Neredovno snabdevanje gorivom upitnog kvaliteta i sve dublja devizna kriza gurnuli su Boliviju u fazu oštre socijalne i ekonomske neizvesnosti. Nakon formiranja nove vlade predsednika Paza, fokus javnosti se brzo pomerio sa predizbornih političkih sukoba na opipljive svakodnevne pritiske: realnost u kojoj se zvanični i tržišni kurs dolara drastično razilaze, a strah od prikrivene devalvacije diktira ponašanje privrednika i potrošača.
Dok hapšenje transnacionalnih kriminalaca poput Sebastijana Marseta šalje dvosmislene signale domaćoj i međunarodnoj javnosti, pred Bolivijom je ključni test. Da li će država uspeti da sprovede duboku, tehnički artikulisanu restrukturizaciju javnih rashoda i izgradi stvarne institucionalne kapacitete? O sadašnjim društveno-ekonomskim potresima, rizicima u narednom periodu i sistemskim izazovima s kojima se suočava bolivijsko društvo razgovarali smo s ekonomistom Rikardom Alonzom Fernandezom Salgerom.
O čemu se u vašoj profesionalnoj ili društvenoj sredini poslednje nedelje najčešće raspravlja, a da pritom ljudi nastoje da o tome ne govore javno?
Tokom poslednje nedelje, u mojoj profesionalnoj i društvenoj sredini, tri teme koje se najviše komentarišu — mada mnogi izbegavaju da o njima javno govore previše otvoreno — jesu dolar, gorivo i bezbednost.
O dolaru govore preduzetnici, konsultanti, trgovci, uvoznici, nastavnici i porodice srednje klase, jer se on više ne doživljava samo kao finansijski pokazatelj, već kao cena koja menja očekivanja, ugovore, štednju i cenovnike.
O gorivu govore prevoznici, mala preduzeća, poljoprivrednici i korisnici, jer loš kvalitet benzina i redovi na pumpama prenose krizu u svakodnevni život.
A o bezbednosti govore novinari, advokati, političari i poslovni krugovi, jer su hapšenje Marseta, ponovno aktiviranje saradnje u borbi protiv droge i plaćena ubistva promenili doživljaj rizika — posebno u Santa Kruzu.
U pogledu ponašanja, primećujem veću opreznost: kompanije formiraju cene sa zaštitnom maržom zbog kursa, traže se avansna plaćanja, manje je poverenja za ulaganje u zalihe, potrošači traže cene u dolarima ili kupuju pre novih poskupljenja, prevoznici postaju osetljiviji na svaki poremećaj u snabdevanju, a državne ustanove reaguju više pod pritiskom nego kroz preventivno planiranje.
Koja tri rizika biste izdvojili kao glavna u naredne 2–4 nedelje?
Tri najvažnija rizika za naredne dve do četiri nedelje su:
Prvo, kao već potvrđena činjenica, spoj blokada, sukoba u transportnom sektoru, sindikalnog pritiska i napetosti oko goriva, što može prekinuti lance snabdevanja i dodatno podići cene.
Drugo, kao uporna glasina, mogućnost loše komuniciranog plutajućeg kursa ili ujednačavanja deviznog kursa, što bi tržište moglo protumačiti kao prikrivenu devalvaciju, čak i ako je tehnički cilj smanjenje razlike između kurseva.
Treće, kao lična procena, rizik da vlada pobrka stabilizaciju sa strogom štednjom.
Moje viđenje je da je Boliviji potrebna agresivna restrukturizacija rashoda, a ne slepo stezanje kaiša: smanjivanje povlastica, neefikasnih nabavki, korupcije, loše usmerenih subvencija i birokratske dvoličnosti, ali zaštita produktivnih socijalnih rashoda — pre svega za osnovnu infrastrukturu, koja ima visok multiplikativni efekat, kao i za snabdevanje, zdravstvo, obrazovanje, logistička ulaganja i mehanizme zaštite ranjivih domaćinstava. Najgori scenario bio bi spoj nestašice deviza, nestabilnog snabdevanja gorivom, štrajkova i oštrog fiskalnog narativa bez tehničke arhitekture zaštite.
Kako u vašoj sredini doživljavaju poteze Pazove administracije u oblasti bezbednosti i borbe protiv organizovanog kriminala?
Odnos javnosti prema potezima Pazove vlade u oblasti bezbednosti je dvosmislen.
S jedne strane, neki ih vide kao iskren pokušaj da se obnovi autoritet države, naročito nakon hapšenja Sebastijana Marseta, povratka operativne saradnje sa stranim agencijama i sastanaka sa Brazilom i drugim državama u cilju borbe protiv trgovine drogom i nadnacionalnog kriminala.
S druge strane, ovi potezi se tumače i kao politički signal ekonomskim elitama, urbanoj srednjoj klasi i međunarodnim partnerima: pokazati da nova vlada može da uspostavi red posle godina institucionalnog propadanja.
