Razvoj permakulture omogućio je sposobnost rešavanja problema životne sredine s ekološki prihvatljivijim pristupom. Na Svetski dan poljoprivrede DW razmatra situaciju u Latinskoj Americi.
Spoj naučnih i tradicionalnih znanja radi maksimiziranja delotvornosti i minimiziranja uticaja na životnu sredinu u proizvodnji hrane poslednjih desetleća je otvorila vidike permakulturi u Latinskoj Americi. No, njeno poreklo seže u dalju prošlost. „Koncept trajne poljoprivrede nastao je 1970-ih, ali to predstavlja odgovor na industrijsku poljoprivredu velikih razmera koja pogubno deluje na životnu sredinu“—izjavljuje za DW Karmen Kapriles, poljoprivredni inženjer na Univerzitetu Major de San Andres u La Pazu, Bolivija.
Primer ovoga je uzgoj ananasa u Kostariki. „To je monokultura radi koje se šume krče kako bi se uzgajalo više useva za veću prodaju, ali sa širenjem dolaze štetočine i upotreba pesticida koji uništavaju zemljište“ — rekla je za DW Kris Rohas, vodič za permakulturu iz Udruženja za regeneraciju Valje Eskondido (AVER) u Monteverdeu, Kostarika. Iako su „zabranjeni na nekim plantažama banana i ananasa“, upotrebom ovih pesticida takođe se zagađuju reke i utiče na zajednice koje se hrane ribom što živi u ovim staništima.
Iz tog razloga, permakultura teži „obnovi ekosistema, poljoprivrednih sistema, zasnovanih na domaćim sortama, prilagođenim klimi i sposobnim donositi plodove tokom cele godine“ — objašnjava Kapriles. Ova metoda pejzažnog i ekološkog projektovanja uzima u obzir „prirodne resurse i koristi ih“ ne nanoseći štetu ekosistemu, dodaje Rohas, navodeći kao primer korišćenje osunčanijeg zemljišta za proizvodnju hrane, kao što proističe iz dvanaest principa permakulture.
Reč je o praćenju i uzajamnom dejstvovanju, lovljenju i čuvanju energije, dobijanju prinosa, primeni samoregulacije i prihvatanju povratnih veza, korišćenju i vrednovanju obnovljivih resursa i usluga, neproizvodnji otpada, razradi detaljnih obrazaca, integraciji umesto segregaciji, korišćenju malih i sporih rešenja, korišćenju i oceni raznolikosti, korišćenju granica i vrednovanju marginalnog, sumira stručnjak.
Praksa uzgoja
„U Latinskoj Americi, permakultura je postala popularna početkom XXI veka, 2000-ih“ — primećuje Kapriles povodom obnavljanja tradicionalnih proizvodnih sistema kao što je plodored. — „U Meksiku, jednim od primera permakulture može se smatrati negovanje ’Tri sestre’: kukuruze, mahunarki što rastu oko kukuruze i obezbeđuju zemljište hranljivim materijama, posebno azotom, i tikava“ — objašnjava ona i napominje da je to jedna od latinoameričkih zemalja gde je, uporedo sa Brazilom, ovakva praksa najrazvijenija.
„Imaju velika udruženja, ljude što se time bave, praksu i dokumentovana istraživanja“ — ističe Kapriles. Ona dodaje da „zemlje poput Čilea, Ekvadora i Kostarike takođe imaju praksu permakulture, ali zasad bez tako velikih udruženja“.
U Valje Eskondidu ovoj praksi pokušavaju doprineti korišćenjem plastenika napravljenih od recikliranih kamionskih guma, gde uzgajaju deo namirnica koje zatim nude u svom restoranu. Takođe koriste kišnicu kako bi pomogli đubrenje biljaka koje rastu u tom području. Ovo je primer kako nameravaju obučiti tridesetak ljudi u Kostariki, Kolumbiji, Peruu i Meksiku kroz tečaj koji će biti održan u septembru i oktobru. Ova inicijativa ima za cilj da bude klica projekta koji bi se mogao proširiti na čitav region.
Izvor: Deutsche Welle
