Нема правих алтернатива, нити странке која би нас могла представљати. Народ је све више склон апстиненцији… Суштина је да Шпанија није права демократија.
У Шпанији изгледа као да постоје два веома поларизована блока — наводна левица и десница. Као водећи партија на левици стоји PSOE (социјалисти), а на десници PP (Народна партија). Али то није тако.
Они покушавају да играју на карту те поларизације због шпанског грађанског рата, који је био сразмерно недаван и братубилачки сукоб. Још увек има људи који се сећају својих дека и бака из тог рата, па је зато та тема и данас веома блиска и лако подстакне људе на поделе и свађе. Управо тиме се користи корупција, јер у стварности ни PSOE није левица, нити је PP десница, ништа слично томе. То је скуп људи подређених монархији, а монархија је, опет, подређена англосаксонским центрима моћи, као што је одувек и било.
И ту постоји огромна корупција. Људи су због тога веома незадовољни и покушавали су гласати за треће или четврте партије. Тако су се појавиле различите странке: прво UPyD, затим Ciudadanos, па онда Podemos (касније Unidas Podemos), а сада коалиција Sumar, у коју су сви они ушли, и тако редом. Све то је одвлачило пажњу од старе странке Izquierda Unida, која је требало да постане алтернативом у случају да поларизација не прође. То је уједињена левичарска партија, која је, тобоже, потицала од Комунистичке партије, што је била неистина. Из ње је проистекло моштво странака по читавој земљи.
Недавно се појавио и Vox, крајња десница, која покушава да нам понуди читав политички спектар — од крајње деснице до крајње левице, укључујући више центристичке ставове. Желе показати како постоји разноликост, али то је лаж. Сви они остају тзв. „штенци“ PSOE — и крајњи десничари, и крајњи левичари, и центристи. PSOE је користио тај трик, а PP га је такође знао искористити.
Како тренутно стојимо с напетошћу? Садашњи проблем је у томе што већ три мандата имамо председника владе кога нико није изабрао. Зашто? Прво зато што је дошао на власт захваљујући изгласавању неповерења, у договору са својим „штенадима“, 3-4 месеца пре избора, што није имало смисла, јер је било јасно да ће PP изгубити, а PSOE нестати. Дакле, да би се одржао на власти, пре избора је унео вотум неповерења, који су сви његови „штенци“ подржали, па је за длаку прошао. Тако су нам као председника владе наметнули Педра Санчеза, за кога нико није гласао. На наредним изборима он је увек губио, увек.
Ствар је у томе што је он захваљујући тим истим „штенадима“, микропартијама, коалицијама и пактовима успевао да остане на власти, кршећи представнички мандат народа, иако га народ није хтео. Ето шта се десило.
Због тога у друштву влада огромна напетост. Ни левица ни десница не желе Педра Санчеза. Педро Санчез је ништавни лакеј САД и англосаксонског света, не брине о националним и општим интересима, па су људи врло незадовољни. Сви, од левице до деснице, читав спектар. Политичке странке остају исте, играју исту игру, а друштво је све даље од тих партија, које никога не представљају.
У Шпанији постоји још једна особеност, а то је лажна федерација. Копирајући САД, како би се решио проблем сепаратизма, уведени су региони, па су ти региони названи „аутономним заједницама“. То нису биле баш праве федералне јединице, као у САД, како би их држали под контролом и да им не дају превелика овлашћења, премда их већ имају много. Није било ни центристичко виђење региона. Дакле, ти региони су названи аутономним заједницама — ни федералне државе, ни обичне области, већ нешто између — што је веома чудно. У свакој аутономној заједници су се такође појавиле своје партије, у неким регионима делатније, у неким мање, које су играле исту политичку игру као и оне на националној разини. И то је то. Често те партије аутономних заједница, попут, рецимо, каталонских националиста, имају поприличан број гласова, те постану кључне у образовању владе. Управо тако се десило и овог пута — дали су му неке уступке, искрено, не баш велике — и Санчез захваљујући томе влада.
Истина је да уколико у Шпанији немате апсолутну већину, помоћу баскијских и каталонских националистичких странака можете добити власт правећи многе уступке овим аутономним заједницама и овим странкама. То је та игра. Грађани опет себе не осећају представљеним, и ми схватамо да је све то већ било унапред постављено још у доба Франка, како би нас помоћу тих политичких игара обмањивали. Кад год грађани почну схватати да нешто није у реду, увек се враћа реторика грађанског рата, свађе око прошлости („мој деда — твој деда — Франко — република…“) и тако се пажња одвлачи. Али људи су све уморнији од тога.
Шпанија данас нема ниједног правог лидера. Једина која има подршку унутар своје партије је Дијаз Ајусо (PP, Мадрид), али је не стављају у први план. Зато је Санчез и даље ту, што многи виде као низ „меких државних удара“ уз подршку САД.
