Пише: Соња Калајић
Можемо опазити потпуно идентична хармонска решења руских романси у периоду танго револуције, али и раније, као и руску меланхоличну ширину. Чеси су полком – почетак XIX века – као другим „скандалозним” плесом после бечког валцера, подстакли рађање трећег, још скандалознијег, танга. Милонга, која се сматра мајком или претечом танга и која у Буенос Аиресу настаје крајем XIX века, садржи два доминантна утицаја: шпанску хабанеру и чешку полку. То није случајно, јер су тадашњи утицајни композитори танга – као што су Алфредо Малерба, Кармело Ајело, Енрике Родригез и Енрике Саборидо – паралелно с тангом писали и неговали полке, па се преплитање ова два жанра чини сасвим логичним. Не заборавимо да ће и највећи аутор tanga nueva, Астор Пиацола, на неки начин продужити линију утицаја полке на танго, за шта је најбољи пример његова полка-танго La bicicleta blanca.
Француску шансону и француски валцер, који је извођен на хармоникама париских кафеа, до педесетих година, поред самих француских емиграната, увозили су у Аргентину и аргентински богаташи, који су по тадашњој моди обичавали да купују куће по Европи, пре свега у Паризу. Њиховим доласком започиње снажна међусобна размена француске и аргентинске културе. Астор Пиацола, као француски ђак Надие Буланже, утицаће да танго, више него раније, добије француске обрисе и то пре свега шансоне и француског импресионизма. Управо су Французи најзаслужнији за нагло ширење популарности танга у Европи – по прилици од 1912. године – јер је тадашња француска култура имала изузетно снажан утицај на све културне кругове од Москве од Лондона.
Дакле, танго, настао у Аргентини, квалитативно је незамислив без Европљана који су га створили.
Неки ће се можда запитати: „А шта је са тангом који настаје у јавним кућама?” A propos те већини познате приче, наводимо мишљење које даје Рикардо Гарсија Блаиа:
„Обично читамо или чујемо да танго води порекло из јавних кућа. Ништа није тако апсурдно и нетачно. Прво, тада нису постојали никакви музичари који су радили у борделима. Само на неким местима у провинцији постојали су локали који су под спољашњошћу плесних дворана обезбеђивали дупли сервис и тамо није свиран само танго већ и полке, милонге, валцери и било која музика која би подржала амбијент. У Буенос Аиресу рентирање је било изузетно скупо, много се оскудевало, тако да је то требало да представља траћење новца и времена. Различити су разлози за то неразумевање. Неке плесне дворане и академије нису имале добру репутацију и посећивање је било различито, и много пута ,non sancta’. Силеџије и боемска младеж су обичавали да долазе. Али то нити чини та места јавним кућама нити било чим сличне сорте. Поврх свега, људи тамо нису плесали само танго.”
Изјава Рикарда Блаие је значајна не само због тога што уклања неке предрасуде о настанку танга већ и зато што потврђује да је танго ницао тамо где су велике европске музике могле бити окупљене – дакле, у плесним дворанама.
