Сигуран сам да си ти који ово сада читаш рођен као православан, у православној породици; и да су твоји дедови и преци били православни. Одрастао си поштујући од малена свете мошти, у лепим храмовима са величанственим иконама, уз хорове који певају као анђели, у светим манастирима, са српским светитељима, учећи се у богословским школама, учествујући на светим службама са многим свештеницима и епископима – укратко, у једној уређеној Цркви, већ изграђеној и материјално и духовно. Ако си рођен као православан? Слава Богу. А сада замисли једно место које нема ништа од онога што си ти одувек имао и које је, не познајући ништа од тога што ти имаш, изабрало да буде православно по Божијој благодати. Ово је наша прича. Та пустиња зове се Бразил.
Почеци Православне Цркве у Бразилу прате миграционе токове с краја XIX и почетка XX века из Сирије, Либана и Палестине, из Источне Европе, Русије, Грчке и Украјине. У почетку су ове групе повремено примале свештенике, а касније су се организовале парохије, као у случају Бразила, где је прва литургија служена у Сао Паулу 1897. године, а прва црква у Сао Паулу основана је 1904. године од стране арапских имиграната, под окриљем Антиохијсke патријаршије. Слично је било и са грчком имиграцијом у XIX веку, а касније је 1905. године отворена прва црква у држави Санта Катарина, у Флоријанополису, на југу Бразила.
Словенска, руска и украјинска имиграција настанила се на југу Бразила; прва руска црква Светог Јована Богослова основана је 1912. године у Кампина дас Мисоес, у држави Рио Гранде до Сул. У граду Сао Паулу прва руска парохија основана је 1925. године, а у Рио де Жанеиру је 1930. године организована још једна руска парохија.
Украјинска имиграција почиње крајем XIX века, 1895. године, у држави Парана, на југу Бразила, али су ове групе биле заједнице повезане са Римом, тзв. унијати. Други миграциони токови довели су и друге верске групе. Године 1945. стигли су православни који су били у вези са Руском православном црквом. Данас је Украјинска православна црква повезана са Цариградском патријаршијом преко једне епархије у Сједињеним Америчким Државама. Постоје још две канонске Цркве у Бразилу: Пољска православна црква и Српска православна црква, чије ћемо порекло објаснити.
Почетак бразилске православне мисије
Ово је изненађујућа прича о томе како је једна група „боготражитеља“ на крају пронашла Православну Цркву изван историјских православних цркава које су од XIX и XX века постојале у Бразилу. Православни културни и верски контекст био је ограничен на етничке заједнице из земаља порекла. Литургије и службе служене су на њиховим матерњим језицима: арапском, грчком, украјинском и црквенословенском; Бразилци нису имали приступ православном верском животу.
С друге стране, у постмодерном контексту друге половине XX века, између 1960. и 1980. године, дешавају се различити културни и политички догађаји који покрећу потрагу за новим смислом живота: Вијетнамски рат, Хладни рат, хипи револуција, употреба дрога, сексуална револуција. У Бразилу – војни удар 1964. године. На религијском пољу појављује се Теологија ослобођења, марксистичке оријентације; напредовање протестантских секти; опште верско разочарање. То је подстакло потрагу за смислом у „егзотичним“ доктринама: Харе Кришна, зен-будизам, трансцендентална медитација, јога, афрички култови, спиритизам Алена Кардекса, који је био веома снажан у Бразилу.
Исти феномен догодио се и у САД, можда још интензивније; назван је „постмодернистичко разочарање“. Пример тог периода је Серафим Роуз, протестантског порекла, који је у кинеском таоизму тражио мудрост, учио кинески у Калифорнији, да би се на крају обратио Православљу; постао је монах манастира Светог Германа у Калифорнији.
Ни у Бразилу није било много другачије. Једна група младих „боготражитеља“, организовала се ради проучавања источних доктрина, посветила се читању дела о метафизици, космологији, таоизму, будизму, исламу, традиционалној астрологији, митологији и симболизму. Било је то плод чистог разочарања у установљене религије. Вреди подсетити да су у том периоду православне заједнице у Бразилу биле концентрисане на југоистоку и југу земље; мало је Бразилаца имало приступ православним службама, а Православље је на неки начин било непознато широј јавности.
Укратко, верски живот – католички и протестантски – био је у кризи; Православна Црква малобројна и без друштвене пројекције; свако је тражио нешто за шта ће живети. „Езотерично знање“, рецимо космолошко разумевање поретка природе, давало нам је уверење да постоји Космос који је створио Бог и да је истина скривена у древним духовним традицијама – требало ју је пронаћи. Подсетимо се мудраца са Истока и потраге за Богом… (Мт 2, 1–12).
Читали смо различите ауторе који су говорили о постојању примордијалне Традиције: Рене Генона, Шуона и друге. Све док коначно нисмо ступили у контакт са једним Геноновим преводиоцем у Португалији, који је 1985. године дошао у Бразил да учествује на једном догађају о симболизму – и ту све почиње.
