U Buenos Ajresu sam zavoleo puste ulice. Njihov ružičasti suton. Zavoleo sam bandoneon. Zavoleo sam čoveka koji je pomilovao smeće. Zavoleo sam barove, zavoleo sam šalove. Zavoleo sam narandžastu prugu iz koje izvire život. Zavoleo sam ljude koji su došli iz provincije i čekali u redu na Majskoj aveniji da kupe karte za Svetski festival tanga. „Da li bi mogao živeti bez tanga?“, pitali su jednog milongerosa. „Kao bez noge.“
Pampa je bila beskrajna. Izgledalo je da se avion ne kreće. U unutrašnjem džepu nosio sam kesu lavande na kojoj je pisalo „Korčula“. Iz džepa mi je ispao dinar. Podigao sam ga. Kako je čudno izgledao nad Rio Grande do Sul.
Horizont se sveo na usijanu prugu. Pruga je poprimila boju žeravice i narandže.
Rekao sam: „To je žumance prvobitnog jajeta iz koga je nastao svet.“
Zatim je osvetljena magla šibala pored prozora.
Aerodrom u Buenos Ajresu činio mi se manjim ali življim nego onaj u Riju. Vrtlog kofera se okretao na trakama. Trupla goveda su se prodavala u fri-šopu. Žene su bile bolje obučene nego u Riju, i to u bundice jer je ovde bila zima.
„Pogledaj Brazilke“, upozorio me je Vitor. „One sve dođu ovde da kupe čizme. Posle se vrate u Brazil i nemaju gde da ih nose. Sledeći put ih nose kad dođu opet u Argentinu.“
Vozač taksija je govorio oštro, u argentinskom maniru. Vozili smo se kroz neka predgrađa koja su najpre izgledala kao Novi Beograd, a kasnije kao Kvins.
Uskrsli Lazar polako je otvarao vrata našeg hotela.
U hotelu nas je dočekao Fabijan. Taj mali čovek je za vreme hunte morao da beži iz Argentine. Da nije pobegao, njegovo ime bi se pridružilo imenima u Parku žrtava terora. Lice mu je bilo mirno. Izbegavao je direktan pogled. Nekada je imao fabriku cipela, ali je ona propala i od tada se nije iskobeljao iz dugova.
Fabijan nas je vozio kroz grad svojim kolima sa zatamnjenim staklima. Noćni Buenos Ajres sam video kao kroz naočare za sunce.
Pokazao mi je Aveniju Devetog jula, pravljenu po ugledu na Šanzelize: Obelisk, Teatro Kolon, zgrada na čijim prozorima je bio zlatni portret Evite Peron.
Bila je noć. I zgrade su bile visoke. I vozili smo se između njih. I nisam imao odnos prema ogromnosti grada. Na jednom pozorištu slova od sijalica treptala su: TANGO! Vetar je lomatao listove palme. Zahladilo je.
„Na Aveniji Korijentes“, setno je rekao Fabijan, „knjižare su nekad radile celu noć.“
Prolazili smo četvrt s malim kućama, zaboravljenu u prašini i polusvetlu. Kaldrma se srebrila kao srdele. Visoka kurva sa grudima kao balkon izdvojila se iz noći. Nekakva sirotinja u kapuljačama čekala je autobus koji nije dolazio.
„Kako se zove ovaj deo grada?“, pitao sam Fabijana.
„Konstitusion.“
Došli smo u starinsku kafanu, koja je mogla biti i na Čuburi. Pod tendom su zračili grejači. Stolovi su bili pokriveni flašama crnjaka i sifonima. Počeli su da stižu kolutovi grilovanog sira s mirisom na ćumur, kobasice, pa ćorizo – koji ovde nije bio kobasica nego govedina, neki flank steak, i najzad rebra. Zidovi kafana su bili okrečeni. Toalet je vonjao na urin. Na zidu su visile Van Gogova „Kafana na pločniku“ i stare reklame za koka-kolu. Porcije su bile ogromne. Srbi misle da mogu da pojedu mnogo mesa. Ni blizu kao Argentinci. Pili smo kiselu vodu „Villavicencio“. Pili smo vino „Luigi Bosca Malbec“.
