Politička nestabilnost, rastuće socijalno nezadovoljstvo, pad životnog standarda i duboka sumnja u institucije sve snažnije oblikuju svakodnevicu u Boliviji.
Bolivijski sociolog i politički analitičar Fransisko Tupah Garsija za Dva Juga govori o atmosferi straha i neizvesnosti u društvu, mogućnosti širenja protesta, krizi poverenja u izborni proces, kao i o ekonomskim problemima koji pogađaju i gradove i seoskee oblasti. Njegovo svedočenje opisuje zemlju koja se, kako kaže, nalazi u opasnoj spirali političke i socijalne radikalizacije.
O čemu se u vašoj profesionalnoj ili društvenoj sredini poslednje nedelje najčešće raspravlja, a da pritom ljudi nastoje da o tome ne govore javno?
Pre svega, mnogo se raspravlja o tome da li će sadašnja vlada uopšte uspeti da završi svoj mandat. Postoji velika zabrinutost da li će sadašnja vlast moći da održi političku i društvenu stabilnost.
Druga velika tema povezana je s prvom: šta će se dogoditi ako vlada padne ili ako predsednik podnese ostavku? Ljudi se pitaju kakva je alternativa i kako bi se u tom slučaju očuvala stabilnost zemlje.
To su teme koje su prisutne u svim razgovorima. Neki ljudi govore na osnovu podataka, drugi iznose lične utiske ili strahove, ali je svima zajednička ogromna neizvesnost.
Kada je reč o promenama u ponašanju ljudi i privrede, veoma je značajno ono što sam primetio tokom velikog skupa u petak. Ranije je bilo uobičajeno da posle masovnih okupljanja ljudi ostanu da jedu, piju i troše novac na licu mesta. Međutim, sada se to više ne dešava. Na skupu je bilo oko 5.000 ljudi, ali je možda tek dvestotinak ostalo da nešto pojede. Prodavci hrane su čekali kupce, ali su ljudi odmah odlazili kućama, jer —nemaju novca. Radije će putovati sat ili dva do kuće kako bi tamo jeli, nego da troše novac u gradu.
To pokazuje dubok pad prihoda i potrošnje. Mnogo ljudi prodaje robu ili hranu, ali nema kupaca. Vidite zatvorene lokale, gašenje poslovnica, nestajanje oglasa za posao u sivoj zoni. Ranije su svuda stajali natpisi „traži se radnik“, a sada sve više ljudi traži posao.
To je spirala koja uništava domaće tržište: pad prihoda dovodi do pada potrošnje, pad potrošnje uništava radna mesta, a nova radna mesta se ne otvaraju.
Koja tri rizika biste izdvojili kao glavna u naredne 2–4 nedelje?
Prvi rizik je da li će protesti postati masovni ili ne. Nezadovoljstvo stanovništva raste jer se ekonomska situacija ne popravlja, već pogoršava. Ljudi imaju osećaj da su prevareni — glasali su za kandidata koji je obećao rešenje krize, a stanje je sada još gore.
Poslednjih dana već smo videli velike skupove, protestne marševe i generalni štrajk transporta u La Pazu. Sledeće pitanje je šta će se dogoditi ako počnu masovne blokade puteva koje su najavili poljoprivredni sindikati.
Drugi rizik odnosi se na reakciju vlasti ako se protesti rašire. Postavlja se pitanje da li će vlada ponovo popustiti ili će doći do militarizacije.
Podsećam da je u januaru vlada povukla jedan sporni ukaz posle masovnih protesta i blokada. Sada je pitanje da li će u slučaju novog zaoštravanja ponovo odstupiti ili će poslati vojsku.
Treći rizik je najopasniji: šta ako vojska počne pucati na demonstrante? Tada se postavlja pitanje da li će se narod povući ili će otpor postati još radikalniji. Moguće je da bi upotreba smrtonosne sile izazvala još veću radikalizaciju i duboku političku polarizaciju u zemlji. Ne tvrdim da će se to sigurno dogoditi, ali to su realni rizici za naredne nedelje.
Kako u vašoj sredini doživljavaju poteze Pazove administracije u oblasti bezbednosti i borbe protiv organizovanog kriminala?
Moj društveni krug čini grupa ljudi, uglavnom levičara, indijanista, indigenista, ali pre svega ljudi nezadovoljnih vladom. Ako bismo morali da nađemo zajednički imenitelj, to bi bili ljudi nezadovoljni politikom ove vlade iz različitih ideoloških, političkih i ekonomskih razloga. U mom okruženju gotovo niko ne veruje da vlada zaista vodi ozbiljnu borbu protiv organizovanog kriminala. Naprotiv, postoji utisak da je organizovani kriminal sve prisutniji u politici i u delovanju same vlasti.
