Развој пермакултуре омогућио је способност решавања проблема животне средине с еколошки прихватљивијим приступом. На Светски дан пољопривреде DW разматра ситуацију у Латинској Америци.
Спој научних и традиционалних знања ради максимизирања делотворности и минимизирања утицаја на животну средину у производњи хране последњих десетлећа је отворила видике пермакултури у Латинској Америци. Но, њено порекло сеже у даљу прошлост. „Концепт трајне пољопривреде настао је 1970-их, али то представља одговор на индустријску пољопривреду великих размера која погубно делује на животну средину“—изјављује за DW Кармен Каприлес, пољопривредни инжењер на Универзитету Мајор де Сан Андрес у Ла Пазу, Боливија.
Пример овога је узгој ананаса у Костарики. „То је монокултура ради које се шуме крче како би се узгајало више усева за већу продају, али са ширењем долазе штеточине и употреба пестицида који уништавају земљиште“ — рекла је за DW Крис Рохас, водич за пермакултуру из Удружења за регенерацију Ваље Ескондидо (AVER) у Монтевердеу, Костарика. Иако су „забрањени на неким плантажама банана и ананаса“, употребом ових пестицида такође се загађују реке и утиче на заједнице које се хране рибом што живи у овим стаништима.
Из тог разлога, пермакултура тежи „обнови екосистема, пољопривредних система, заснованих на домаћим сортама, прилагођеним клими и способним доносити плодове током целе године“ — објашњава Каприлес. Ова метода пејзажног и еколошког пројектовања узима у обзир „природне ресурсе и користи их“ не наносећи штету екосистему, додаје Рохас, наводећи као пример коришћење осунчанијег земљишта за производњу хране, као што проистиче из дванаест принципа пермакултуре.
Реч је о праћењу и узајамном дејствовању, ловљењу и чувању енергије, добијању приноса, примени саморегулације и прихватању повратних веза, коришћењу и вредновању обновљивих ресурса и услуга, непроизводњи отпада, разради детаљних образаца, интеграцији уместо сегрегацији, коришћењу малих и спорих решења, коришћењу и оцени разноликости, коришћењу граница и вредновању маргиналног, сумира стручњак.
Пракса узгоја
„У Латинској Америци, пермакултура је постала популарна почетком XXI века, 2000-их“ — примећује Каприлес поводом обнављања традиционалних производних система као што је плодоред. — „У Мексику, једним од примера пермакултуре може се сматрати неговање ’Три сестре’: кукурузе, махунарки што расту око кукурузе и обезбеђују земљиште хранљивим материјама, посебно азотом, и тикава“ — објашњава она и напомиње да је то једна од латиноамеричких земаља где је, упоредо са Бразилом, оваква пракса најразвијенија.
„Имају велика удружења, људе што се тиме баве, праксу и документована истраживања“ — истиче Каприлес. Она додаје да „земље попут Чилеа, Еквадора и Костарике такође имају праксу пермакултуре, али засад без тако великих удружења“.
У Ваље Ескондиду овој пракси покушавају допринети коришћењем пластеника направљених од рециклираних камионских гума, где узгајају део намирница које затим нуде у свом ресторану. Такође користе кишницу како би помогли ђубрење биљака које расту у том подручју. Ово је пример како намеравају обучити тридесетак људи у Костарики, Колумбији, Перуу и Мексику кроз течај који ће бити одржан у септембру и октобру. Ова иницијатива има за циљ да буде клица пројекта који би се могао проширити на читав регион.
Извор: Deutsche Welle