U mom okruženju se ne isključuje postojanje spoljnog pritiska, posebno zbog regionalne dimenzije trgovine drogom, ali suštinsko pitanje nije da li taj pritisak postoji, već da li država gradi održive kapacitete, finansijsku obaveštajnu mrežu, kontrolu zatvora, mogućnost praćenja porekla imovine i institucionalno pročišćavanje, ili samo proizvodi medijski vidljive operacije. Postoji i regionalna zabrinutost da se borba protiv kriminala ne iskoristi kao izgovor za ponovnu centralizaciju vlasti ili disciplinovanje teritorija pod izgovorom bezbednosti.
Kako u vašoj sredini ocenjuju situaciju s tečajem dolara i pristupom devizama?
Situacija sa dolarom se više ne posmatra kao prolazna pojava; ona se doživljava kao monetarni simptom dublje krize deviza, fiskalnog kredibiliteta, spoljnotrgovinskog bilansa i očekivanja. Činjenica da Centralna banka održava zvanični kurs blizu 6,96 bolivijana za dolar, dok istovremeno objavljuje referentnu vrednost od oko 10 bolivijana za dolar, navodi stanovništvo na zaključak da postoje dve stvarnosti: administrativna i tržišna. Rasprava o plutajućem i ujednačenom kursu možda jeste neophodna, ali loše informisanje odmah dovodi do preventivnog podizanja cena, ugovora sa klauzulama u dolarima, većih uvoznih troškova i manje spremnosti da se zalihe prodaju u bolivijanima.
Govori se o problemima u pristupu gotovini, transferima, plaćanju uvoza i trgovinskim obračunima — ne uvek kao o potpunoj nemogućnosti, već kao o rastućem trenju: dužim rokovima, prikrivenim provizijama, dobavljačima što traže zaštitu od rizika, kupcima koji ubrzavaju transakcije i firmama koje smanjuju izloženost riziku.
Moj zaključak je da sadašnji rast nije samo špekulacija: on odražava stvarnu deviznu ograničenost, koja zahteva makroekonomsku disciplinu, ali ne i društveno destruktivnu štednju. Potreban nam je Zakon o porezu na vrednost zemljišta i zakon koji obavezuje trgovce zlatom na likvidaciju deviza.
Šta ljudi na terenu govore o gorivu: da li se to doživljava kao kontrolisana nestašica, logistički problem ili znak sistemskog sloma?
Kada je reč o gorivu, ovdašnji osećaj već prevazilazi ideju o premostivoj nestašici ili običnom logističkom problemu. Postoji logistička komponenta, naravno, ali „destabilizovani“ benzin, žalbe na oštećenja hiljada vozila, isplate odšteta, smene u YPFB-u i Sektoru za ugljovodonike, kao i potreba da se isporuče milioni litara kako bi se smanjili redovi, ukazuju na problem upravljanja snabdevanjem. Uočavaju se i komentarišu redovi i nervoza u La Pazu, El Altu i na glavnim saobraćajnim pravcima, neformalna ograničenja, kašnjenja u isporukama, rast transportnih troškova i mala preduzeća, koja rizik od goriva ugrađuju u svoje cene.
Za vozače i poljoprivrednike problem nije apstraktan: on znači gubitak vremena, oštećenje motora, kašnjenje isporuka ili skuplji prevoz. Za transportne kompanije, konflikt postaje politički, jer spaja pitanja kvaliteta, količine, tarifa, puteva i kompenzacija.
Moje tumačenje je da je reč o pokazatelju delimičnog sistemskog kvara — ne potpunog kraha, ali problema u državnom lancu uvoza, kontrole kvaliteta, distribucije, javnog informisanja i odgovornosti, koja više ne može da deluje neprozirno.
Kako se promenila ocena stanja ljudskih prava pre jesenjih izbora i posle njih?
Između izbora i u periodu nakon njih, situacija sa ljudskim pravima se doživljava kao prelaz od izbornog straha i političkog nasilja ka fazi društvenih sukoba, tvrde bezbednosne politike i selektivne autocenzure. Pre izbora, razgovori su se vrteli oko predizbornog nasilja, pretnji, institucionalne neizvesnosti i straha da bi politički sukob mogao ugroziti demokratski proces. Sada, kada je vlada uspostavljena, zabrinutost se pomera ka načinu na koji država reaguje na proteste, novinare, domorodačke zajednice, sukobe oko zemlje, trgovinu drogom i sudove.
Ne bih rekao da postoji potpuno autoritarno zatvaranje, ali je atmosfera osetljivija: novinari paze na pretnje i pritiske, aktivisti odmeravaju cenu javne izloženosti, domorodačke zajednice govore o isključenosti, regionalni sektori sumnjaju u centralizaciju, a sudovi su pod političkim pritiskom.
Glavna razlika je u tome što je ranije strah bio da izbori neće okončati krizu; sada je strah da stabilizacija može biti sprovedena silom, teritorijalnom kontrolom ili štednjom, bez dovoljnih jamstava za propisni pravni postupak, slobodu štampe i društveno učešće… i, naravno, da stabilizacija neće uspeti.
