Proslava praznika „Dan mrtvih” koji predstavlja jedan oblik sinkretizma katoličke i autohtone kulture Meksika, ima sve veći odziv zainteresovanih širom sveta, paralelno stvarajući niz kontroverzi unutar društava koja u biti nisu ni indijanska ni hispanska. S jedne strane radost, zabava i znatiželja, a s druge, osude za neverstvo i izdaju sopstvenog nasleđa. Ipak, mi smo stava da se i u jednom i u drugom pogledu mogu naći dobre i loše odlike, doslednosti i nedoslednosti stavova, te istine i laži nastale mahom iz uobičajene slabosti čoveka spram generalizacija i grubog pojednostavljivanja pojavnog.
U čemu je problem?
Od davnina, u svim religijama sveta, teme smrti i zagrobnog života imaju svoje posebno i važno mesto. U Srbiji je prehrišćanski kult mrtvih ostavio veliki trag u kulturi naroda, sve do današnjih dana: od pogrebnih rituala i onih za porodične slave, do rituala vezanih za Badnje veče i Zadušnice. Čak i centralna figura vukolikog boga starosrpske vere o kojoj nas tako bogato i oštroumno obaveštava Čajkanović (u delu „O srpskom vrhovnom bogu”) uključuje prisustvo sveta mrtvih iz kojeg nas prati dugi pravdoljubivi pogled onih koji su dali svoje živote za naš. Ipak, sámo pravoslavlje u većoj meri neguje odnos prema mrtvima već svojom elementarnom simbolikom i brigom prema telesnim ostacima, nego što su to činili naši prehrišćanski slovenski preci, pa se ne može reći ni da bi kod nas, jedna pridodata proslava Dana mrtvih u katoličko-meksičkom ili indijanskom duhu predstavljala neko bitno kvantitativno odstupanje od takvih ceremonijalnih znamenja.
S druge strane smrt, kao jedan od tri obreda prelaza (druga dva su rađanje i venčanje) predstavlja jednu od najvažnijih i ujedno najsvetijih tački ljudskog ciklusa, kako sa stanovišta starih, tako i novih religija i zato je svako „poigravanje” sa temom smrti i stavljanje nje u kontekst puke zabave, uvredljivo sa stanovišta iskrenog i dubokog vernika.
S treće strane, izvesno je da postoje ljudi koji nemaju decidiran stav o smrti ili na smrt ne gledaju na način kako ih definišu religije. Sve dok njihovo ponašanje ne narušava kodeks bilo koje religiozne ceremonije, suditi takvim ljudima je isto kao i suditi avanturisti na slobodi da se ne drži mapom definisanih ruta. Postoje i oni koji iako imaju formiran religiozni stav ne vide ništa loše u tome da prisustvuju ritualima drugih religija kada im je to već potpuno odobreno, u vidu radoznalih posetioca, turista, novinara, pisaca, umetnika, analitičara, antropologa, sociologa ili naprosto ljubitelja određene kulture, jer, naposletku, jedan od vidova valjanog upoznavanja drugih kultura i religija je takođe i prisustvovanje tradicionalnim ceremonijama. Dakle, neki među nama ne smatraju da time krše bilo kakav religiozni protokol činjenicom da na tom mestu nisu u svojstvu vernika i ne smatraju da će čak obavljanjem tuđih rituala uvrediti sopstvenu veru, jer te rituale ne priznaje njihovo religiozno biće.
Naposletku, odveć ugrožene pravoslavne institucije s pravom ukazuju na porast anti-hrišćanske kampanje koja pretežno dolazi sa Zapada i koja time ne narušava samo pravoslavni svet, nego i sve druge elemente i vrednosti društva koje taj svet prožima. Međutim, takvi ukazi nemaju potrebnu snagu niti težinu s obzirom na činjenicu da iste institucije istovremeno ćute pred daleko većom ugroženošću: pred pravnom i političkom izdajom srpske pravoslavne baštine (u slučaju Kosova) i pred poklanjanjem sopstvene baštine drugim narodima od strane njihovog vrhovnog predstavnika (u slučaju Makedonije), kao da nije u pitanju srpsko, već nekakvo privatno vlasništvo.