Откриће Православља
Преводилац Ренеа Генона у Португалији био је новинар А. К. Карваљо, који је учествовао на два догађаја у Бразилу, у Рио де Жанеиру и у Ресифеу, на североистоку. Ту смо открили да је он православни свештеник у Лисабону, у Португалији, и одржао нам је два кратка курса: један о Традицији и традицијама – теми која нас је одушевљавала – и други о Цркви и црквама, о раном хришћанству и Православној Цркви. Било је то крајем 1985. године. Карваљо је био свештеник Православне Цркве Португалије, а његов јерарх био је митрополит Гаврило Лисабонски (Juan Eduardo Henrique Pinto da Rocha). Преко Карваља ступили смо у контакт са митрополитом Гаврилом како бисмо посетили Португалију и упознали Православну Цркву с друге стране Атлантика.
Митрополит Гаврило био је Португалац који је прешао у Православље у Женеви, у манастиру Руске заграничне цркве, код епископа Антонија Бартошевича. Замонашио се, провео једно време на Светој Гори, а потом студирао на Институту Светог Сергија у Паризу. Затражио је благослов свога епископа и започео мисију у Лисабону, која је имала изузетан пријем и велики раст, али је његов епископ одбијао да пошаље друге свештенике у помоћ мисији. Суочен с тим проблемом, затражио је благослов да потражи другу јурисдикцију.
Тадашњи архимандрит Јован отишао је у Атину да затражи помоћ од Старокалендарског синода митрополита Авксентија (неканонска црквена структура). Међутим Синод је одлучио да га хиротонише за викарног епископа за Западну Европу. Хиротонија је извршена у јулу 1978. године, а хиротонисали су га митрополити Калист Коринтски, Геронтије Пирејски и Антоније Мегаридски.
Тако почиње ново поглавље историје Православне Цркве у Португалији, која се позива на апостолско утемељење у I веку и на постојање бројних локалних заједница на Иберијском полуострву. Имамо сведочанство жеље Светог апостола Павла да посети Шпанију (Рим 15, 24–28) и запис Светог Климента Римског из 96. године, који велича апостолски рад апостола Петра и Павла „који су, проповедавши правду Јеванђеља по целом свету, стигли до крајњег запада“ (Conradus Kirch, Enchiridion Fontium Historiae Antiquae, 5. изд.).
Постоје и историјска сведочанства о локалним црквама верним православљу Једне Цркве, које су од IX века потпале под римски централизам који је угушио права локалних цркава и њихове обреде – у Португалији бракарски, а у Шпанији мозарапски. Хришћанство је тамо постојало још од I века.
Посета Манастиру Преображења, Мафра, Португалија
У јуну 1986. године наша група од девет особа из Ресифеа и четири из Рио де Жанеира стигла је у манастир Преображења Господњег у Мафри, близу Лисабона, где смо током 30 дана интензивно учили о историји Цркве, Традицији, Патристици, Литургији и монашком животу. Били смо одушевљени богатством Православне Традиције, монашким животом, литургијом и иконама. Одлучили смо да будемо примљени у Православну Цркву и затражили смо свештеника који би нас опслуживао у Бразилу. Митрополит Гаврило је одбио; одлучио је да рукоположи двојицу из групе и да ми сами „створимо“ Цркву у Бразилу. Објаснио је да то није уобичајен пут, да ми „нисмо нормални“, али да се уздамо у Бога.
Прихватили смо тај изазов и ту авантуру у вери, као Авраам – не знајући куда идемо. Од тога ће се навршити 40 година; ако још стојимо, то је искључиво дело Божије и дело Његове благодати. У јулу 1986. године рукоположени су презвитери Павле (који је потом постао монах) и Алексис (ожењен, уз пристанак своје супруге Марије).
Вратио сам се у Ресифе држећи у руци само антиминс – без расе, без одежди, без литургијских предмета, без цркве и без верника… То је била пустиња, и то у буквалном смислу речи. Без претходних богословских студија – потпуно лудило у Христу. Почели смо учити се кроз литургију, молитву и студије које трају до данас, 40 година касније. Основане су две парохије: једна у Ресифеу – Свете Тројице, и друга у Рио де Жанеиру, посвећена Пресветој Богородици.
Ова „бразилска“ православна мисија била је повезана са Православном Црквом Португалије, која је око 1990. године канонски примљена у Пољску православну цркву, под омофор митрополита Василија. Године 1992. хиротонисан је бразилски епископ и основана је епархија за Рио де Жанеиро и Олинде–Ресифе. Касније је хиротонисан и викарни епископ за Ресифе.
Године 1997. упокојио се митрополит Гаврило, а изабран је млађи епископ који је за четири године променио све; различити административни и други проблеми довели су до кризе у Цркви Португалије и у Бразилу, управо 2000. године, после једног ходочашћа у Јерусалим. Као последица тога, Синод Пољске цркве, након што је упозорио новог митрополита да исправи више ставова и поступака, разрешио га је. Тада је епархија Бразила, са архиепископом и помоћним епископом, стављена директно под јурисдикцију Пољске цркве.
