Зашто НАТО алијанса није распуштена после завршетка Хладног рата? Ко је планирао распад Југославије? И зашто Венецуеланци воле Србију? За издање „Два Југа“ говори Жан-Пол Мерц, професор међународних односа из Каракаса.
– По завршетку Хладног рата, Запад је преузео на себе задатак да изврши притисак на различита подручја од геополитичког значаја, попут источне Европе, Блиског истока, Африке, Азије, тихоокеанског региона и Латинске Америке. На сваки регион примењиване су шеме притиска прилагођене његовим особеностима; осим тога, свака ситуација је управљана тако да пажња медија и политичара у једно време буде усредоточена само на једну област.
Према томе, распад Југославије догодио се у оквиру „тајне игре“, спровођене администрацијом америчког председника Регана у циљу поспешивања дестабилизације земље (што је постало познато деценијама касније захваљујући обелодањеним документима ЦИА), и чим је сукоб почео, упорност Немачке (а са њом и ЕУ) у признавању Хрватске, чак и без услова за то, одредила је почетак низа војних дејстава, у којима су влада из Београда и српско становништво постали мета бомбардовања и напада НАТО-а, који је дошао до подршке албанског иредентизма у српској покрајини Косово. У истом региону, распад СССР-а под Горбачовим и Јељцином значио је клонулост Русије, док су се ЕУ и НАТО проширили на балтичке државе, без обзира на то што са завршетком Хладног рата више није било разлога да се Северноатлантске алијансе. Зато је она мењала „непријатеље“: најпре Југославија-Србија, затим Авганистан, Либија и поново Русија.
Једностране мере принуде (на Западу познате као „санкције“), уз задржавање имовине земаља које су под притиском, представљају радње изван међународног права (ОУН предвиђа да само Савет безбедности може одобравати санкције), које, узимајући у обзир организованост економског система и контролу трговачких путева и транспортних услуга омогућавају Западу да из традиционалног трговинског система изолује оне земље на које желе да изврше политички притисак. Од почетка XXI века, силе у настајању примећују неједнакост у расподели моћи у главним стубовима међународног економског система (СТО, Светска банка), као и контролу над системима плаћања као што је СВИФТ, што је и довело до те неједнакости. Тек што је заједнички успон тих сила у настајању потврђен, кроз групацију БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) настали су основи новог система, чије су иницијативе, иако у повоју, показале да је сасвим могуће да свет врши размену без посредовања или уплитања Запада, смањујући утицај његових интервенционистичких дејстава.
