Политичка нестабилност, растуће социјално незадовољство, пад животног стандарда и дубока сумња у институције све снажније обликују свакодневицу у Боливији.
Боливијски социолог и политички аналитичар Франсиско Тупах Гарсија за Два Југа говори о атмосфери страха и неизвесности у друштву, могућности ширења протеста, кризи поверења у изборни процес, као и о економским проблемима који погађају и градове и сеоскее области. Његово сведочење описује земљу која се, како каже, налази у опасној спирали политичке и социјалне радикализације.
О чему се у вашој професионалној или друштвеној средини последње недеље најчешће расправља, а да притом људи настоје да о томе не говоре јавно?
Пре свега, много се расправља о томе да ли ће садашња влада уопште успети да заврши свој мандат. Постоји велика забринутост да ли ће садашња власт моћи да одржи политичку и друштвену стабилност.
Друга велика тема повезана је с првом: шта ће се догодити ако влада падне или ако председник поднесе оставку? Људи се питају каква је алтернатива и како би се у том случају очувала стабилност земље.
То су теме које су присутне у свим разговорима. Неки људи говоре на основу података, други износе личне утиске или страхове, али је свима заједничка огромна неизвесност.
Када је реч о променама у понашању људи и привреде, веома је значајно оно што сам приметио током великог скупа у петак. Раније је било уобичајено да после масовних окупљања људи остану да једу, пију и троше новац на лицу места. Међутим, сада се то више не дешава. На скупу је било око 5.000 људи, али је можда тек двестотинак остало да нешто поједе. Продавци хране су чекали купце, али су људи одмах одлазили кућама, јер —немају новца. Радије ће путовати сат или два до куће како би тамо јели, него да троше новац у граду.
То показује дубок пад прихода и потрошње. Много људи продаје робу или храну, али нема купаца. Видите затворене локале, гашење пословница, нестајање огласа за посао у сивој зони. Раније су свуда стајали натписи „тражи се радник“, а сада све више људи тражи посао.
То је спирала која уништава домаће тржиште: пад прихода доводи до пада потрошње, пад потрошње уништава радна места, а нова радна места се не отварају.
Која три ризика бисте издвојили као главна у наредне 2–4 недеље?
Први ризик је да ли ће протести постати масовни или не. Незадовољство становништва расте јер се економска ситуација не поправља, већ погоршава. Људи имају осећај да су преварени — гласали су за кандидата који је обећао решење кризе, а стање је сада још горе.
Последњих дана већ смо видели велике скупове, протестне маршеве и генерални штрајк транспорта у Ла Пазу. Следеће питање је шта ће се догодити ако почну масовне блокаде путева које су најавили пољопривредни синдикати.
Други ризик односи се на реакцију власти ако се протести рашире. Поставља се питање да ли ће влада поново попустити или ће доћи до милитаризације.
Подсећам да је у јануару влада повукла један спорни указ после масовних протеста и блокада. Сада је питање да ли ће у случају новог заоштравања поново одступити или ће послати војску.
Трећи ризик је најопаснији: шта ако војска почне пуцати на демонстранте? Тада се поставља питање да ли ће се народ повући или ће отпор постати још радикалнији. Могуће је да би употреба смртоносне силе изазвала још већу радикализацију и дубоку политичку поларизацију у земљи. Не тврдим да ће се то сигурно догодити, али то су реални ризици за наредне недеље.
Како у вашој средини доживљавају потезе Пазове администрације у области безбедности и борбе против организованог криминала?
Мој друштвени круг чини група људи, углавном левичара, индијаниста, индигениста, али пре свега људи незадовољних владом. Ако бисмо морали да нађемо заједнички именитељ, то би били људи незадовољни политиком ове владе из различитих идеолошких, политичких и економских разлога. У мом окружењу готово нико не верује да влада заиста води озбиљну борбу против организованог криминала. Напротив, постоји утисак да је организовани криминал све присутнији у политици и у деловању саме власти.
