U Venecuelu je stiglo prvih 190 migranata deportovanih iz Sjedinjenih Država. Šta Venecuelanci misle o ovome? Da li oni ovaj sporazum sa Vašingtonom vide kao znak poboljšanja odnosa?
Na ova pitanja izdanju „Dva Juga“ odgovara naš davnašnji prijatelj, Žan-Pol Merc, profesor međunarodnih odnosa na Bolivarskom univerzitetu u Venecueli.
Postoji nekoliko pitanja koja treba rešiti povodom povratka građana proteranih iz SAD
Prvo, već nekoliko godina vlada podstiče povratak građana Venecuele u svoju zemlju letovima koje obavlja venecuelanska državna avio-kompanija Conviasa, u okviru takozvanog plana „Povratak u domovinu“. Međutim, pokušaj političkog opkoljavanja Venecuele u regionu, koji je preduzela takozvana „Lima grupa“, uključivao je niz dejstava, uključujući odbijanje snabdevanja venecuelanskih aviona gorivom, zabranu prelaska vazdušnog prostora, pa čak i zaplenu venecuelanskih letelica i njihovu predaju vladi SAD. Sve navedeno je podrazumevalo pokušaj da se položaj Venecuelanaca u inostranstvu održi nesigurnim, da se oni politički iskoriste i da se na njima zaradi od pomoći organizacija poput UNHCR i USAID.
Poslednji slučaj je posebno ozbiljan, jer pokazuje da su različite situacije razotkrivene od velikih privatnih medija zapravo priprema scenarija za postizanje različitih ciljeva: političkih – izolovati i oslabiti venecuelansku vladu; ekonomskih – lišiti migrante posla i obmanuti ih.
Iz svih ovih razloga, cilj Trampove administracije da vrati ilegalne imigrante u njihove zemlje porekla poklapa se sa ciljem bolivarske vlade Venecuele da vrati Venecuelance u njihovu zemlju.
Međutim, tačka u kojoj se dva viđenja razilaze je tretman tih ljudi: SAD žele da pokažu da ih se rešavaju kao nepoželjnih, okivaju ih u lance, čak ih šalju u zatvore poput Gvantanama, bez suđenja, dok Venecuela, kao i druge vlade u regionu, želi da se prema njima pri povratku postupa dostojanstveno. Na kraju, bez obzira na poteze Vašingtona, postignuto zajedničko rešenje ide u prilog stavu Karakasa, daje prednost bolivarskoj vladi, pridajući joj legitimitet i osporavajući tobožnju opasnost po sopstvene građane, koju su međunarodni mediji želeli da prikažu.
Što se tiče građana Venecuele, veliki deo medijske kampanje bio je usmeren ka buđenju nostalgije u razdvojenim porodicama i letovi „Povratak u domovinu“ su pomogli u ovoj situaciji, dok je novi pristup medija kriminalizovati povratnike s tvrdnjama da su deportovani kriminalci, a stvarnost je pokazala da, osim ilegalnog ulaska u SAD, ovi ljudi nisu imali nikakvu kriminalnu prošlost. Ovo može biti naciljano na stvaranje straha kod venecuelanskog stanovništva pred vrlo hipotetičkim povećanjem nesigurnosti zbog povratka građana Venecuele, ali pitanjem nesigurnosti se vlada sistemski bavi, tako da su stvarne šanse obnavljanja velikih kriminalnih grupa veoma male, a odsustvo krivičnih dosijea venecuelanskih povratnika osporava taj novi narativ.