Poništavanjem protiv suočavanja
Ono što ipak najviše zabrinjava je trend sve većeg odaziva mladih na proslave Dana mrtvih koje veoma malo imaju veze sa svojom autentičnom verzijom. Različiti noćni klubovi, diskoteke i kafei se pridružuju proslavi Dana mrtvih kao nekakvom „otkačenom” trendu sa ciljem da se za jedno veče ponovo dođe do veće prodaje alkoholnih pića i opijata. Ali zašto je to veliki trend? Da li je u pitanju samo još jedna nametnuta agenda ili postoje unutarnji porivi ka tome?
Slično kao u slučaju „Noći veštica”, postoje dva jasna psihološka pokretača za ovakve akcije mladih. Potreba da se bude strašan je iskaz nedostatka osećaja dominacije, snage i sigurnosti. Naravno, reč je o kratkoročnoj iluziji na kojoj profitiraju i brojni subkulturni muzički pravci, naročito oni sa prefiksima „dark-” i „hard-”, a pridružuje im se veliki deo modne industrije za mlade, industrije stripa, pa čak i igračaka. Da bi se pokazala dominacija u bilo kojoj sferi života i ugasio osećaj inferiornosti, potrebne su godine, pa i decenije života. Veliki broj ljudi, naročito mladih, nema strpljenja, a često ni potencijal za tako nešto, a još manje za mogućnost duhovnog uzdizanja u kojem takve potrebe gube svoju snagu i smisao. Zato je biti strašan i jeziv, iluzionistička instant zamena (sa rušilačkim potencijalom), za osećanje snage, superiornosti i moći. Naravno, od svega toga ostaje samo osećanje, dok je stvarnost ostala nepromenjena.
Drugi razlog ima svoj praistorijski koren, vezan za kultove majke zemlje, po kome se smrću brišu sve naše individualne razlike, kao i naši unutarnji konflikti. Pred smrću nema boljih i gorih već smo svi isti – smrtni. Sa njom nestaje život, pa samim tim i sve što on – naravno samo formalno – u sebi nosi. Krize mladih ljudi, ali i starijih, najviše se tiču one poznate nepomirljivosti između ambicija i mogućnosti. Kao nadogradnja ovome, nametnut je globalistički trend utrkivanja i komparacije među ljudima u svim sferama života. Kada bi vas neko pitao šta je to što poništava sve te konflikte među ljudima i konfilikte unutar ličnosti, verovatno biste rekli da je to ljubav, razumevanje, svest ili bog… ali bi vam najmanje palo na pamet da pomenete smrt. Ipak, i za ljubav i za razumevanje i za svest, a posebno za boga, potrebno je pokazati veliku odgovornost, doslednost i istrajnost, a sve su to stvari koje mladi ljudi počinju da razvijaju u trenutku kada se odveć nalaze u mašini za mlevenje duša; mašini zvanoj – globalna industrija zabave.
Zato je nositi majicu sa mrtvačkom glavom, pretvoriti se u kakvo strašilo i „odvaliti se“ od ko zna čega za Dan mrtvih, ili Noć veštica, za veliki broj mladih najefikasniji način anesteziranja i poništavanja svih bitki za koje nemaju ili misle da nemaju potreban potencijal. Možda je izlišno ovom prilikom isticati u kojoj meri takve prakse mogu da naštete psihofizičkom zdravlju, kao i celokupnom životu pojedinca.
Pod svetlom navedenog, smatramo važnim da se istina o Danu mrtvih, o izvornom smislu, značenju i značaju za kulturu Meksika više uvažava i širi, kako putem medija tako i u okvirima obrazovnih programa nadležnih institucija kulture. Ako već ne postoji adekvatan sistem restrikcije zloupotrebe nasleđa i pretakanja tradicionalnih vrednosti u vulgarna marketinška sredstva brze i lake finansijske dobiti, onda barem treba da postoji veće zalaganje za adekvatno informisanje javnosti, jer se i na taj način – putem adekvatne informisanosti – umanjuju kako netačne optužbe na račun ove meksičke tradicije, tako i oni falsifikovani, degenerativni i maligni oblici svetkovanja.
Takođe, ne možemo očekivati pad ma kakvih podemonizovanih trendova mladih dok se god održava i podržava svet koji se po svemu suprotstavlja našoj iskonskoj prirodi. Da bi se mlad čovek okrenuo drugačijim, zdravijim vidovima zabave, potrebno je stvoriti ambijent u kojem on neće imati potrebe za poništavanjem svojih emocija i bivstva, a što se svakako ne rešava pukim prekorom. To bi trebao biti temeljan, holistički, dosledan i jedan od najvažnijih poslova celokupnog društva.
