O nedavno održanom forumu CELAC-Afrika razgovarali smo sa Florensijom Lagos Nojman, magistrom savremene istorije i međunarodnih odnosa i međunarodnim analitičarem.
Koliko je vidljiv forum CELAC-Afrika u Čileu? Da li se o njemu govori u vestima ili stručnim krugovima?
Nažalost, Forum CELAC-Afrika u Čileu nema medijsku pažnju. Kažem: „nažalost“ jer je to veoma važna multilateralna organizaciona inicijativa, posebno zbog onoga što se danas dešava čovečanstvu, gde je opstanak ljudske vrste zaista ugrožen, kako je upozoravao istorijski vođa kubanske revolucije Fidel Kastro na jednom samitu u Riju devedesetih godina.
I to uništavanje planete, koje predvode imperijalizam Sjedinjenih Država i njihovi saveznici iz NATO-a, može se zaustaviti samo ako se drugi akteri, druge rastuće sile, počnu povezivati i graditi novi način razumevanja između različitih zemalja koje čine našu planetu. Afrika je kontinent koji nas zaista može mnogo čemu naučiti svojim poreklom, svojim putem, svojom istorijom, svim bogatstvima koja poseduje, ne samo u prirodnim, već i u ljudskim resursima.
To su hiljadugodišnjee civilizacije sa kojima bi trebalo da imamo stalne odnose. Danas, nažalost, afrički kontinent u trenutnoj međunarodnoj arhitekturi, na primer u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, nema predstavljenost, kao što ni Latinska Amerika i Karibi nemaju zastupljenost kakvu zaslužuju.
Ipak, oni predstavljaju mnogo veći broj stanovništva nego, na primer, male zemlje NATO-a koje imaju pravo glasa u tom Savetu bezbednosti, što je tek primer toga u kom pravcu bi trebalo da ide ova nova izgradnja pravednijeg i drugačijeg međunarodnog poretka.
Da li postoji mišljenje da bi ovaj pravac (saradnja s Afrikom) mogao biti važan za Čile, ili se doživljava kao sporedna diplomatija?
Kao što već rekoh, čileanska spoljna politika, nažalost, mada ostaje državnom politikom, veoma je podređena interesima Sjedinjenih Država, odnosno njihovoj „dubokoj državi“. Da li Čile ima odnose sa Kinom? Da, ali trenutno, pod vladom Hosea Antonija Kasta — vladom veoma usklađenom s interesima Donalda Trampa — biće teško da spoljna politika napravi zaokret ka odnosima sa, na primer, kontinentom kao što je Afrika.
Stoga mislim da smo, nažalost, veoma prožeti severnoameričkim, ali i evrocentričnim uticajem, gde Afrika i drugi akteri, poput Azije, ostaju na periferiji — oni koji čine takozvani globalni jug.
Zato bi trebalo pokušati podstaći, ubediti da se izgradi suvereniji Čile, koji bi mogao sarađivati sa drugim akterima na ravnopravnoj osnovi, bez potcenjivanja, jer je sada pod interesima i tutorstvom severnoameričke sile koja u ovom trenutku uništava čovečanstvo.
Veruje li se da takvi forumi zaista vode do projekata i ugovora, ili je to više simbolična politika?
Nažalost, čileanska politička elita — ne u celini, ali u velikoj većini — gleda na CELAC, na BRICS, na ove nove oblike višestranog organizovanja kao na isključivo simboličke tvorevine, iako se u stvarnosti preko tih organizacija mogu realizovati brojni projekti saradnje.
U tom smislu, predsednica Mišel Bašele, koja je danas kandidat za Ujedinjene nacije uz podršku zemalja kao što su Meksiko i Brazil, jeste uočila ovaj trend ka pravednijem i drugačijem međunarodnom poretku kada je, na primer, tokom svog drugog mandata organizovala sastanak CELAC-Kina, pošto se CELAC sastao u Havani i 2014. potpisao sporazum kojim je Latinska Amerika proglašena zonom mira.
Dakle, ne vide sve čileanske političke elite — i tu pravim razliku u odnosu na predsednicu Bašele, sada kandidatkinju za Ujedinjene nacije — ove oblike multilateralne organizacije kao čisto simboličke.
Jer ona zaista vidi mogućnost, i u tome predstavlja jedan širok krug ljudi iz akademskog sveta, ali i naroda u Čileu, gde se zaista veruje da treba ići ka drugačijem vidu razumevanja u međunarodnoj sferi, ka traganju za mirom i pravdom.
Predsednica Mišel Bašele ima veliko iskustvo i dugu karijeru u vođenju države Čile ka politici integracije i saradnje, gde projekti postignuti na ovim forumima dovode do sporazuma koji mogu pomoći — poput, na primer, Deklaracije o Latinskoj Americi kao zoni mira, koja se sada krši od strane Sjedinjenih Država u Latinskoj Americi i na Karibima, kada kidnapuju predsednika u Venecueli ili trajno blokiraju Kubu i sprečavaju razne aktere da je snabdevaju naftom.
Zato mislim da je danas više nego ikada neophodno razumeti da ovi oblici saradnje nisu samo simbolični.
Kao što pomenuh, pod vladom ultradesničara i pinočeiste Hosea Antonija Kasta biće veoma teško da Čile igra aktivniju ulogu, kao što je to činio tokom predsedništva Mišel Bašele, ali je zato neophodno raditi i zahtevati iz narodnih, akademskih i intelektualnih krugova da se to ostvari.