Нема правих алтернатива, нити странке која би нас могла представљати. Народ је све више склон апстиненцији, али када се очекује низак излазак на изборе, власт увек организује неку врсту циркуса и подбадају нас да би људи свеједно изашли и гласали „за мање зло“. Суштина је да Шпанија није права демократија.
Што се тиче видљивих фигура, стварна борба за власт ће се водити између Санчеза и Феихоа — кандидата опозиције, који је из Галиције, док је Санчез Мадриђанин. Обојица су веома непожељни и непопуларни међу грађанима, па чак и унутар својих странака. По свему судећи, Феихо ће поново победити, али изгледа да ће то бити с тесном разликом, те да ће поново, кроз неке договоре, задржати Санчеза. То је игра коју покушавају поново да нам наметну.
Сетимо се да је Шпанија имала један покрет који се звао „огорчени“ (los indignados), када се, уморан од политичке фарсе, ујединио цео народ, од левице до деснице. А то су зауставили тако што су измислили једну странку, ПСОЕ (PSOE), која се звала Подемос (Podemos). А шта се зове Подемос? Прошла је кроз фазу „Унидас Подемос (Unidas Podemos)”, више пута је мењала име, али се на крају поново зове Подемос. Но, добро, постоји једна кандидаткиња из коалиције чији је Подемос тренутно део, и зове сеСумар. Она је такође Галицијка, као и Феихо (Feijó), само је још непожељнија — не желе је ни у сопственој странци — а управо она ће бити кључна.
Затим, аутономашке странке ће такође бити кључне, што значи да ће вероватно поново Ескера Републиканa де Каталуња (Esquerra Republicana de Cataluña) бити неопходна, као и Конвергенсија и Унио (Convergència i Unió), која сада носи име Juns, што на каталонском значи „заједно“. Дакле, Juns, Ескера Републиканa, као и ПНВ (Баскијска националистичка партија) и Билду (Bildu) — то су четири снаге, две баскијске и две каталонске — које ће помоћи да се поново створи кључ за једно лажно пактирање, како би се Санчез поново поставио на власт.
Сви смо уморни од Санчеза, а то су кандидати. Оно што би требало да се деси јесте да они одустану пре почетка изборног процеса у Шпанији.
Сви кандидати имају везе са Франком или потичу од неког члана породице из Франковог режима, што је, наравно, врло болно за Шпанију. Биле су то многе године диктатуре и једне лажне демократије с прелазним периодом између слободе и разврата, али коју смо могли да преживимо — моје покољење је могло да је преживи — и добро је што је никада више нећемо доживети.
Дакле, кандидати су већ веома потрошени, „излизани“, корумпирани, са бројним коруптивним аферама. У случају Санчеза, чак је и његова жена бестидно узимала новац са свих страна, постављана је на изузетно високе положаје, чак и са професорским звањем, иако нема докторат, што једноставно не сме да се ради. Имала је послове у Мароку, посредничке улоге у више ствари, између осталог у вези са Ербасом (Airbus) и Спанеиром (Spanair), читав низ ствари. Њено порекло је такође врло франкистичко — изгледа да је она пре свега била књиговођа свог оца у неким пословима са саунама, сумњиве природе. Врло чудне ствари.
Санчеза Кастехона оптужују да је потомак „касапина Кастехона“ (el carnicero Castejón) из Франковог периода, војника који је убио много људи и био врло суров. Прво, зато што он покушава да задржи то презиме са цртицом, јер није ишло по уобичајеном редоследу код презимена, већ би се изгубило, па га је он обновио цртицом како би га повезao са својим тренутним именом. А друго, зато што је он физички потпуно исти као његов деда или праујак — верује се да је у питању деда — али он пориче да потиче од касапина Кастехона де Франка.
Феихо је потпуно исти, сви су они повезани. Оптужују га да је док је годинама био председник регионалне владе Галиције имао везе са галицијским нарко-клановима, од којих је један чак познат као његов пријатељ, пошто постоје фотографије с њим на одмору на броду и слично. Дакле, и њега оптужују за корупцију у том смислу.
И то је оно што имамо — све остало није важно, јер ће избор бити између њих двојице. На међународном плану, два главна кандидата су очигледно слуге Сједињених Држава и англо-света. Али слуге на један апсолутно недостојан и безочан начин. Једино што видимо је да ће вероватно Педро Санчез бити тај који ће се први окренути ка Кини и БРИКС-у. Зато што вешто преврће кабаницу према ветру — што, можда, већ сада ради. То је сумња коју имају сви грађани.
Руски народ нам уопште није непријатељ. Наравно, ни Србија. Али, грађани су врло разочарани читавом политичком сценом. Ако постоји држава у којој је јаз између политичара и народа огроман, онда је то без икакве сумње — Шпанија.
Ауторка је правник, новинар и политичар из партије „Грађани“ (Ciudadanos). Нарочито за „Два Југа“.
