Ekonomske reforme koje sprovodi administracija predsednika Rodriga Paza u Boliviji izazvale su snažne polemike u javnosti — od pohvala zbog „vraćanja makroekonomskog reda“ do upozorenja na produbljivanje socijalnih nejednakosti i rizik od masovnih protesta. O značaju ovih mera za političke odnose, društvenu stabilnost, međunarodni položaj Bolivije i perspektive levice razgovarali smo s ekonomistom Rikardom Alonzom.
Kako ocenjujete značaj tekućih ekonomskih reformi vlade Rodriga Paza za ključne političke snage, državne institucije i društvene grupe u Boliviji?
U samom dizajnu Uredbe sa zakonskom snagom br. 5503 vlada se samoodređuje kao da je u „ekonomskoj vanrednoj situaciji“ i otvoreno usvaja mešoviti paket „šok-mera i mera stabilizacije“. To je okvir koji omogućava brze, koncentrisane odluke sa snažnim razdeobnim efektima.
Taj paket kombinuje povećanje cena ugljovodonika, poreske promene i mere formalizacije, olakšavanje trgovine i proizvodnje, kao i mehanizme za privlačenje i povrat kapitala. Posledica je preoblikovanje društvenih koalicija: formalni poslovni sektori, uvoznici i izvoznici, kao i deo „redu“ sklone srednje klase, mogu osetiti veću predvidljivost i smanjenje birokratije. Nasuprot tome, sindikati, transportni sektor, gradski esnafi i domaćinstva s niskim prihodima suočavaju se sa većom izloženošću rastu troškova života i neposrednim sukobima oko raspodele.
U literaturi o reformama tipa prilagođavanja, ključno pitanje nije samo efikasnost, već i to ko plaća cenu prelaznog stanja. Sistematski pregledi pokazuju da programi prilagođavanja nesrazmerno pogađaju ranjive grupe stanovništva, uključujući rast materinske i dečje smrtnosti, kada je socijalna zaštita nedovoljna ili zakasnela.
Mogu li ove reforme izazvati snažan društveni otpor od strane socijalnih i profesionalnih grupa, uključujući proteste, blokade i društvene pokrete?
Da, to je sasvim moguće. Tipičan okidač je kanal cena-energija-hrana-transport. Paket uključuje redefinisanje režima goriva, sa mogućnošću brzog prenosa na potrošačku korpu — kroz transport, logistiku i usluge. To znači rast cena, čak i ako se mere predstavljaju kao „stabilizacija“.
Uporedni dokazi o reformama energetskih subvencija pokazuju da društveno prihvatanje zavisi od verodostojnih, neposrednih i dobro ciljanih nadoknada, kao i od pravilnog redosleda — da olakšice ne dođu nakon šoka. Ovde se to nije dogodilo: ljudi je trebalo da dobiju nadoknadu istog dana kada je subvencija ukinuta.
Mada uredba sadrži elemente zaštite, poput transfera/bonova i vanrednog programa, politički rizik nastaje kada domaćinstvo najpre oseti rast cena, a tek kasnije (ili uz izuzetke) korist. Posebno zabrinjava položaj žena sa nerođenom ili malom decom, jer dokazi ukazuju da upravo u tim grupama dolazi do porasta materinske i dečje smrtnosti.
Da li će se reforme odraziti na produbljivanje političkih podela između pristalica Rodriga Paza i Edmana Lare?
Paketi „šok“-mera sa tržišnim komponentama gotovo uvek polarizuju društvo. Jedan kanal je sukob između percepcije „makroekonomskog reda“ i „društvenog troška“. Drugi je sumnja u prokapitalističku pristrasnost, posebno ako postoje naknadne legalizacije, olakšice za kapital ili podsticaji koji nisu praćeni vidljivim srazmernim oporezivanjem — onda siromašniji ljudi i ranjive grupe osećaju, opažaju izdaju.