Roštilj smo zalivali sosom „chimichurri“. Otkrio sam kod sebe sposobnost da zavolim stvari za koje do maločas nisam znao. To nije prošlo bez posledica. Probudio sam se u tri sata, drhtureći. Bio je to šok od mesa. Uplašio sam se da se nikad više u životu neću radovati. Stvarno mi je pozlilo od tolike govedine. Nijedna ideja nije imala nikakvog smisla.
„Je li moguće“, prošaputao sam, „da misli ljudske imaju smisla samo kad si zdrav?“
Ruka mi je počivala na stomaku. U jednom trenutku me je prožela toplota. Rekao sam: „Ozdravljenje je najlepša stvar na svetu.“
Roštilj je u Buenos Ajresu dobar, ali je teško naći nešto drugo. Iako je polovina emigracije u Argentini italijanska, nisam sedeo u dobrom italijanskom restoranu. Ne kažem da ga nema. Kažem da ga ja nisam video. Deset dana sam jeo govedinu i ovčetinu na žaru.
Svakog jutra sam izlazio na ulice i pokušavao da se povežem sa gradom. Iz ulice bi iskočila zgrada i uspravila se sa svojih osam spratova i tri reda mansardi. Argentinci su u Buenos Ajres doveli francuske graditelje, od arhitekata do radnika. Tako su nastale neke od tih francuskih palata, nasukanih na preširoke bulevare.
Šetao sam Avenijom Devetog jula. Galebovi su leteli iznad obeliska. Tipovi na štulama su regulisali saobraćaj i pokazivali reklame. Klovn je zviždukao ptičjim jezikom.
Na posteru je bila naslikana žena. Pantalone su joj pale oko listova. Bila je vezana. Monstruozne muške plave noge bile su na njenim ramenima.
Na Ulici Paragvaj čovek je prošao i pomilovao smeće u korpi na banderi. Ni taj prizor neću zaboraviti.
Na uglu Ulice Florida pevao je reinkarnirani Karlos Gardel. Nosio je smeđe pantalone i sivi sako. Bilo mu je hladno. Izgledao je mamurno. Pevao je čvrstim glasom. Čim bi završio pesmu, u ruci bi mu se stvorila cigareta. On bi odbio dim, uštinuo prstima koren nosa, pribrao se i nastavio svoje raspevano kukanje.
Čovek je spavao pored kontejnera kao da su i njega bacili sa smećem.
Pred ružičastom Predsedničkom palatom, na Majskom trgu, nekad su se skupljale majke „Nestalih“, noseći njihove slike. Na muralu su bili naslikani gnevno sunce i gnevna žena.
Uporno sam se trudio da zgrabim umom Borhesov grad. I nisam uspevao. Bilo je to kao da pokušavam da se popnem uz klizav zid. Vozio sam se neprestano, išao svuda, ali mi je grad izmicao.
Trebalo mi je nekoliko dana da shvatim da Buenos Ajres nije pismo adresirano na mene. Nije mi bilo jasno kako da ga gledam? Kako da ga čitam? U ključu Palerma? U ključu Njujorka? U ključu Pariza? Nisam shvatao koliko je velik dok nisam posetio Muzej dekorativnih umetnosti.
Hodao sam kroz muzej upetljan u imaginarne ljubavne afere sa ženama s muzejskih slika kao što je „Adela Atucha, condesa de Cuevas de Vera, de Hermenegildo Anglada Camarasa“. Pomoć umetnosti je bila nužna.
Beskraj pampe na slikama pomogao mi je da shvatim razmere Buenos Ajresa. Bila je to nepregledna nizija sa senkama oblaka. Pampa nije kao Panonija, već pre kao ruska stepa. Jedno od obeležja ovog grada bila je – pustoš. Drugo je bila moć. Buenos Ajres je morao da proguta ogroman prostor. I meni se čini da ga nikad nije sasvim pokrio. Mnogo pustoši je ostalo u gradu. Avenija Del Libertador duga je 25 kilometara.
Argentinska prestonica je ogromna, ravna, dezorijentišuća. Kao da se neko previše odmakao od tebe pa ne možeš da pričaš s njim.
Bane Anđić mi je rekao da su mafiju u Rozariju dvadesetih godina započeli Srbi, Hrvati i Jevreji.
Pitao sam se kako su Argentinci uspeli da upropaste toliku moć zemlje? Mislim da su je upropastili ne gledajući kuda idu. Tokom mojih šetnji prolaznici su me pet-šest puta munuli u rame. Tri puta su mi nagazili na petu.