Истовремено, у Бразилу су проблеми из Португалије погодили и наше парохије и вернике на североистоку. Након што смо се окупили и појединачно консултовали све одрасле вернике, одлучили смо да потражимо другу јурисдикцију. Тако сам у јулу 2000. године посетио Његово Преосвештенство митрополита Митрофана у Пенсилванији (САД), предали смо му сву документацију и извештај о нашој ситуацији. Практично, скоро сви клирици североистока Бразила затражили су отпуст: три презвитера, један јеромонах, један ђакон, две монахиње и три ипођакона. Потписали смо молбе за канонски пријем и у фебруару 2002. године званично смо примљени у источноамеричку епархију Српске Православне Цркве.
Православна Црква у Бразилу чини мање од 1% становништва од 214 милиона људи; она није мањина – она практично не постоји као друштвени верски феномен. Године 2011. основана је Епархија буеносајреска, за Јужну и Централну Америку, Српске Православне Цркве, по иницијативи блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је сањао да донесе Православље у наше латиноамеричке земље. Наш Отац и Архипастир од 2018. године је Његово Преосвештенство епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило (Бојовић). То је највећа православна епархија на свету: 19 милиона квадратних километара и више од 500 милиона становника. Ово је, или би требало да буде, велики мисионарски простор.
Парохије које сам опслуживао – Свете Тројице, а потом Успења Пресвете Богородице – биле су моја духовна подршка да отворим неколико мисија, чак и без финансијских средстава, у Ресифеу, Бело Жардину и Каруару, у држави Пернамбуко где живим, као и у држави Марањао, на северу Бразила.
Касније, са благословом митрополита Амфилохија, 2012. године отворили смо мисију у Гвајакилу, у Еквадору; потом још једну у мојој родној земљи Ел Салвадору 2013. године, коју данас посећујем само једном годишње због недостатка средстава. Године 2017. радили смо на пријему манастира Свете Тројице у Гватемали, којим управља игуманија мати Инес, а који поседује имања, зграде, једну парохију у главном граду и један универзитет. Нажалост, после осам година, због недостатка свештеника, затражили су прелазак у Васељенску патријаршију.
Наша мисија данас
Неиспитиви су путеви Господњи, Који нас је разним начинима довео до Своје Свете Цркве. Слава Богу нашему! Наш данашњи рад је истовремено одржавање постојећег стања и брига за будућност. Током скоро 40 година настојали смо, пре свега, да вршимо света богослужења; наши свештеници су углавном старији од 70 година, а двојица су у шездесетим. Ипак, данас нам се многи млади приближавају преко интернета. Преносимо литургију уживо, имамо WhatsApp групе, правим видео-садржаје о разним православним темама и на тај начин вршим катихезу. Имамо издавачку кућу за објављивање православних књига, која је данас референтна у целом Бразилу. Имамо три парохије и један мали манастир са једним монахом, јер се игуман Петар упокојио у фебруару 2025. године. Из наше мисије поникле су монахиње које се данас подвизавају у Француској, САД и Аргентини.
О аутору
Протојереј-ставрофор др Алексис Пења-Алфаро, има 72 године, рођен је у Ел Салвадору (Централна Америка), а последњих 50 година живи у Бразилу. Ожењен је Маријом, са којом има двоје деце: Наталију и Антонија.
Дипломирао је психологију на Католичком универзитету у Пернамбуку (1979). Има пет специјализација: групна динамика, породична терапија, пословно саветовање, психотерапија траума и системска интелигенција. Магистрирао је на теми алкохолизам на Федералном универзитету у Параиби (1992), а докторирао лингвистику на Универзитету „Помпеу Фабра“ у Барселони и Федералном универзитету у Пернамбуку (2005).
Има 45 година клиничке психолошке праксе, а 33 године је предавао психологију на Католичком универзитету, где је држао предавања из предмета: когнитивно-бихејвиорална психологија, социјална психологија, групна динамика, психологија и менаџмент, као и психологија и филозофија. Бавио се и научноистраживачким радом.
Завршио је мастер студије теологије на Богословском факултету Светог Мартина од Думе у Португалији (1994–1995, онлајн), у време када је био у јурисдикцији Пољске православне цркве. Током 2003–2004. похађао је Институт Светог Григорија Паламе у Барселони, при Српској православној цркви, повезан са Институтом Свети Сергије у Паризу (онлајн курсеви).
Као професор по позиву предавао је православну теологију на два римокатоличка и два протестантска богословска факултета. Држао је предавања из предмета: Патрологија, Херменеутика, Стари завет и Историја Цркве. Био је декан студија Светог писма на Универзитету UOMAC у Гватемали (онлајн).
Превод са шпанског: редакција портала „Живот Цркве“
Извор: Живот Цркве