Pominju se slučajevi zaplenjenih „narko-kofera“ na aerodromu u Santa Kruzu, u koje su bili umešani bivši poslanici desnice i bivše sudije. Pored toga, sve je više ubistava povezanih sa plaćenim ubicama — kako političara, tako i državnih zvaničnika. U Tariji je tokom regionalne izborne kampanje ubijen bliski saradnik predsednika, a i u Santa Kruzu je ubijen jedan sudija agroekološkog suda.
Zbog svega toga u javnosti postoji osećaj da organizovani kriminal radi šta hoće i da vlast nije sposobna — ili možda nema volju — da ga zaustavi.
Naravno, mnogo toga ostaje na nivou glasina. Niko mi nije pokazao konkretne dokaze o izravnim vezama vlasti i kriminalnih struktura, ali takvo opažanje u društvu nesumnjivo postoji.
Kako u vašoj sredini ocenjuju situaciju sa kursom dolara i pristupom devizama?
U svakodnevnom životu dolari postoje i mogu se kupiti u menjačnicama, ali po uporednom, „crnom“ kursu.To znači da se cene uvozne robe više ne formiraju po zvaničnom kursu, već po takozvanom „sinjem dolaru“, odnosno paralelnom tržištu. Istovremeno, postoji i ozbiljan bankarski „cepo“ — ograničenje pristupa devizama. Danas nije moguće podići ili poslati u inostranstvo više od 200 dolara. Iako je vlada Rodriga Paza najavila povećanje limita na 500 dolara, banke to u praksi ne primenjuju.
To posebno pogađa srednju klasu — ljude koji redovno šalju novac deci u inostranstvu ili primaju doznake iz inostranstva. U mom okruženju niko ne veruje da će kurs dolara ostati stabilan. Svi očekuju novi rast i novu devalvaciju.
Jedni misle da će vlada izvršiti formalnu devalvaciju, što će dodatno podići i paralelni kurs, kao u Argentini. Drugi veruju da vlada jednostavno neće imati dovoljno dolara da interveniše na tržištu, jer se trenutni sistem održava zahvaljujući novim međunarodnim kreditima.
Zato svi pokušavaju da nabave i čuvaju dolare, jer niko ne veruje da će sadašnje stanje potrajati i da sledi povratak rasta cene dolara. Tu već ulazimo u domen „mitologije“, jer svako ima drugačiju procenu tog maksimuma — neki kažu da će stići do 16 bolivijana, drugi do 15, 18 ili 12, ali vlada opšte mišljenje da će cena rasti.
Šta ljudi na terenu govore o gorivu: da li se to doživljava kao kontrolisana nestašica, logistički problem ili znak sistemskog sloma?
U gradovima ima goriva, ima i redova, ali ne velikih, dok je u seoskim područjima nestašica dizela praktično potpuna. Nema dizela za poljoprivredne mašine, transport i proizvodnju. U unutrašnjosti je teško naći čak i benzin za međugradski prevoz.
U gradovima, međutim, glavni problem nije nestašica, već loš kvalitet goriva. Vlada je uvezla benzin i dizel lošeg kvaliteta koji stvara talog u motorima. Zbog toga automobili moraju stalno u servis, motori se otvaraju i čiste, a kvarovi pogađaju čak i nova vozila stara dve ili tri godine. Auto-mehaničarske radionice u La Pazu su prepune i ljudi čekaju nedeljama na popravke. To je ogroman trošak, ali i gubitak vremena i prihoda, jer je veliki deo vozila uključen u javni prevoz.
Posledice osećaju svi — od poljoprivrednika i prevoznika do običnih građana. Ljudi kažu da je vlada samo premestila redove: ne čeka se više na benzinskim pumpama, već ispred mehaničarskih radionica. Upravo je problem goriva postao jedan od glavnih izvora narodnog besa.
Kako se promenila ocena stanja ljudskih prava pre jesenjih izbora i posle njih?
U La Pazu, koji je politički centar zemlje, veoma je snažan osećaj da je vlast narušila izbornu volju građana. Tokom regionalnih izbora kandidat koji je osvojio drugo mesto povukao se pred drugi krug, a u javnosti se veruje da je vlast izvršila pritisak kako bi omogućila pobedu zvaničnom kandidatu Luisu Revilji.
A zašto postoji takav osećaj? Zato što je vladalo opšte mišljenje da bi, nasuprot provladinom kandidatu Luisu Revilji iz stranke Patrija (Patria), ovaj kandidat koji je bio drugi, Rene Javasi, sa samo 8% glasova iz prvog kruga mogao da pobedi u revanšu. Zašto? Zato što Rene Javasi vodi poreklo iz ajmarskog društvenog, etničkog i klasnog miljea. On je Ajmara, a većina stanovništva ovog departmana su Ajmare.