Dani susreta sa precima
Pozabavimo se konačno najvećom nedavnom proslavom u Latinskoj Americi, što nam je ovde i primarni zadatak. Proslava meksičkog „Dana mrtvih“, iako danas predstavlja jedan sinkretički oblik svetkovine, ima svoje korene u religiji autohtonih naroda Meksika (Olmeka, Asteka i Maja). Smrt ovde ne predstavlja odsustvo duša već njihovo živo prisustvo, jer Dan mrtvih u starosedelačkoj viziji podrazumeva privremeni povratak duša pokojnika. Dakle, nije u pitanju proslava umiranja niti smrti kao nestanka života, već o se radi o oživljavanju sećanja na pretke i o podršci njihovom ispravnom putu s one strane vidljivog sveta. Reč je o uspostavljanju veze sa svetom jednako živim kao što je naš, ali koji obitava u nekoj drugoj ravni, drugoj dimenziji. Pokojnici se tih dana (1. novembra duše dece, a 2. novembra duše odraslih) vraćaju kući, u svet živih. Oni posećuju svoje članove porodice i hrane se esencijom hrane koja im se nudi na oltarima postavljenim u njegovu čast. Svake godine porodice postavljaju oltare ukrašene cvetovima nevena, lobanjama od šećera ili čokolade, hlebom od mrtvih, „mole“ sosom, voćem, vinom ili nekim jelom koje su voleli njihovi rođaci kojima je prinos posvećen. Takođe, kao i u predhispansko doba, postavljan je tamjan, a od 18. veka uvodi se i pisanje poruka pokojniku. Isto tako, svečanost uključuje ukrašavanje grobova cvećem i često pravljenje oltara na nadgrobnim spomenicima, što po verovanju pomaže pokojnicima na njihovom putu nakon smrti. Tokom dana praznovanja odigrava se i defile katrina: velika povorka maskiranih učesnika uz domorodačke i folklorne zvuke Meksika i brojne simbole pozdrava „drugom životu“. Cela procesija traje obično između tri i po i četiri i po sata, ali postoje i duže verzije.
Katrina
Centralna figura ovog ritualnog maskenbala je Katrina. Ovaj tradicionalni karakter meksičke kulture koji se posebno koristi na Dan mrtvih potiče tek od 1913. godine, a doneo ju je Meksikanac Huan Hose Posada, kada je stvorio delo – čuvenu gravuru „Calavera Garbancera“. Namera Posadine „Garbanserine lobanje“ bila je da predstavi licemerje onih žena koje su postigavši visoki društveni status napustile svoje meksičke običaje i pokorile se evropskom, konkvistadorskom stilu. Pored toga, želeo je i da ismeje malograđanski duh i da ukaže na prolaznost i beznačajnost imućnosti i društvenog statusa, jer bez obzira na socijalno-ekonomski status, svi ljudi imaju istu konačnu sudbinu. Kasnije je čuveni muralista Dijego Rivera ikonografski obrađivao lik Katrine sve dok ona nije usvojena kao nacionalni simbol Meksika. Od tada, stilizovana figura lobanje sa šeširom, našminkana lica na kojima se prelivaju obrisi lobanje i cveća, elegantne haljine i odela tipična za staru višu klasu Meksika, prisutni su tokom svih proslava Dana mrtvih. Inače sama reč „katrin“ (catrín) analogna je britanskom pojmu „dendi“ (dandi). To je bio stil otmenog odevanja klasične meksičke aristokratije kasnog 19. i ranog 20. veka.
I meksičko i svetsko
Važno je napomenuti da je Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) proglasila Dan mrtvih 2008. godine za nematerijalnu kulturnu baštinu čovečanstva. To počasno mesto je ovaj dan zaslužio prevashodno svojim integrativnim svojstvom, povezujući istorijske, nacionalne i religijske različitosti kroz ritualno davanje prednosti sećanju nad zaboravom.
Takođe, za UNESKO, godišnji susret autohtonih naroda i njihovih predaka doprinosi jačanju kulturnog i društvenog statusa domorodačkih zajednica u Meksiku.
Iako je meksička proslava jedna od najpoznatijih, brojne druge države proslavljaju dane u vezi sa dušama mrtvih. Pošto je smrt jedno od najvažnijih pitanja svih religija sveta, slične proslave i ceremonije ne mogu biti retkost. Izdvojićemo najpoznatije:
– Irska noć maski i lomača Samhain je stari prehrišćanski keltski praznik koji proslavlja kraj žetve i početak „tamnijeg dela godine“ između jesenje ravnodnevnice i zimskog solsticija, a slavi se u noći između 31. oktobra i 1. novembra.