Помињу се случајеви заплењених „нарко-кофера“ на аеродрому у Санта Крузу, у које су били умешани бивши посланици деснице и бивше судије. Поред тога, све је више убистава повезаних са плаћеним убицама — како политичара, тако и државних званичника. У Тарији је током регионалне изборне кампање убијен блиски сарадник председника, а и у Санта Крузу је убијен један судија агроеколошког суда.
Због свега тога у јавности постоји осећај да организовани криминал ради шта хоће и да власт није способна — или можда нема вољу — да га заустави.
Наравно, много тога остаје на нивоу гласина. Нико ми није показао конкретне доказе о изравним везама власти и криминалних структура, али такво опажање у друштву несумњиво постоји.
Како у вашој средини оцењују ситуацију са курсом долара и приступом девизама?
У свакодневном животу долари постоје и могу се купити у мењачницама, али по упоредном, „црном“ курсу.То значи да се цене увозне робе више не формирају по званичном курсу, већ по такозваном „сињем долару“, односно паралелном тржишту. Истовремено, постоји и озбиљан банкарски „cepo“ — ограничење приступа девизама. Данас није могуће подићи или послати у иностранство више од 200 долара. Иако је влада Родрига Паза најавила повећање лимита на 500 долара, банке то у пракси не примењују.
То посебно погађа средњу класу — људе који редовно шаљу новац деци у иностранству или примају дознаке из иностранства. У мом окружењу нико не верује да ће курс долара остати стабилан. Сви очекују нови раст и нову девалвацију.
Једни мисле да ће влада извршити формалну девалвацију, што ће додатно подићи и паралелни курс, као у Аргентини. Други верују да влада једноставно неће имати довољно долара да интервенише на тржишту, јер се тренутни систем одржава захваљујући новим међународним кредитима.
Зато сви покушавају да набаве и чувају доларе, јер нико не верује да ће садашње стање потрајати и да следи повратак раста цене долара. Ту већ улазимо у домен „митологије“, јер свако има другачију процену тог максимума — неки кажу да ће стићи до 16 боливијана, други до 15, 18 или 12, али влада опште мишљење да ће цена расти.
Шта људи на терену говоре о гориву: да ли се то доживљава као контролисана несташица, логистички проблем или знак системског слома?
У градовима има горива, има и редова, али не великих, док је у сеоским подручјима несташица дизела практично потпуна. Нема дизела за пољопривредне машине, транспорт и производњу. У унутрашњости је тешко наћи чак и бензин за међуградски превоз.
У градовима, међутим, главни проблем није несташица, већ лош квалитет горива. Влада је увезла бензин и дизел лошег квалитета који ствара талог у моторима. Због тога аутомобили морају стално у сервис, мотори се отварају и чисте, а кварови погађају чак и нова возила стара две или три године. Ауто-механичарске радионице у Ла Пазу су препуне и људи чекају недељама на поправке. То је огроман трошак, али и губитак времена и прихода, јер је велики део возила укључен у јавни превоз.
Последице осећају сви — од пољопривредника и превозника до обичних грађана. Људи кажу да је влада само преместила редове: не чека се више на бензинским пумпама, већ испред механичарских радионица. Управо је проблем горива постао један од главних извора народног беса.
Како се променила оцена стања људских права пре јесењих избора и после њих?
У Ла Пазу, који је политички центар земље, веома је снажан осећај да је власт нарушила изборну вољу грађана. Током регионалних избора кандидат који је освојио друго место повукао се пред други круг, а у јавности се верује да је власт извршила притисак како би омогућила победу званичном кандидату Луису Ревиљи.
А зашто постоји такав осећај? Зато што је владало опште мишљење да би, насупрот провладином кандидату Луису Ревиљи из странке Патрија (Patria), овај кандидат који је био други, Рене Јаваси, са само 8% гласова из првог круга могао да победи у реваншу. Зашто? Зато што Рене Јаваси води порекло из ајмарског друштвеног, етничког и класног миљеа. Он је Ајмара, а већина становништва овог департмана су Ајмаре.