U tom okviru, deo tzv. desnice i ekonomskih elita može se taktički približiti izvršnoj vlasti zbog programske srodnosti — stabilizacije, liberalizacije i deregulacije, dok će opozicioni tabor (ukoliko se Lara bori za teritorijalno-narodno zastupništvo) izvući korist iz osećaja nepravedne raspodele. Istorijski gledano, kada su socijalne naknade slabe ili se ne doživljavaju kao pravične, reforme se pretvaraju i u identitetski — „produktivna zemlja“ nasuprot „narodne zemlje“ — a ne samo tehnički raskol. Ima jedna lepa metaanaliza brojnih empirijskih istraživanja i prirodnih eksperimenata, koja kaže da nakon fiskalne štednje često usledi etnički nacionalizam i populizam.
Mogu li se ove mere predstaviti kao reforme u korist celog društva, a ne u korist elita? Kakve posledice mogu imati po kredibilitet predsednika i izbornu podršku?
Mogu, samo ukoliko priča postane proverljiva u novčanicima ranjivih domaćinstava i vidljivim javnim dobrima. Najodbranjivija formulacija je: ukida se regresivna subvencija i sredstva se vraćaju kroz progresivne transfere i usluge. No, to zahteva tri jasna dokaza — precizno ciljanje (npr. trudnice, dojilje i domaćinstva sa decom, gde postoje i spoljašnji efekti u pogledu nasilja i blagostanja), neto fiskalnu progresivnost (da teret ne padne na hranu i transport siromašnih), i preusmeravanje javne potrošnje k ulaganjima s visokim društvenim povratom, poput vode i sanitarne infrastrukture — WASH.
Istraživanja o novčanim prenosima pokazuju značajne efekte na blagostanje i smanjenje porodičnog nasilja, naročito kada su usmereni na žene sa decom. Bez tih uporišta, Vlada ostaje izložena narativu „stroge mere za većinu, olakšice za neke“, što joj podriva ugled i izbornu podršku, posebno na regionalnom nivou. Treba zapamtiti jedan skorašnji slučaj: ukinut je porez na veliko bogatstvo — to se može shvatiti kao olakšica za bogate, čiju cenu plaćaju siromašni.
Kako bi reforme mogle uticati na međunarodne odnose Bolivije?
Zaokret ka brzoj stabilizaciji i racionalizaciji subvencija uglavnom je usklađen sa pristupom, podržanim od međunarodnih finansijskih institucija i zapadnih aktera, uključujući Sjedinjene Države, koji prednost daju fiskalnoj održivosti, relativnim cenama i pravilima za investicije. Sa Kinom je učinak dvosmisleniji: može olakšati finansiranje infrastrukture ako postoji upravljivost i bankama prihvatljivi projekti, ali društveni nemiri povećavaju rizik, što može usporiti isplate ili pogoršati uslove u zemlji. Što se tiče suseda, korekcija cena goriva može smanjiti prekograničnu arbitražu, ali unutrašnji protesti i blokade mogu ugroziti regionalnu logistiku i trgovinu.
Mogu li ovi procesi dovesti do konsolidacije levice i otvoriti prostor za povratak Eva Moralesa i drugih lidera?
Da, to je moguće. Ako se reformski šok doživi kao nepravedan ili se poveže sa klasičnim programom prilagođavanja MMF-a, reforme energetskih subvencija mogu postati katalizator širokih protestnih koalicija. Istorijski, takve okolnosti često dovode do ponovnog ujedinjenja „narodnog bloka“.
Pored toga, obimni dokazi o lošim posledicama prilagođavanja na socijalnu ranjivost, uključujući zdravlje majaka i dece, pružaju snažno programsko i pripovedno ubojno sredstvo opoziciji, koja zagovara stav: „stabilizacija — da, ali prvo zaštita“. U tom okviru, levičarski lideri mogu dobiti priliku za preradu svog dnevnog reda — isplate ženama sa decom, PDV na prehrambene proizvode, porez na zemlju/imovinu, ulaganja u osnovnu sanitarnu infrastrukturu — pod uslovom da ponude tehnički uverljiv i fiskalno-socijalno postojan paket u uslovima krize.
