Економске реформе које спроводи администрација председника Родрига Паза у Боливији изазвале су снажне полемике у јавности — од похвала због „враћања макроекономског реда“ до упозорења на продубљивање социјалних неједнакости и ризик од масовних протеста. О значају ових мера за политичке односе, друштвену стабилност, међународни положај Боливије и перспективе левице разговарали смо с економистом Рикардом Алонзом.
Како оцењујете значај текућих економских реформи владе Родрига Паза за кључне политичке снаге, државне институције и друштвене групе у Боливији?
У самом дизајну Уредбе са законском снагом бр. 5503 влада се самоодређује као да је у „економској ванредној ситуацији“ и отворено усваја мешовити пакет „шок-мера и мера стабилизације“. То је оквир који омогућава брзе, концентрисане одлуке са снажним раздеобним ефектима.
Тај пакет комбинује повећање цена угљоводоника, пореске промене и мере формализације, олакшавање трговине и производње, као и механизме за привлачење и поврат капитала. Последица је преобликовање друштвених коалиција: формални пословни сектори, увозници и извозници, као и део „реду“ склоне средње класе, могу осетити већу предвидљивост и смањење бирократије. Насупрот томе, синдикати, транспортни сектор, градски еснафи и домаћинства с ниским приходима суочавају се са већом изложеношћу расту трошкова живота и непосредним сукобима око расподеле.
У литератури о реформама типа прилагођавања, кључно питање није само ефикасност, већ и то ко плаћа цену прелазног стања. Систематски прегледи показују да програми прилагођавања несразмерно погађају рањиве групе становништва, укључујући раст материнске и дечје смртности, када је социјална заштита недовољна или закаснела.
Могу ли ове реформе изазвати снажан друштвени отпор од стране социјалних и професионалних група, укључујући протесте, блокаде и друштвене покрете?
Да, то је сасвим могуће. Типичан окидач је канал цена-енергија-храна-транспорт. Пакет укључује редефинисање режима горива, са могућношћу брзог преноса на потрошачку корпу — кроз транспорт, логистику и услуге. То значи раст цена, чак и ако се мере представљају као „стабилизација“.
Упоредни докази о реформама енергетских субвенција показују да друштвено прихватање зависи од веродостојних, непосредних и добро циљаних надокнада, као и од правилног редоследа — да олакшице не дођу након шока. Овде се то није догодило: људи је требало да добију надокнаду истог дана када је субвенција укинута.
Мада уредба садржи елементе заштите, попут трансфера/бонова и ванредног програма, политички ризик настаје када домаћинство најпре осети раст цена, а тек касније (или уз изузетке) корист. Посебно забрињава положај жена са нерођеном или малом децом, јер докази указују да управо у тим групама долази до пораста материнске и дечје смртности.
Да ли ће се реформе одразити на продубљивање политичких подела између присталица Родрига Паза и Едмана Ларе?
Пакети „шок“-мера са тржишним компонентама готово увек поларизују друштво. Један канал је сукоб између перцепције „макроекономског реда“ и „друштвеног трошка“. Други је сумња у прокапиталистичку пристрасност, посебно ако постоје накнадне легализације, олакшице за капитал или подстицаји који нису праћени видљивим сразмерним опорезивањем — онда сиромашнији људи и рањиве групе осећају, опажају издају.
У том оквиру, део тзв. деснице и економских елита може се тактички приближити извршној власти због програмске сродности — стабилизације, либерализације и дерегулације, док ће опозициони табор (уколико се Лара бори за територијално-народно заступништво) извући корист из осећаја неправедне расподеле. Историјски гледано, када су социјалне накнаде слабе или се не доживљавају као правичне, реформе се претварају и у идентитетски — „продуктивна земља“ насупрот „народне земље“ — а не само технички раскол. Има једна лепа метаанализа бројних емпиријских истраживања и природних експеримената, која каже да након фискалне штедње често уследи етнички национализам и популизам.
Могу ли се ове мере представити као реформе у корист целог друштва, а не у корист елита? Какве последице могу имати по кредибилитет председника и изборну подршку?
Могу, само уколико прича постане проверљива у новчаницима рањивих домаћинстава и видљивим јавним добрима. Најодбрањивија формулација је: укида се регресивна субвенција и средства се враћају кроз прогресивне трансфере и услуге. Но, то захтева три јасна доказа — прецизно циљање (нпр. труднице, дојиље и домаћинства са децом, где постоје и спољашњи ефекти у погледу насиља и благостања), нето фискалну прогресивност (да терет не падне на храну и транспорт сиромашних), и преусмеравање јавне потрошње к улагањима с високим друштвеним повратом, попут воде и санитарне инфраструктуре — WASH.
Истраживања о новчаним преносима показују значајне ефекте на благостање и смањење породичног насиља, нарочито када су усмерени на жене са децом. Без тих упоришта, Влада остаје изложена наративу „строге мере за већину, олакшице за неке“, што јој подрива углед и изборну подршку, посебно на регионалном нивоу. Треба запамтити један скорашњи случај: укинут је порез на велико богатство — то се може схватити као олакшица за богате, чију цену плаћају сиромашни.
Како би реформе могле утицати на међународне односе Боливије?
Заокрет ка брзој стабилизацији и рационализацији субвенција углавном је усклађен са приступом, подржаним од међународних финансијских институција и западних актера, укључујући Сједињене Државе, који предност дају фискалној одрживости, релативним ценама и правилима за инвестиције. Са Кином је учинак двосмисленији: може олакшати финансирање инфраструктуре ако постоји управљивост и банкама прихватљиви пројекти, али друштвени немири повећавају ризик, што може успорити исплате или погоршати услове у земљи. Што се тиче суседа, корекција цена горива може смањити прекограничну арбитражу, али унутрашњи протести и блокаде могу угрозити регионалну логистику и трговину.
Могу ли ови процеси довести до консолидације левице и отворити простор за повратак Ева Моралеса и других лидера?
Да, то је могуће. Ако се реформски шок доживи као неправедан или се повеже са класичним програмом прилагођавања ММФ-а, реформе енергетских субвенција могу постати катализатор широких протестних коалиција. Историјски, такве околности често доводе до поновног уједињења „народног блока“.
Поред тога, обимни докази о лошим последицама прилагођавања на социјалну рањивост, укључујући здравље мајака и деце, пружају снажно програмско и приповедно убојно средство опозицији, која заговара став: „стабилизација — да, али прво заштита“. У том оквиру, левичарски лидери могу добити прилику за прераду свог дневног реда — исплате женама са децом, ПДВ на прехрамбене производе, порез на земљу/имовину, улагања у основну санитарну инфраструктуру — под условом да понуде технички уверљив и фискално-социјално постојан пакет у условима кризе.
