Nakon predsedničkih izbora u Kolumbiji, pitanje budućih odnosa s Venecuelom ponovo je u središtu regionalne pažnje. Moguća pobeda Abelarda de la Esprijelje, kandidata desnice, otvorila je pitanje da li bi Bogota promenila dosadašnji kurs prema Karakasu, ali i da li bi se vratila bližem oslanjanju na Sjedinjene Američke Države u spoljnoj politici.
O tome za Dva Juga govore dvojica naših starih venecuelanskih stručnjaka.
Žan-Pol Merc, diplomirani stručnjak za međunarodne studije Centralnog univerziteta Venecuele, profesor međunarodnih odnosa na Bolivarskom univerzitetu Venecuele
Veoma je važno, kada je reč o nedavnim izbornim procesima u Peruu i Kolumbiji, sačekati da se završe svi postupci prebrojavanja glasova i ulaganja prigovora pre nego što se kaže da zaista postoji pobednik.
U svakom slučaju, kada je reč o Kolumbiji, moguća pobeda Abelarda de la Esprijelje značila bi potčinjavanje njene spoljne i unutrašnje politike, pre svega interesima Sjedinjenih Američkih Država, a takođe i Izraela.
Američka agenda u Kolumbiji, gde SAD imaju sedam vojnih baza, podrazumeva da se pod izgovorom borbe protiv trgovine drogom zapravo organizuju, pod kontrolom američke Agencije za borbu protiv narkotika (DEA), tokovi dostavljanja ka Sjedinjenim Državama, kao što se dešavalo već decenijama.
Proizvodnja narkotika u Latinskoj Americi odgovara potrebi Sjedinjenih Država da održavaju ilegalne oružane grupe koje osporavaju vladama suverenu kontrolu nad sopstvenim teritorijama. Njihovo prisustvo, istovremeno, daje savršen izgovor za održavanje američkih vojnih baza, koje su zapravo tu radi koordinacije progona društvenih pokreta, a u današnjoj geopolitici i radi pokušaja da se oružjem zaustavi sve veći uspon Kine u trgovini sa Latinskom Amerikom.
Predsednik poput De la Esprijelje, više nego promenu, predstavljao bi povratak u najmračnije periode američke dominacije.
Sa već veoma teškom sopstvenom unutrašnjom izbornom situacijom, ovo uzdanje Sjedinjenih Država u mešanje i nasilna dejstva protiv Latinske Amerike u skladu je sa posebnim planovima Marka Rubija za ovaj region. To je nešto što se, zapravo, već pokazalo kao značajan politički i ekonomski trošak za Vašington, do te mere da se radi o veštačkom i dugoročno neodrživom otporu pred nezadrživim prisustvom Kine i BRIKS-a u svetskoj trgovini — već preovlađujućim u Evroaziji i Africi, pa čak i većinski prisutnim u regionu, uprkos merama političkog uplitanja Sjedinjenih Država.
Što se tiče Izraela, zbog dugoročne neodrživosti cionističkog entiteta, primenjuje se stari plan preseljenja i dominacije usmeren ka Latinskoj Americi, ruku pod ruku sa protestantskim sektama, čije prisustvo finansira Vašington, kako bi se suprotstavile antiimperijalističkoj poruci bazičnog katolicizma, izraženoj kroz teologiju oslobođenja.
Iza uspona krajnje desnice krije se predavanje sopstvenih zemalja projektima strane dominacije.
Još uvek je u toku prebrojavanje i proces žalbi, odnosno trebalo bi malo sačekati da bi se priznalo je li zaista pobedio.
Han Karlos Pernija, politikolog
Hvala vam na pozivu da iznesem svoju procenu mogućih promena u unutrašnjoj i spoljnoj politici novog predsednika Kolumbije.
Pokušajmo da postavimo stvari u kontekstu pre i posle, imajući u vidu tradiciju jedne bratske zemlje koja se zove Kolumbija. To je veoma posebno ime, nastalo sa idejom donošenja slobode, nezavisnosti i izgradnje integracionističke vizije, kako su je odredili naši oci-oslobodioci iz Venecuele, internacionalisti i zagovornici integracije.
Fransisko de Miranda, Simon Bolivar, Antonio Hoze de Sukre, Andres Beljo, Simon Rodrigez, Pedro Gual, Huan Herman Rosio, Luis Lopez Mendez i drugi istaknuti Venecuelanci radili su na stvaranju novih slobodnih republika Južne Amerike, posebno novonastale Republike Kolumbije, koja je rođena na Kongresu u Angosturi, održanom 15. februara 1819. godine pod vođstvom Simona Bolivara.