Gabrijel Garsija Markes je nalazio da je Buenos Ajres opresivan. Mario Vargas Ljosa je mrzeo ovdašnju aroganciju.
„Argentinci su gosti u svom identitetu“, pričao mi je Bane Anđić. „Govore o sebi u trećem licu. Imaju smisla za humor, za razliku od Čileanaca. Geniji su za muziku i teatar. Sjajni su govornici, vedriji od Crnogoraca. Samo ta njihova verboznost nekad ide protiv života. Briljantni u psihologiji, ne mogu da se uzdrže da ne popuju. Književnici su, naravno. Pišu sjajne priče, nemarne romane.“
Davno, davno, mi smo na ostrvu Zlarin kod Šibenika slušali dve kasete. Na jednoj su članovi grupe „Nueva Compagnia di Canto Populare“ pevali napolitanske pesme. Druga je bila muzika iz Argentine i Urugvaja. Triput sam je gubio. Triput su mi je snimali. Najzad smo izgubili original, ali delove tih pesama zauvek sam poneo sa sobom. Jednu sam pevušio po izlasku iz buenosajreske čuraskerije. Drugu sam čuo u obojenoj sirotinjskoj Ulici Kaminito, gde su emigranti pravili kuće od limova koje su dovlačili iz brodogradilišta.
„Šta je ovo?“, upitao sam Pepea.
„Čekaj“, naćulio je uši ćelavi profesor i igrač tanga. „To je izmenjena verzija pesme ‘Los ejes de mi caretta’.“
Zastao sam i slušao. Šta je to bilo u toj pesmi? Ranjivost? Večnost? Strast?
Na raskrsnici Majske avenije i Avenije Devetog jula stajao je spomenik Don Kihotu. Na vrištećoj Rosinanti vitez se otimao iz bloka kamena. Uperio je bodež u stranu.
Don Kihot je bio najpopularnija skulptura konjanika na svetu. Bio je važniji od svih kraljeva. On je bio heroj unutrašnjeg sveta. Bio je kralj.
„Težak je dvesta tona“, rekao sam Vitoru.
„Šta me briga“, odgovorio je on. „Neću ga na k. nositi.“
Pored Don Kihota osetio sam se kao sopstveni Sančo Pansa.
Posetili smo tržni centar „Pacifiko“. Građen je po ugledu na stare tržne centre Pariza i Milana – Benjaminove arkade. Kupio sam okovanu tikvicu – šolju za mate. Kupio sam sicilijanski kačket. U njemu sam i u crnoj jaknici izgledao kao šaner.
Posle sam kupio i šal i postao „kulturno neodrediv“. Sedeo sam i milovao mokar kačket kao mačku.
Sunce je granulo. Kola su prolazila. Šine su blistale.
Vozili smo se noću kroz Park Rozado. Čudno je bilo u farovima gledati obnažene ljude u sjeni egzotičnih trava. Kurve i transvestiti su širili bunde. Pokazivali su se bogu zime.
Viršle „Duke“ je pravio „Dukcevic“. „Quilmes“ je bilo grozno pivo. Na putničkoj agenciji je pisalo: „Turistički svet doživljaja.“ Un turist mundo di sensaciones.
Mahala su mi školska deca iz autobusa. I ja njima.
Išao sam tragovima Kortasarovih školica i prepoznavao na ženskim licima onu ludakinju iz Sabatovog romana O junacima i grobovima.
Hugo Prat je voleo Buenos Ajres. Lorens Darel nije. Ne sećam se ko je imao nervni slom u Buenos Ajresu, on ili njegova prva žena. Darel je mislio da će mu oslobođenje seksualnosti osloboditi um. Imperija je bila obrok koji je servirao drugima. Sam to ne bi jeo. U Brazilu je napisao pesmu o kokosovom orahu i majmunima. Nije voleo Induse, Slovene i Arape. Buenos Ajres je nazvao moralnom kloakom.
Da posetim grad u kome nisam bio sposoban nešto da zavolim? To bih smatrao porazom. Zavoleo sam stare kafee, kao što su „Hippopotamus“ i „Gato Negro“ (šampanjac pristojan, konjak loš) i naročito „Las Violetas“ i „Grand Café Tortoni“ – koji je u sopstvenoj kategoriji. Potapšao sam Borhesa po ramenu. Tu je dolazio i Pirandelo. Ljudi sa španskim imenima i italijanskim prezimenima potpisali su se na crno-belim razglednicama.
