Piše: Sonja Kalajić
Možemo opaziti potpuno identična harmonska rešenja ruskih romansi u periodu tango revolucije, ali i ranije, kao i rusku melanholičnu širinu. Česi su polkom – početak XIX veka – kao drugim „skandaloznim” plesom posle bečkog valcera, podstakli rađanje trećeg, još skandaloznijeg, tanga. Milonga, koja se smatra majkom ili pretečom tanga i koja u Buenos Airesu nastaje krajem XIX veka, sadrži dva dominantna uticaja: špansku habaneru i češku polku. To nije slučajno, jer su tadašnji uticajni kompozitori tanga – kao što su Alfredo Malerba, Karmelo Ajelo, Enrike Rodrigez i Enrike Saborido – paralelno s tangom pisali i negovali polke, pa se preplitanje ova dva žanra čini sasvim logičnim. Ne zaboravimo da će i najveći autor tanga nueva, Astor Piacola, na neki način produžiti liniju uticaja polke na tango, za šta je najbolji primer njegova polka-tango La bicicleta blanca.
Francusku šansonu i francuski valcer, koji je izvođen na harmonikama pariskih kafea, do pedesetih godina, pored samih francuskih emigranata, uvozili su u Argentinu i argentinski bogataši, koji su po tadašnjoj modi običavali da kupuju kuće po Evropi, pre svega u Parizu. Njihovim dolaskom započinje snažna međusobna razmena francuske i argentinske kulture. Astor Piacola, kao francuski đak Nadie Bulanže, uticaće da tango, više nego ranije, dobije francuske obrise i to pre svega šansone i francuskog impresionizma. Upravo su Francuzi najzaslužniji za naglo širenje popularnosti tanga u Evropi – po prilici od 1912. godine – jer je tadašnja francuska kultura imala izuzetno snažan uticaj na sve kulturne krugove od Moskve od Londona.
Dakle, tango, nastao u Argentini, kvalitativno je nezamisliv bez Evropljana koji su ga stvorili.
Neki će se možda zapitati: „A šta je sa tangom koji nastaje u javnim kućama?” A propos te većini poznate priče, navodimo mišljenje koje daje Rikardo Garsija Blaia:
„Obično čitamo ili čujemo da tango vodi poreklo iz javnih kuća. Ništa nije tako apsurdno i netačno. Prvo, tada nisu postojali nikakvi muzičari koji su radili u bordelima. Samo na nekim mestima u provinciji postojali su lokali koji su pod spoljašnjošću plesnih dvorana obezbeđivali dupli servis i tamo nije sviran samo tango već i polke, milonge, valceri i bilo koja muzika koja bi podržala ambijent. U Buenos Airesu rentiranje je bilo izuzetno skupo, mnogo se oskudevalo, tako da je to trebalo da predstavlja traćenje novca i vremena. Različiti su razlozi za to nerazumevanje. Neke plesne dvorane i akademije nisu imale dobru reputaciju i posećivanje je bilo različito, i mnogo puta ,non sancta’. Siledžije i boemska mladež su običavali da dolaze. Ali to niti čini ta mesta javnim kućama niti bilo čim slične sorte. Povrh svega, ljudi tamo nisu plesali samo tango.”
Izjava Rikarda Blaie je značajna ne samo zbog toga što uklanja neke predrasude o nastanku tanga već i zato što potvrđuje da je tango nicao tamo gde su velike evropske muzike mogle biti okupljene – dakle, u plesnim dvoranama.
