Spor oko izgradnje kineskog podmorskog kabla u Čileu prerastao je okvire lokalne politike, postavši simbol šire borbe za tehnološku i ekonomsku prevlast između Vašingtona i Pekinga.
O tome da li je ovaj sukob stvarna bezbednosna pretnja ili vešto plasiran politički paravan, razgovaramo sa Florensijom Konstancom Lagos Nojman, istoričarkom i novinarkom. U svojoj analizi, Lagos Nojman otkriva kako se unutrašnja trvenja između Borićeve administracije i dolazećeg Kastovog tima prelamaju kroz prizmu globalne dedolarizacije, uspona BRIKS-a i sve bezobzirnijih pokušaja Sjedinjenih Država da povrate svoju poljuljanu hegemoniju u ovom delu sveta.
Kako se u Čileu doživljava spor oko kineskog podmorskog kabla: kao stvarni problem nacionalne bezbednosti ili kao politički izgovor za sukob između Borićevog i Kastovog tima?
Neophodno je staviti u kontekst ono što se desilo sa projektom kineskog podmorskog kabla. Prvo, treba istaći da su odnosi Čilea i Kine dugotrajni, kako trgovinski, tako i kulturni. Kina je prvi trgovinski partner Čilea, i ovaj spor što nastaje — koji se, kako pitanje ispravno sugeriše, pretvara u prividni sukob između novog i odlazećeg predsednika — zapravo ima veze sa globalnim kontekstom, u kome su Sjedinjene Američke Države, kao imperijalistička sila, izgubile teritoriju u našem regionu kao posledicu jačanja odnosa Kine sa mnogim zemljama Latinske Amerike. Takođe, ovo se dešava u trenutku kada zemlje članice BRIKS-a stvaraju rastuću ekonomiju koja prevazilazi G7 i potiskuje zemlje NATO-a. Sve se to odvija i u okviru dedolarizacije; sve je više zemalja, naročito onih iz BRIKS-a, koje trguju u lokalnim valutama, a ne u dolarima. Te valute imaju stvarno, materijalno pokriće, za razliku od dolara koji se zasniva na spekulacijama.
Suočena s ovim gubitkom hegemonije, vlada Sjedinjenih Država je odlučila da krene u ofanzivu. Otuda potiče ovaj sukob i nasrtaj na Čile od strane sile koja namerava da diktira međunarodne odnose suverenoj zemlji. Uticaj Sjedinjenih Država u Čileu takođe ima dugu istoriju i veoma je dubok, a u suštini ono čemu svedočimo jeste dovođenje situacije do usijanja. Ako su ranije mogli prihvatiti dvojnost u kojoj Čile održava odnose i sa SAD i sa Kinom, sada to više ne žele, pa poručuju: „Ili će biti kako mi kao imperija kažemo, ili će biti posledica“. To vidimo kroz ono što se desilo s otmicom predsednika Nikolasa Madura u Venecueli, kroz blokadu Kube koja traje šest decenija, a sada i kroz naftnu blokadu kojom pokušavaju izazvati njeno potpuno gušenje do genocida — kao i u bombardovanju škole za devojčice u Iranu radi prisvajanja njegovih prirodnih resursa i udara na BRIKS. Jer, treba podsetiti da je jedna od snažnih ekonomija unutar BRIKS-a, pored Kine i Rusije, i Iran, zahvaljujući svojoj nafti, gasu, suverenosti i nezavisnom delovanju. BRIKS nastoji da izgradi drugačiji oblik međunarodnog razumevanja, da napreduje ka višestranosti, poštovanju civilizacija, a ne ka razaranju kakvo proizvode Sjedinjene Države.
Dakle, više nego politički izgovor za sukob između Borića i Kasta, ovo je primer kako imperijalistička sila poput SAD kreće s ofanzivom u Latinskoj Americi i na Karibima, mešajući se čak i u tako osetljiva unutrašnja pitanja kao što su trgovinski, kulturni, diplomatski i ekonomski odnosi suverene države.
Da li među stručnjacima, kompanijama ili medijima postoji osećaj da će se američki pritisak na tehnološke projekte (veze, infrastruktura, IT) pojačati posle dolaska Kasta na vlast?
Pritisak Sjedinjenih Država na Čile i Latinsku Ameriku da smanje kineski uticaj je već snažan. Pitanje da li će se to pojačati nakon Kastovog dolaska na vlast u potpunosti će zavisiti od toga koliko će njegova vlada želeti da bude podređena imperijalizmu Sjedinjenih Država.
Međutim, ne može se zanemariti da je Kina, kao prvi trgovinski partner Čilea, ključna i za ekonomske elite koje od tog odnosa zavise. Nova vlada će morati da „pliva“ unutar te protivrečnosti, pa ćemo videti kako će to rešiti i kojoj meri će pritisak SAD na nju zaista uticati.