Pepe je rekao: „Polovina su Italijani. Sedi u ugao i gledaj ih. Videćeš da kao Sicilijanci govore rukama.“
Borhes je osećao nostalgiju za Buenos Ajresom i dok je živeo u njemu.
Stari lavaboi, pisoari, vodokotlići. Već mi nedostajete.
Zavoleo sam obojenu sirotinju Kaminita. Zavoleo sam beskrajni jednospratni Palermo. Zavoleo sam groblje na Rekoleti koje je zagrobni grad skulptura.
„Od stvari sam krhke stvoren, od zagonetnog vremena“, recitovao sam na tom groblju. Na njemu nije bilo Borhesa, ali tu je počivao njegov prijatelj Bioj Kesares. Pod kupolama i anđeoskim krilima bili su sahranjeni gospodari grada, snabdevači engleske armije govedinom, koji su u Buenos Ajres prenosili zgrade iz Pariza.
Golubovi su pili iz zelenog tanjira. Klepetale su razvaljene pločice kao nanule. Anđeo je sedeo u oblim krilima kao u stolici za ljuljanje. Žena je držala za rame odlazećeg Rimljanina. Arhitekta je razvio svitak planova za zagrobni život.
Mačke su bile pune autoriteta.
Ovde je Eneja iz podzemlja izašao na belokosnu kapiju lažnih snova.
Hrist je nosio krst. Mislilac klepsidru. Čovek-sunce je zgazio zmiju. Grk je ubijao sfingu. Naklonile su nam se dve slutnje s paučinom ispod kukuljice. Anđeo je izgledao kao da seje cveće.
Muze, ucveljene i zastrte, nagnule su se nad generalskim bradicama. Lepota je oplakivala život.
Na Rekoleti je počivao doktor Frančesko Kesada Pačego iz Naučnog društva Argentina i Giljermo Oadija, predsednik Trgovačkog odbora. Tu je našao večni počinak admiral Giljermo Braun, organizator San Martinove flote. Adolfo Alsun je bio teatralan u belom mermeru. Luis Angel Firpa predstavljen je u sportskom ogrtaču. Bronzani vojnik je čuvao grob generala Huana Lavalja. Ženska glava je stavljala prst ćutanja preko usana. Grob Emilije Noel Ramos Otero je bio velik kao katedrala. Marijana Saavedra je sedela na dve prekrštene kosti, a na bronzi je ispisan spisak njenih prijatelja i poštovalaca. Na Rekoleti se odmarao i doktor don Toribo de Aherza. Njegov spomenik je predstavljao „dokaz prijateljstva i zahvalnosti njegovih prijatelja“. Testimonio de Amistad y gratitude de sus amigos. Rufina Kambaseres se sa oklevanjem mašila vrata groba i još zurila u svet.
Bio je to zagrobni buržoaski realizam. Tu su ležali dostojanstveni ljudi iz ulepšanog sveta.
Zavoleo sam Palatu Barolo i Palatu Tekućih voda.
Pred Palatom Barolo i Palatom Tekućih voda setio sam izgubljene civilizacije Pal-ul-don iz stripova o Tarzanu. Palata Barolo je iz Pal-ul-dona prenesena u Rio. To je bio neboder iz doba „Titanika“. S grozdovima erkera taj neboder je izgledao indonežanski.
Borhes je za Argentinu i Urugvaj govorio „moje dve domovine“. Slična je palata postojala na ružičastom granitu Montevidea i zvala se Palata Salvo. I jednu i drugu je podigao italijanski emigrant Mario Palanti. Ova druga, Palata Salvo, podignuta je na mestu gde je komponovan tango „La Cumpersita“. Pod stubovima su predstavljena poluizmišljena bića, jastozi, hobotnice, ribe od bronze, morski konjići, bube, grozdovi, ananasi, sve čime rađa priroda. Salamandri su bili rogati. Salamandri su se bečili. Salamandri su bili isplaženi. Salamandri su izvirali iz ničega.
U Buenos Ajresu sam zavoleo puste ulice. Njihov ružičasti suton.
Zavoleo sam bandoneon.
Zavoleo sam čoveka koji je pomilovao smeće.
