvođena Vašingtonom i članicama NATO-a — uz partnere van regiona kao što su Japan, Južna Koreja, Tajvan i Izrael — usmeravaju se ka državi koja se istorijski suočava s ozbiljnim optužbama za institucionalnu korupciju. Procenjuje se da finansijska i vojna pomoć Ukrajini od februara 2022. godine premašuje 500 milijardi dolara[2].
Rizik od preusmeravanja i krijumčarenja naprednih oružanih sistema
Spisak isporučenog naoružanja uključuje najsavremenije sisteme protivvazdušne odbrane kao što su nemački „Patriot“, NASAMS i IRIS-T; artiljeriju velikog dometa i haubice, kako samohodne tako i vučne; kao i minobacače, mine i prenosne protivtenkovske raketne sisteme Javelin (SAD) i NLAW (švedsko-britanske proizvodnje). Takođe su isporučeni i prenosni protivvazduhoplovni sistemi (MANPADS), poput američkih „Stingera“ i francuskih „Mistrala“.
Ovom arsenalu pridružuju se lovci F-16, rakete velikog dometa ATACMS, visokomobilni višecevni raketni sistemi HIMARS, tenkovi Leopard I i Leopard II, kao i oklopna vozila Abrams. Inventar upotpunjuju milioni artiljerijskih granata i borbena vozila pešadije Bradley i Marder, zajedno sa transporterima Stryker i M113.
Raznovrsno oružje isporučuje se u ogromnim količinama. Jedan njegov deo koristi se u borbenim dejstvima protiv vojnih položaja, energetske infrastrukture i gradova, ali sve češće i protiv civilnih ciljeva na teritoriji Ruske Federacije, kao što se to desilo s napadom na studentski dom u gradu Starobeljsku, Luganska Narodna Republika, u kojem je poginula 21 osoba, izazvavši snažan politički, diplomatski i vojni odgovor Rusije na taj ratni zločin[3].
Pored materijala koji se koristi na frontu i kojim raspolaže ukrajinska strana, jedan deo ovog arsenala preusmerava se daleko od ratne zone u Istočnoj Evropi. Preko krijumčarskih mreža oružje stiže u udaljene regione, gde potencijalno snabdeva ekstremističke organizacije i narko-kartele.
S tim u vezi, pojedini američki politički komentatori, poput Takera Karlsona[4], tvrdili su da zapadne obaveštajne službe raspolažu izveštajima o dospevanju oružja na crno tržište, pa čak i u ruke kriminalnih organizacija u Latinskoj Americi. Mada vlade koje su uključene u ovaj proces sistematski odbacuju takve tvrdnje, zabrinutost zbog nedovoljnog nadzora sve je izraženija.
Čak je i Evropska unija, posredstvom svojih policijskih i pograničnih organa[5] priznala rizik od nezakonite trgovine oružjem koje potiče iz ratnih zona. Iako su Evropol i Fronteks tvrdili da sarađuju s ukrajinskim vlastima u praćenju krijumčarskih ruta, obim isporuka predstavlja ozbiljan izazov za delotvornost takvih kontrola, što izaziva zabrinutost evropskih ministarstava unutrašnjih poslova i građana koji su već iskusili posledice povećanog naoružavanja, nesigurnosti i terorističkih napada.
Destabilizacija i asimetrične sposobnosti
Stokholmski Međunarodni institut za istraživanje mira više puta je upozoravao da širenje i preusmeravanje prenosnih protivvazdušnih sistema (MANPADS) i vođenih protivtenkovskih raketa (ATGM) ka kriminalnim organizacijama predstavlja jednu od najvećih pretnji međunarodnoj stabilnosti[6].
Sa svoje strane, izveštaj „Oružni kompas: širenje i kontrola oružja i municije u Ukrajini u ratno doba“[7], koji su izradili organizacija Small Arms Survey i Centar za bezbednosne studije (CENSS), naglašava dve kritične pretnje koje proizlaze iz nekontrolisanog prenosa ovakvog naoružanja:
• Rizik za civilno vazduhoplovstvo: MANPADS sistemi u rukama terorističkih ćelija imaju sposobnost da obore putničke avione tokom poletanja ili sletanja, što je opasnost koja je već u prošlosti odnela brojne ljudske živote.
