Спор око изградње кинеског подморског кабла у Чилеу прерастао је оквире локалне политике, поставши симбол шире борбе за технолошку и економску превласт између Вашингтона и Пекинга.
О томе да ли је овај сукоб стварна безбедносна претња или вешто пласиран политички параван, разговарамо са Флоренсијом Констанцом Лагос Нојман, историчарком и новинарком. У својој анализи, Лагос Нојман открива како се унутрашња трвења између Борићеве администрације и долазећег Кастовог тима преламају кроз призму глобалне дедоларизације, успона БРИКС-а и све безобзирнијих покушаја Сједињених Држава да поврате своју пољуљану хегемонију у овом делу света.
Како се у Чилеу доживљава спор око кинеског подморског кабла: као стварни проблем националне безбедности или као политички изговор за сукоб између Борићевог и Кастовог тима?
Неопходно је ставити у контекст оно што се десило са пројектом кинеског подморског кабла. Прво, треба истаћи да су односи Чилеа и Кине дуготрајни, како трговински, тако и културни. Кина је први трговински партнер Чилеа, и овај спор што настаје — који се, како питање исправно сугерише, претвара у привидни сукоб између новог и одлазећег председника — заправо има везе са глобалним контекстом, у коме су Сједињене Америчке Државе, као империјалистичка сила, изгубиле територију у нашем региону као последицу јачања односа Кине са многим земљама Латинске Америке. Такође, ово се дешава у тренутку када земље чланице БРИКС-а стварају растућу економију која превазилази Г7 и потискује земље НАТО-а. Све се то одвија и у оквиру дедоларизације; све је више земаља, нарочито оних из БРИКС-а, које тргују у локалним валутама, а не у доларима. Те валуте имају стварно, материјално покриће, за разлику од долара који се заснива на спекулацијама.
Суочена с овим губитком хегемоније, влада Сједињених Држава је одлучила да крене у офанзиву. Отуда потиче овај сукоб и насртај на Чиле од стране силе која намерава да диктира међународне односе сувереној земљи. Утицај Сједињених Држава у Чилеу такође има дугу историју и веома је дубок, а у суштини оно чему сведочимо јесте довођење ситуације до усијања. Ако су раније могли прихватити двојност у којој Чиле одржава односе и са САД и са Кином, сада то више не желе, па поручују: „Или ће бити како ми као империја кажемо, или ће бити последица“. То видимо кроз оно што се десило с отмицом председника Николаса Мадура у Венецуели, кроз блокаду Кубе која траје шест деценија, а сада и кроз нафтну блокаду којом покушавају изазвати њено потпуно гушење до геноцида — као и у бомбардовању школе за девојчице у Ирану ради присвајања његових природних ресурса и удара на БРИКС. Јер, треба подсетити да је једна од снажних економија унутар БРИКС-а, поред Кине и Русије, и Иран, захваљујући својој нафти, гасу, суверености и независном деловању. БРИКС настоји да изгради другачији облик међународног разумевања, да напредује ка вишестраности, поштовању цивилизација, а не ка разарању какво производе Сједињене Државе.
Дакле, више него политички изговор за сукоб између Борића и Каста, ово је пример како империјалистичка сила попут САД креће с офанзивом у Латинској Америци и на Карибима, мешајући се чак и у тако осетљива унутрашња питања као што су трговински, културни, дипломатски и економски односи суверене државе.
Да ли међу стручњацима, компанијама или медијима постоји осећај да ће се амерички притисак на технолошке пројекте (везе, инфраструктура, ИТ) појачати после доласка Каста на власт?
Притисак Сједињених Држава на Чиле и Латинску Америку да смање кинески утицај је већ снажан. Питање да ли ће се то појачати након Кастовог доласка на власт у потпуности ће зависити од тога колико ће његова влада желети да буде подређена империјализму Сједињених Држава.
Међутим, не може се занемарити да је Кина, као први трговински партнер Чилеа, кључна и за економске елите које од тог односа зависе. Нова влада ће морати да „плива“ унутар те противречности, па ћемо видети како ће то решити и којој мери ће притисак САД на њу заиста утицати.