– Haitski ritual bubnjeva praznik je koji oživljava 1. i 2. novembra, kada stanovnici slave Guede, ili Praznik mrtvih. Obučeni u crno-crvenu odeću, okupljaju se na grobljima, posebno u Port-o-Prensu, da odaju počast pokojnicima cvećem, kafom i rumom, uz ritam bubnjeva.
– Ekvadorski Dan mrtvih obeležava se 2. novembra,uz tradiciju da se na groblja nosi kolada morada – piće od kukuruza i crvenog voća koje predstavlja vezu sa precima. Pored toga, nude se „guaguas de pan“ – figure slatkog hleba u obliku beba koje simbolišu novi život i koje prate ovu tradiciju u gradovima kao što su Kito i Kuenka.
– Kineski festival „Ching Ming“ (Čisto i Pravedno), karakteriše odlazak na grobove predaka nakon čega se članovi porodice okupljaju oko trpeze na kojoj se odaje počast pokojnicima. Spaljuje se novac kao simbol blagostanja, i vrše molitve. Slavi se popodne 4. ili 5. aprila po solarnom kalendaru, odnosno 106. dana po kineskom lunarnom kalendaru. Na vrata se kače grančice vrbe, koje su simbol svetlosti – neprijatelja tame, za zaštitu od zlih duhova.
– Tajlandski „Phi Ta Khon“ sastoji se od svojevrsne povorke uz muziku, pesmu i defile maski. Obeležava se u tri dana između marta i jula, a svake godine im se određuje novo vreme. Mladići napuštaju selo prerušeni u duhove i fantazme kako bi zasmevali narod, dok monasi recituju priču o Budinoj poslednjoj reinkarnaciji. Umetnici slikaju maske nadrealnog izraza, jarkih boja, veoma složenog dizajna sa dodacima posebno izrezbarenih drvenih noseva i ušiju.
– U Sjedinjenim Državama, Britaniji, Australiji, Kanadi, Portoriku, Novom Zelandu i dr. Halloween ili „Sveto veče“ uoči praznika „Svih svetih“, slavi se 31. oktobra. Poreklo Halloween je pomalo misteriozno. Većina naučnika veruje da koreni Noći veštica sežu do 2000 godina stare keltske proslave Samhain koju smo već pomenuli. Rezbarenje bundeva potiče iz prehrišćanskog vremena kada se to činilo u svrhu magijskog odaginjanja loših vremenskih prilika i bolesti zarad boljeg zdravlja i boljeg poljoprivrednog prinosa. Slično poput srpskih koledara (ili koleđana), danas se ljudi širom sveta za taj praznik maskiraju u demonska stvorenja kao što su: zle veštice, vampiri, zombiji, duhovi i različita mitološka bića. Naravno, praznik je uglavnom izgubio magijsku funkciju. S obzirom da mi odveć živimo u podemonjenom svetu, magija žrtvovanja jedne noći demonima zarad blaženstva, zravlja i sreće u ostatku godine gubi svaku logiku. Zapravo, po logici magijskih puteva, u poslednjim vremenima velikih ciklusa, trebalo bi radije pribeći prizivanju Dobra i adekvatnim molitvama nego ritualima iz zlatnog doba evropske tradicije.
– U Italiji postoji jak trag prehrišćanskih kultova. Na Siciliji u noći uoči Dana mrtvih, pokojnici prolaze pored kuća rođaka i ostavljaju deci poklone i tipične slatkiše za pokojnike: voće martorane od bademove paste, šećerne lutke, kolače zvane „kosti pokojnika“. U oblasti Pulje, kao i u Meksiku, veruje se da se na katolički Dan svih svetih pokojnici vraćaju u posetu porodici i prijateljima. Zato im se ostavlja trpeza sa hlebom, vodom i vinom. A u nekim krajevima, rezbare se bundeve, slično tradiciji za Noć veštica. U Kremoni se spremaju čak i kreveti za pokojnike, a u Toskani postoji tradicija „Ben d’i morti“ kada oni koji su izgubili člana porodice daju hranu siromašnima.