Луис Ревиља не, он потиче из другачијег класног миљеа, више је средња класа, удаљенији од тих етничких и друштвених ајмарских, староседелачких пракси. Ла Паз историјски гледано као департман — не само као град и седиште владе, већ као цео департман — увек изгласава Ајмару за гувернера. Последња четири гувернера су били Ајмаре, свих политичких боја: били су из владајуће већине с Евом Моралесом, били су опозиција, били су из индијанистичких и индигенистичких струја, свих могућих идеолошких праваца, али увек Ајмаре.
То је логика по којој се гласа за некога ко представља већинско становништво департмана. У том смислу, Јаваси, који је имао 8% и такмичио се против Ревиље који је у првом кругу освојио 18%, имао је огромне шансе за победу у другом кругу. Због тога, када су људи видели да странка повлачи кандидата, то је деловало шокантно, јер је победа била практично осигурана. Односно, цео департман би гласао за њега, то би била сигурна победа. И то је приписано упливу владе.
Зашто је важан случај Јавасија и Ла Паза? Зато што је то тек друга гувернерска позиција коју је владајућа странка освојила на овим локалним изборима; другу су освојили у Бенију, победивши у другом кругу са тесном разликом, док је у остатку земље влада изгубила. Једина победа коју имају на главној економско-географској осовини земље (осовина Ла Паз-Кочабамба-Санта Круз, која обухвата више од 50% становништва и преко 80% БДП-а) јесте ова Ревиљина, и то управо захваљујући том практичном постављању „прстом“ где је он одређен да победи уместо Јавасија.
То је изазвало веома опипљиву огорченост код људи који су организовали мобилизације. Био је и марш који је кренуо са села, из руралног дела Ла Паза, према седишту владе, који је стигао пре око десет дана, захтевајући поштовање другог круга, поштовање гласа и слободе народа да бира своје представнике. Влада се у суштини оглушила о то, наметнула Ревиљу, и Ревиља је јуче положио заклетву пред гувернатуром и надлежним органима као „изабрани“ гувернер, под наводницима, за период од 2026. до 2031. године.
То је међу обичним људима покренуло коментаре које сам чуо од продавачица на пијаци, уличних продаваца, превозника: „Наш глас више ништа не вреди“, односно у смислу да нема сврхе излазити на изборе када ће им они свакако одредити ко побеђује, а ко губи.
То је веома опасно за Боливију, јер је право гласа једно од најважнијих достигнућа друштва. Када људи изгубе веру да избори нешто мењају, онда почињу да траже друга средства политичке борбе — пре свега протесте и мобилизацију на улици.
Поред тога, све је присутнији опажај да власт користи „бот фарме“ за нападе на новинаре и независне медије. На пример, Бриса Павон (Brisa Pavón), која је десничарска али веома позната и доста млада новинарка која води ТикТок канал под називом „El Explainer“. Други, који су више из НВО сектора, попут тиктокера Колкеа (Kolke) из Фондације Земља (Fundación Tierra) — не сећам му се имена — такође су дигитално нападнути. Покушали су да им оборе налоге на ТикТоку, а то су прилично велики налози, са неколико десетина хиљада пратилаца, који су имали велику видљивост у својим критикама против владе. И тада људи кажу: „Влада је пустила фарму ботова и жели да уруши углед ових новинара који су увек извештавали истинито“. То је, дакле, опажање људи који нису политички активни и немају јасно одређене или отворене политичке ставове.
Код људи који се, пак, активно баве политиком и имају јасан политички став, постоје директне оптужбе да се спроводи процес цензуре над медијима, нарочито дигиталним, пошто су званични традиционални медији углавном потпуно сврстани уз владу. Једини изузетак је ДТВ (DTV) са Хуниором Аријасом (Junior Arias), који је такође био нападнут. Влада опште мишљење да влада покушава да цензурише дигиталне и традиционалне медије који су против званичне владине линије. Ипак, многи људи данас на то гледају као на „још један проблем у низу“, јер је криза у земљи толико дубока да питање цензуре више није једина тема која изазива забринутост.