• Asimetrična razorna moć: Savremene protivtenkovske rakete omogućavaju nedržavnim činiocima da sa velikih udaljenosti i uz minimalnu tehničku obuku uništavaju oklopna vozila državnih snaga, policijske objekte i kritičnu infrastrukturu.
Masovni prenos vojne opreme zahteva izuzetno stroge mehanizme revizije i kontrole kako bi se sprečilo da viškovi ili oružje zaplenjeno na bojištu završe na crnom tržištu[8]. To podrazumeva jačanje temelja takozvanog Vasenarskog sporazuma. Situaciju dodatno usložnjava sastav snaga na terenu, koji uključuje hiljade stranih plaćenika i privatnih vojnih izvođača.
Među zemljama koje šalju borce u Ukrajinu nalaze se veterani građanskog rata iz Kolumbije, kako pripadnici kolumbijske vojske, tako i bivši članovi desničarskih paravojnih formacija. Tu su i plaćenici i pustolovi iz Sjedinjenih Država i Evrope, što dodatno otežava doktrinarnu kontrolu i vođenje evidencije u vojnim jedinicama, stvarajući prostor za potpuni gubitak nadzora nad naoružanjem i razvoj nezakonite trgovine oružjem u saradnji sa korumpiranim elementima vojske i državne birokratije.
Analitičarka Egle E. Murauskaite iz projekta Russia Matters, koji deluje u okviru Belfer Center for Science and International Affairs, ističe u svojim radovima da učešće stranih boraca i plaćenika u Ukrajini — posebno onih koji su regrutovani iz ekonomskih razloga — predstavlja ozbiljan operativni izazov. Jezičke barijere, nepoznavanje konvencionalnog ratovanja visokog intenziteta i nedostatak usklađenosti s ukrajinskom taktičkom doktrinom dodatno usložnjavaju operacije na frontu[9].
Ukrajina: Propala logistika i „arsenal anarhije“
Prekomerna količina vojne opreme, zajedno sa njenom masovnom i nedovoljno kontrolisanom upotrebom, kao i hiljadama dezerterstava iz ukrajinske vojske i nedostatkom profesionalnog kadra, predstavljaju logistički izazov koji je teško savladati. Hiljade komada oružja nagomilavaju se u vojnim skladištima bez efikasnog nadzora, što olakšava njihovo dospevanje u sredine koje se već suočavaju sa rastom kriminala i narko-trgovine.
Tome treba dodati i ostavljanje oružja na frontu od strane ukrajinskih jedinica, što se sve češće dešava tokom brzih povlačenja pred ruskim napredovanjem ili usled tehničkih kvarova na bojnom polju. Takve situacije dovode do toga da oružje ostane na bojištu. Ovo je pokazatelj neefikasnosti ukrajinske vojske i odstupanja od zapadnih vojnih doktrina koje se pokušavaju primeniti u toj zemlji, što svedoči o nesposobnosti ukrajinskih snaga da se delotvorno suprotstave ruskoj vojnoj tehnici.
Što se tiče tvrdnji o „zastarelosti“ ukrajinskog naoružanja — ono nije postalo neupotrebljivo tek zbog svoje konstrukcije, već zato što je brzo i efikasno neutralisano usled intenzivnog elektronskog ratovanja i masovne upotrebe udarnih dronova od strane ruske vojske.
Sa geopolitičke tačke gledišta, brojni analitičari smatraju da je sadašnja kriza posledica politike širenja na istok koju su Vašington i njegovi saveznici vodili od 1991. godine, zanemarujući bezbednosne garancije koje je Moskva tražila u pogledu neutralnosti Ukrajine i neširenja NATO-a ka njenim zapadnim granicama. U ovom trenutku, specijalizovane međunarodne organizacije, poput Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala[10], nastavljaju izražavati ozbiljnu zabrinutost zbog nedostatka mogućnosti praćenja oružja koje je prebačeno u region.
Za Ujedinjene nacije, trgovina oružjem predstavlja „odlučujući faktor“ koji podriva mir. Prema stavu UN, preusmeravanje i nezakonita trgovina oružjem „destabilizuju zajednice i pogoršavaju bezbednosne prilike, uključujući i kroz teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava, kao i nasilje nad ženama i decom u različitim kontekstima“[11].