Ovakvi i slični običaji su veoma prisutni i u Srbiji. Za Zadušnice, izlazi se na groblje i obavlja parastos ili pomen. Osvećuje se žito, prekađuje grob i pale sveće za pokoj duša umrlih. Prilikom tih rituala, žito, crno vino i sveće imaju posebnu simboliku i važnost, kao i davanje milostinje. Drugi najvažniji dan u sprezi sa mrtvima u srpskoj tradiciji je svakako Badnje veče kada se u kući očekuju pokojnici ili „domaći duhovi“. Veruje se da su tada svi preci sa ukućanima i zato se podrazumeva svečan i tihi tok celog obeda. Po starom običaju, za vreme večere se pominju dobra dela i podvizi predaka i podiže zdravica u njihovu čast. Većina jela sa večere koriste se i pri daćama, što ukazuje na povezanost sa Zadušnicama, odnosno kultom predaka. Kad je reč o slavljenju slava, već je uvreženo naučno mišljenje da je u pitanju prehrišćansko poreklo tradicije kojom se proslavljao kućni duh zaštitnik i mitski predak porodice. Ova tradicija se zbog niza simboličkih i ritualnih radnji dovodi u direktnu vezu sa kultom predaka, odnosno mrtvih.
Brojni drugi narodi širom sveta imaju, ako ne cele dane i festivale, onda barem izvesne rituale u sprezi sa temom mrtvih. Ono po čemu se možda meksički Dan mrtvih posebno izdvaja jeste specifičan sinkretizam koji ima veću moć difuzije i inkluzije od drugih. Iako tradicionalna, ova meksička svečanost praistorijskog autohtonog porekla, vešto nalazi svoja nova ruha iz veka u vek, čineći tako da bude uvek aktuelna i prihvatljiva većini ljudi. Uz to, suštinski vesela i zabavna svečanost, tokom koje se najveća granica – smrt – ruši i postaje deo većeg kontinuiteta, većeg Života, nikako ne može biti odbojna nekom ko gleda iz prespektive tradicijskog velikog poštovanja spram večnosti i svetosti s one strane prolaznosti naših malih života. U tom veselom, ali otmenom odnosu sa temom smrti ima i nečeg hrabrog i nečeg veličanstvenog, što izdvaja čoveka ne samo od drugih bića, već i od jednog dela svoje sopstvene prirode; one uslovljene i pokorljive prirode u kojoj su strah od smrti i strah od gubitka kontrole najveći izazovi za više sfere bivstva.
Dan smrti na dan smrti
Beograd je 1. novembra imao prilike da vidi jedan otmeni skup povodom Dana mrtvih na platou ispred Instituta Servantes, bez preteranog ili neumesnog radovanja. Setimo se, istog dana se dogodila velika nesreća na Glavnoj železničkoj stanici u Novom Sadu kada je poginulo 14. osoba, tako da je odaziv ovoj svečanosti bio razumno manji. Posetioci – uglavnom turisti, studenti i roditelji sa decom – imali su prilike da u tri i po sata dožive profesionalno šminkanje Katrina, nastup Međunarodnog beogradskog hora pevača i trija „Miktlan”; da u okviru povorke Katrina prošetaju Knez Mihailovom ulicom zajedno sa Katrinama odevenim u tradicionalne meksičke kostime i naposletku, da vide kako izgleda tradicionalan oltar mrtvih sa svim svojim simbolima u Galeriji Instituta Servantes koji je tu stajao izložen sve do 10. novembra.
Kako je tragedija u Novom Sadu izazvala prvo šok, a potom veliku tugu, empatiju i bes većinskog dela srpske javnosti, celokupni ton održavanja Dana mrtvih bio je prigušen nekom vrstom odsutnosti. Kao da je izvestan broj ljudi u isto vreme, prateći program, bio mislima ili dušom na nekom drugom mestu. To je posle svega sasvim razumljivo i svakako ne umanjuje značaj truda koji je uložila Meksička ambasada zajedno sa Institutom Servantes u osmišljavanju i organizaciji ovakvog kulturnog događaja u našoj prestonici, već treću godinu zaredom.
Imali smo prilike da se direktno obratimo NJ. E. Karlosu Feliksu Koroni, ambasadoru Meksika i upitamo ga za njegovo viđenje događaja koji nam je priredila Ambasada meksika: „Već treći put imamo Dan mrtvih ovde, u Beogradu, i otvaranje oltara koji se nalazi u Institutu Servantes. Veoma smo srećni što predstavljamo ovu meksičku tradiciju koja datira iz vremena naših predkolumbijskih kultura, očigledno pomešanom sa hrišćanskim i modernim elementima. Suština ovog praznika za nas meksikance je čuvanje sećanja na duhove porodice i prijatelja… Ovo je jedan svečani susret koji nije ni tužan ni dramatičan i predstavlja proslavu dualnosti života i smrti.”