Zavoleo sam barove, zavoleo sam šalove.
Zavoleo sam narandžastu prugu iz koje izvire život.
Zavoleo sam ljude koji su došli iz provincije i čekali u redu na Majskoj aveniji da kupe karte za Svetski festival tanga.
Zavoleo sam Konfeteriju „Ideal“.
Stope na putu života
Engleska reč „serendipity“ znači srećan slučajan nalaz.
Išao sam nasumice kroz Buenos Ajres. Našao sam salu za tango.
„Dobro“, rekao sam. „Dajte mi mogućnost da zavolim stvari koje do malopre nisam znao.“
„Confiteria La Ideal“ je bila izbledela.
Kao Hotel „Gelert“ u Budimpešti.
Kao da se nalazim u Havani.
U vreme kad je moj deda bio dečak izgradio ju je španski trgovac Manuel Rosando Fernandez. Imala je lift u obliku ruske crkve. Zavijenim stepenicama popeo sam se na sprat.
Na spratu je stajao krug ljudi. Izgledali su kao da izvode rozenkrojcerski obred. U sredini je čovek govorio španski i engleski. Učio ih je tangu. Jedna žena je pokretala nogu u stranu. Bila je u helankama. Imala je savršenu figuru.
Donja sala je bila plavkasta, sa satom iznad šanka. Lusteri su se rastopili u blesku.
U toj sali za tango dvoje su bili jedno. Deda je igrao sa sredovečnom ženom, ogroman debeli čovek sa babom. Čovek sa bradicom, u prugastom odelu, skakutao je kao konjić. Njegova igračica je obmotala bou. Starac je izgledao kao oktopod. Staričina ruka je pritiskala mesto između njegovih lopatica. Pokazali su mi da tango nikad ne prestaje.
Muzika mi je besramno dirala dušu.
Sutradan uveče krošnja se kovitlala u noći i svetlu. Adresa je bila „300 Calle Suipacha“, blizu ugla na Aveniji Korijentes. Došao sam na predstavu i rekao: „Kao drugi svet. Kao nostalgija za mladošću mojih roditelja.“
Dve kugle su bile okrenute nadole, jedna nagore. Pod je bio uglačan. Šank u zagrobnom mraku. Na njemu je srebrio medaljon ogledala. Čovek je mahnuo rukom. Sala se zatamnila.
Čekali smo da nešto počne.
Konačno…
Pojavila su se dva starca s crvenim kravatama.
Tapkali su pogrebnim cipelama i cupkali bandoneone.
Onda je iznikao okoprčni ćelavac i zapevao s režećom strašću..
Pojavio se tip u odelu od ljubičaste plastike. U kosi su mu se videli tragovi češlja. Cipela žene je milovala pod. Vukli su noge po minskom polju strasti.
Svetlost ih je menjala.
Izašao je nov par.
Muškarac je nosio crnu košulju, belu kravatu, prugaste pantalone, crveni sako. Devojka je bila sjajno građena, u haljini vilinske kraljice. Trznula je nogom unazad u želji da dotakne potiljak. Uklapali su cipele kao da igraju brzopotezni šah. On je postao osovina i činio da ona leti kroz vazduh. Muzika je bila plačna i vrtoglava.
Četiri glavna elementa tanga su: ličnost, elegancija, ritam i finale.
Smenio ih je sledeći par. Igrač je bio u odelu boje bele kafe. Igračica u mračno ljubičastoj haljini. Svetlost se promenila. Oni su pozeleneli. Ona se samo obrazom držala za njega. On je patio igrajući. Stalno je bio na granici da zaplače. Njena noga je suknula unazad kao škorpijin rep.
Upalili su sveće.
Čula se štrecajuća harmonika.
Video sam picikato brzih nogu.
Plesali su stilizovana muževnost i ženstvenost.
Smenjivale su se dvobojne i crvene cipele.
Tango se menjao od klovnovskog do suptilnog.
Par je naslonio čelo na čelo.
On na petama. Ona na prstima.
Tango je ritual postajanja Argentincem.
Nastao u krizi, hranjen krizom.
Stvorili su ga emigranti: ovo radimo bolje nego iko.
U početku poštene žene nisu igrale.
Kovrdžavi klinci, Sicilijanci u Kaminitu, vežbali su jedan s drugim.