Sadašnja kriza širenja oružja u Ukrajini, kao i korupcija političara i vojnih lica koji učestvuju u krijumčarskim aktivnostima, predstavlja neposrednu posledicu neuspešne logistike i kratkovide političke strategije. Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici pokušavaju da ublaže medijske posledice ovog operativnog neuspeha.
Preplavljivanjem ratne zone naprednim naoružanjem bez strogog nadzora nad njegovim konačnim korisnikom, Sjedinjene Države i njihovi partneri ne samo da su produžili rat u Istočnoj Evropi, već su postavili temelje za buduću destabilizaciju brojnih regiona sveta, doprinoseći jačanju arsenala terorističkih organizacija i globalnog narko-kriminala i stvarajući problem koji će biti veoma teško kontrolisati.
Koliko god Sjedinjene Države i njihovi zapadni saveznici pokušavali da prikriju ovu situaciju, stvarnost pokazuje da su masovne isporuke oružja i novca, kao i njihova neefikasna i korumpirana upotreba u ukrajinskom režimu koji opstaje zahvaljujući milijardama dolara pomoći svojih saveznika, politika osuđena na neuspeh. Takva politika ne šteti samo Ukrajini, već i evropskim društvima u celini, koja posmatraju kako se njihovo socijalno i ekonomsko blagostanje žrtvuje od strane vladajućih elita kontinenta, što deluju pod uticajem Bele kuće i Pentagona radi održavanja na vlasti režima u Kijevu.
Autor je novinar i međunarodni analitičar
Izvor: HispanTV
[1] https://ici.radio-canada.ca/rci/es/noticia/1869510/advierten-armas-canadienses-ucrania-manos-equivocadas
[2] Evropske zemlje i institucije Evropske unije doprinele su sa više od 200 milijardi evra finansijske i vojne pomoći. Sjedinjene Američke Države su, sa svoje strane, prema podacima Trampove administracije, od februara te godine obezbedile 300 milijardi dolara, podeljenih na vojnu opremu, humanitarnu pomoć i kredite.
[3] https://www.hispantv.com/noticias/rusia/644313/responde-misil-oreshnik-ataque-ucraniano-estudiantes
[4] https://x.com/TuckerCarlson/status/1889011796796645488?s=20
[5] https://www.europol.europa.eu/media-press/newsroom/news/europol-statement-cooperation-ukraine
[6] Ukrajina je postala najveći svetski uvoznik teškog naoružanja u periodu 2020-2024, a njen uvoz se povećao skoro 100 puta u poređenju sa periodom 2015-2019. https://www.sipri.org/media/press-release/2025/ukraine-worlds-biggest-arms-importer-united-states-dominance-global-arms-exports-grows-russian
[7] https://www.smallarmssurvey.org/highlight/new-report-small-arms-proliferation-ukraine
[8] Modernizacija multilateralnih okvira je od suštinskog značaja, što podrazumeva jačanje stubova Vasenarskog sporazuma (prvi globalni višestrani sporazum o kontroli izvoza konvencionalnog oružja i robe i tehnologije dvostruke namene, koji je dobio konačno odobrenje od 33 zemlje-suosnivača u julu 1996. godine i počeo sa radom u septembru 1996. godine) i ugovora UN o trgovini oružjem. Ključno je uskladiti nacionalne zakone kako bi se preusmeravanje nematerijalne i fizičke vojne tehnologije klasifikovalo kao ozbiljna međunarodna teroristička dela. Zajedničke granične obaveštajne službe: povećati saradnju između obaveštajnih službi i carinske policije kako bi se presrele rute crnog tržišta na „tamnom vebu“, gde nedržavne grupe pokušavaju nabaviti komponente za lansiranje raketa. https://www.wassenaar.org/es/the-wassenaar-arrangement/
[9] https://www.russiamatters.org/analysis/foreign-fighters-ukraine-what-concerns-should-really-be-agenda
[10] https://globalinitiative.net/analysis/trends-arms-trafficking-conflict-ukraine-russia-monitor