Na pitanje kakve još kulturne događaje možemo uskoro očekivati u organizaciji ambasade, rečeno nam je: „U ostatku godine očekuje nas nešto vrlo zanimljivo, a to je projekcija meksičkog filma „Un Día de Vida”, iz kojeg je nastao muzički pokret „Yu-Mex”, gde su mnogi domaći umetnici sa Balkana izvodili meksičku muziku. Dakle, reč je o filmu koji je iz tog razloga imao ogroman uspeh na Balkanu. Drugu projekciju tog filma ćemo ponovo imati u Jugoslovenskoj kinoteci.”
Ju-Meks
Dok sa nestrpljenjem čekamo projekciju filma „Un Día de Vida”, podsetimo ukratko o kakvom se to muzičkom pokretu radi. Ju-Meks (slivenica od „jugoslovenskog” i „meksičkog”) je bio stil popularne muzike stare Jugoslavije koji je predstavljao svojevrsni melanž tradicionalne meksičke muzike i domaće pesme. Stil je bio uglavnom popularan tokom 1950-ih i 1960-ih kada je Jugoslavija uvozila veliki broj meksičkih filmova. Naime, nakon političkog razlaza između Tita i Staljina 1948. godine, značajno je opala saradnja po pitanju uvoza filmskih i televizijskih ostvarenja iz Sovjetskog Saveza. Kako s druge strane tadašnja komunistička ideologija nije odobravala uvoz američkih filmova, pribeglo se prelaznom rešenju koga su predstavljali mahom meksički filmovi. Veliko prisustvo tradicionalne meksičke muzike u okviru njihove tadašnje filmske industrije, neminovno je dovelo i do ekspanzije interesovanja i izvođača takve muzike na prostoru bivše Jugoslavije. Među najpoznatijim predstavnicima ovog pravca su Nikola Karović, Slavko Perović, Ljubomir Milić sa ansamblom „Paloma”, Miroslava Mrđa, Đorđe Masalović, Ana Milosavljević, Trio „Tividi”, „Manjifiko”, Nevenka Arsova i drugi. Neke Ju-Meks pesme izvodili su i Predrag Cune Gojković i Mišo Kovač.
Još jedan dan za radovanje
I Meksički i srpski narod imaju jednu zajedničku crtu koja je karakteristika južnjačkih i mediteranskih naroda, a to je nepresušna želja za uživanjem i slavljem kad god se za to može ukazati prilika. Iako su se i Srbi i Meksikanci tokom vekova, a naročito zadnjih 50 godina značajno promenili, ta crta, uz sve društvene i socijalne probleme i dalje opstaje.
Srbija je retka zemlja u kojoj se slave dve Nove godine sa tendencijom da se i ona treća – katolička, omasovi. Iako je 8. mart praznik koji se u potpunosti kosi sa pravoslavnim principima, Srbi ga se nisu odrekli, pa su čak neki uveli i proslave na veče 7. marta kako bi se dočekao 8. Mart(!). Slavljenje slava između ostalog nikada u Srbiji neće zamreti jer je to izvanredna prilika da se ljudi vesele, druže, da uživaju u hrani i piću, da domaćice i domaćini pokažu svoje umeće, da se upozna potencijalna mlada ili mladoženja, ali i da se ljudi informišu o svim najnovijim zabavnim tračevima društva. Još ako slava traje više dana, tim bolje, jer će se za svakog gosta naći vreme za susret. Ako biste prosečnog Srbina pitali da li bi prihvatio još desetak novih praznika, a da se pri tome neće ni na koji način zameriti svojoj veri ili crkvi, on bi na to zdušno pristao, dok bi mu oči caklile od znatiželje i radovanja svemu onom čemu bi se tokom tih praznika moglo uživati.
Oprostite tako dobrim i ljupkim ljudima ako bi se ponekad odazvali proslavi nekog „nepristojnog” praznika, jer kakav god da je taj praznik, on je uvek, u slučaju pravih Srba, samo još jedno mesto iskaza njihove ljubavi spram Života i želje da se on večno slavi.