Bordelski ples, insistirao je Borhes, bio je čedniji nego tango visokog društva.
Šunjanje je prelazilo u vrtlog a pokret u nepomičnost.
Parovi bi poklekli i krenuli napred. Povlačili su se u oseci.
Okretali su nogom.
Crtali su krug vrhom cipele.
Prisutni su bili ljudi iz Srbije, Čilea, Meksika, Brazila, Bocvane, Španije.
Predstavili su nas od stola do stola.
Izašao je debeo čovek s držanjem starog majstora. Njegovo lice je nekad bilo lepo. Saigračica ga je volela i poštovala. Debeljko nije grešio ni gledao. Cura je raširenih očiju pratila svaki pokret.
Dugokosi gaučo i gauča igrali su s maramama. On je plesao s trzajima koraka bole. Držao ih je u zubima i vrteo glavom. Tukao je njima o pod. Bole bi mogle da se otkače i da ubiju čoveka. Kad nisam onomad nastradao na Korčuli, gde su s mačevima igrali „morešku“, neću ni od ovoga.
Zaljubio sam se u prašnjavu i poluosvetljenu Konfiteriju „Ideal“, sličnu Truvilovoj „Zanosnoj sali“. U njoj je dugo igračka zvezda bio jedan grobar. Danju je grobar sahranjivao ljude – možda baš na groblju Rekoleta – a noću dolazio da odigra idealni tango. Taj čovek se zvao Gerardo Portalea.
„Radim na groblju“, govorio je. „I kad vreme dođe ostaću tamo.“
Neki kažu da se grobar zvao Pupi Kastelo. Kad je završio u bolnici, učio je sestre i doktore tangu.
Strast sahranjenih na Rekoleti oživljavala je svake noći u bedrima njihovih unuka – u Konfiteriji „Ideal“!
Ocenjivali su se zagrljaj. Hod. Osećaj.
Postajanje. Prihvatanje. Vidljivost. Voljenost.
„Da li bi mogao živeti bez tanga?“, pitali su jednog od milongerosa.
„Kao bez noge.“
„Volim da vodim ženu grudima“, rekao je jedan portenjo. „Nikad joj ne stavljam ruku na leđa. Stalno je osluškujem na jeziku tanga.“
„Radio sam u luci“, dodao je drugi. „Često sam išao na posao bez spavanja. Najvažnija stvar je bila igrati tango.“
Treći igrač je priznao:
„Par puta sam se skoro oženio. A onda bi se nešto desilo, kao da je nestalo svetla.“
Njihove cipele bile su leptiri koji ne sleću.
„Kako ste se vas dvoje zaljubili?“, pitali su starca i staricu.
„Igrajući tango. To je bilo pre pedeset godina.“
Luisa Valensuela je primetila: „Čekajući ispred nekog šaltera tešim se mišlju da bih u tom trenutku mogla da igram tango.“
Tango nije jedna stvar, on je mnogo stvari. Zavođenje, prijateljstvo, tuga, žudnja.
Kažu da su milongerosi usamljeni ljudi.
Tango je bol.
Tango je san.
Snom su se Argentinci borili, protiv države, protiv banaka, korupcije, vojske.
Bila je to pesma prkosa i seksualne tuge, nemogućnosti sjedinjenja, čežnje.
Plesni izraz žudnje i bliskosti. I vrhunca. I odvajanja.
Sva bića su tužna posle koitusa.
I pre.
Zavoleo sam ljude koji su došli iz provincije i čekali u redu na Majskoj aveniji da kupe karte za Svetski festival tanga. Obraz uz obraz, dve devojke, dve starije žene, vozač tramvaja i njegova supruga, pokraj dugog reda, vežbali su ples. Nije tu bilo nekrofilskog savršenstva Poslednjeg tanga u Parizu. Ovo je bilo prisnija igra. Raznežili su me detalji: igrač zažmuri pritiskajući čelo na čelo igračice; nežni grč njene šake na njegovom potiljku.
Na ulicama Buenos Ajresa otkrio sam nešto slično sarajevskim stopama Gavrila Principa. Samo što su ovde ugravirane u pločnik bile – stope tanga. Zapamtio sam ponos devojčice koja, pod očevim vođstvom, prvi put stupa u te stope.
Iz knjige putopisa Luke koja uskoro izlazi u izdanju „Agore“
Izvor: Oko.RTS