Luis Revilja ne, on potiče iz drugačijeg klasnog miljea, više je srednja klasa, udaljeniji od tih etničkih i društvenih ajmarskih, starosedelačkih praksi. La Paz istorijski gledano kao departman — ne samo kao grad i sedište vlade, već kao ceo departman — uvek izglasava Ajmaru za guvernera. Poslednja četiri guvernera su bili Ajmare, svih političkih boja: bili su iz vladajuće većine s Evom Moralesom, bili su opozicija, bili su iz indijanističkih i indigenističkih struja, svih mogućih ideoloških pravaca, ali uvek Ajmare.
To je logika po kojoj se glasa za nekoga ko predstavlja većinsko stanovništvo departmana. U tom smislu, Javasi, koji je imao 8% i takmičio se protiv Revilje koji je u prvom krugu osvojio 18%, imao je ogromne šanse za pobedu u drugom krugu. Zbog toga, kada su ljudi videli da stranka povlači kandidata, to je delovalo šokantno, jer je pobeda bila praktično osigurana. Odnosno, ceo departman bi glasao za njega, to bi bila sigurna pobeda. I to je pripisano uplivu vlade.
Zašto je važan slučaj Javasija i La Paza? Zato što je to tek druga guvernerska pozicija koju je vladajuća stranka osvojila na ovim lokalnim izborima; drugu su osvojili u Beniju, pobedivši u drugom krugu sa tesnom razlikom, dok je u ostatku zemlje vlada izgubila. Jedina pobeda koju imaju na glavnoj ekonomsko-geografskoj osovini zemlje (osovina La Paz-Kočabamba-Santa Kruz, koja obuhvata više od 50% stanovništva i preko 80% BDP-a) jeste ova Reviljina, i to upravo zahvaljujući tom praktičnom postavljanju „prstom“ gde je on određen da pobedi umesto Javasija.
To je izazvalo veoma opipljivu ogorčenost kod ljudi koji su organizovali mobilizacije. Bio je i marš koji je krenuo sa sela, iz ruralnog dela La Paza, prema sedištu vlade, koji je stigao pre oko deset dana, zahtevajući poštovanje drugog kruga, poštovanje glasa i slobode naroda da bira svoje predstavnike. Vlada se u suštini oglušila o to, nametnula Revilju, i Revilja je juče položio zakletvu pred guvernaturom i nadležnim organima kao „izabrani“ guverner, pod navodnicima, za period od 2026. do 2031. godine.
To je među običnim ljudima pokrenulo komentare koje sam čuo od prodavačica na pijaci, uličnih prodavaca, prevoznika: „Naš glas više ništa ne vredi“, odnosno u smislu da nema svrhe izlaziti na izbore kada će im oni svakako odrediti ko pobeđuje, a ko gubi.
To je veoma opasno za Boliviju, jer je pravo glasa jedno od najvažnijih dostignuća društva. Kada ljudi izgube veru da izbori nešto menjaju, onda počinju da traže druga sredstva političke borbe — pre svega proteste i mobilizaciju na ulici.
Pored toga, sve je prisutniji opažaj da vlast koristi „bot farme“ za napade na novinare i nezavisne medije. Na primer, Brisa Pavon (Brisa Pavón), koja je desničarska ali veoma poznata i dosta mlada novinarka koja vodi TikTok kanal pod nazivom „El Explainer“. Drugi, koji su više iz NVO sektora, poput tiktokera Kolkea (Kolke) iz Fondacije Zemlja (Fundación Tierra) — ne sećam mu se imena — takođe su digitalno napadnuti. Pokušali su da im obore naloge na TikToku, a to su prilično veliki nalozi, sa nekoliko desetina hiljada pratilaca, koji su imali veliku vidljivost u svojim kritikama protiv vlade. I tada ljudi kažu: „Vlada je pustila farmu botova i želi da uruši ugled ovih novinara koji su uvek izveštavali istinito“. To je, dakle, opažanje ljudi koji nisu politički aktivni i nemaju jasno određene ili otvorene političke stavove.
Kod ljudi koji se, pak, aktivno bave politikom i imaju jasan politički stav, postoje direktne optužbe da se sprovodi proces cenzure nad medijima, naročito digitalnim, pošto su zvanični tradicionalni mediji uglavnom potpuno svrstani uz vladu. Jedini izuzetak je DTV (DTV) sa Huniorom Arijasom (Junior Arias), koji je takođe bio napadnut. Vlada opšte mišljenje da vlada pokušava da cenzuriše digitalne i tradicionalne medije koji su protiv zvanične vladine linije. Ipak, mnogi ljudi danas na to gledaju kao na „još jedan problem u nizu“, jer je kriza u zemlji toliko duboka da pitanje cenzure više nije jedina tema koja izaziva zabrinutost.