Ta nova zemlja nazvana „Kolumbija“ obuhvatala je četiri današnje države: Kolumbiju, Venecuelu, Ekvador i Panamu. Projekat integracije koji je predvodio Bolivar formalno je postojao od 1819. do 1831. godine.
Ipak, premda je Bolivar sa svojim trupama oslobodio Peru i Boliviju, one nisu bile uključene u Kolumbiju kako bi se stvorila Federacija Anda. Bolivar je znao da bi širenje Kolumbije sve do Tihog okeana bilo geografski gotovo nemoguće zbog udaljenosti i planinskog venca. Zato je osmislio alternativu pod nazivom Federacija Anda (ili Peru-bolivijska liga), ali taj projekat nije uspeo zbog postkolonijalnih španskih podela i određenih sebičnih interesa.
Njegov plan bio je da ujedini tri nezavisna bloka pod jednim ustavom i zajedničkom spoljnom politikom: Kolumbiju (Kolumbija, Venecuela, Ekvador, Panama), a sa druge strane Peru i Boliviju. Taj veliki projekat nije ostvaren zbog otpora lokalnih lidera, straha od autoritarizma i izbijanja građanskih ratova u Kolumbiji i Peruu, što je 1827. godine sahranilo san o kontinentalnoj integraciji.
Amerika je vekovima, od 1492. do 1810. godine, bila pod španskom kolonijalnom vlašću. Zamislimo na trenutak tu istoriju punu veličine i protivrečnosti koja je pratila nastanak Kolumbije, pre nego što odgovorimo na vaše pitanje.
Tokom gotovo celog XX veka Kolumbijom su upravljale tradicionalne stranke: Konzervativna i Liberalna partija. Period „Nasilja“ i Nacionalni front (1940-1970) obeležili su duboki sukobi. Partijski sukob se rasplamsao posle ubistva narodnog vođe Horhea Elijesera Gaitana 1948. godine. Da bi smirile zemlju, elite su sklopile dogovor o Nacionalnom frontu (1958-1974), zatvorenom sistemu u kojem su se smenjivale na vlasti isključujući svaku treću političku opciju.
Ideološki zaokret ka bezbednosti (XXI vek): sa dolaskom 2000-ih, konzervativne vlade su, posle neuspeha mirovnih pregovora, dale prednost unutrašnjoj bezbednosti. Vlade kao što su bile one Alvara Uribea Veleza (2002-2010), Huana Manuela Santosa (2010-2018) i Ivana Dukea (2018-2022) zadržale su tržišno orijentisan ekonomski model, blisko savezništvo sa Sjedinjenim Državama i stalne vojne operacije radi povratka kontrole nad ruralnim područjima.
Nakon kratkog zaokreta ulevo tokom vladavine Gustava Petra (2022-2026), na predsedničkim izborima u Kolumbiji 21. juna 2026. godine, u drugom krugu, sa 99,99 odsto obrađenih biračkih mesta, proglašen je pobednik — Abelardo de la Esprijelja, advokat i preduzimač, krajnji desničar sa malo prethodnog političkog iskustva.
Njegova tesna pobeda predstavlja veliki zaokret za Kolumbiju, koja prelazi sa vlade levičarskog Istorijskog pakta Gustava Petra na vlast radikalne desnice. Njegovo stupanje na dužnost predviđeno je za 7. avgust.
Polazeći od njegovih predizbornih obećanja i javnih izjava, prve promene u njegovoj vladi mogle bi se podeliti u dve velike oblasti.
Prva je verovatno unutrašnja politika: čvrsta ruka, smanjenje državnog aparata i duboke reforme. Unutar zemlje očekuju se brzi i odlučni potezi, nadahnuti modelima drugih desničarskih lidera u regionu.
Druga oblast je bezbednost i javni red. To je njegovo glavno obećanje — strategija „čvrste ruke“ protiv kriminala i gerile, iako ne pominje paravojne strukture. Njegovi prvi potezi verovatno bi mogli biti usmereni ka prekidu mirovnih razgovora sa oružanim grupama i napuštanju politike „Potpunog mira“ odlazeće vlade Gustava Petra.
Takođe, prema njegovim predizbornim izjavama, moglo bi doći do izgradnje velikih zatvora po uzoru na model predsednika El Salvadora, jačanja vojne moći i podsticanja legalnog posedovanja oružja.
U vidu je i moguća reforma države i ekonomije, kao i radikalna promena veličine i uloge državnog aparata. Moguća je i reforma zdravstvenog sistema, uz neposredniju kontrolu države.
Međutim, kada je reč o spoljnoj politici, on najavljuje zaokret od 180 stepeni ka Sjedinjenim Državama i Izraelu, kao i mogući izlazak Kolumbije iz nekih multilateralnih organizacija na kontinentu i van njega.
