Латинска Америка обилује заиста богатим музичким фундусом и достигнућима, али је ретко који музички жанр доживео толику експанзију и имао толики утицај на хабитусе људи широм света, као што је то случај са бразилском ‘боса новом’. Разлози томе су многобројни, од оних историјских, структуралних и традиционалних до психолошких, социјалних и политичко-идеолошких. Може се наћи бескрајно много текстова на тему њеног настанка и утицаја на друге жанровске појаве, али је готово немогуће наћи и један пристојан текст на тему узрока њене велике популарности, њеног психоменталног утицаја и континуираног присуства у животима људи широм света. Из тог разлога, овај текст смо посветили управо тим аспектима, како тема „боса нове“ не би била још једна прича за доколицу у мноштву информативног плићака.
Полазиште
Некадашњи уметнички директор симфонијског оркестра Сан Паола и музиколог Артур Нестровски једном приликом је дао сажет преглед тачки подстицаја за рађање боса нове: „То је производ кратког периода демократије, између раних 1950-их и средине 60-их, између два периода војне диктатуре. Премијер Жуселино Кубичек је био социјалдемократа који је направио велике кораке у индустрији, образовању, здравству и раду. Имали смо нови главни град, Бразилију, који је дизајнирао радикални млади архитекта по имену Оскар Нимејер. Наша фудбалска репрезентација је два пута заредом освојила Светско првенство! И имали смо боса нову, највећи процват бразилске културе.” Био је то, дакле, период великог националног полета подржаног социјалним миром и идејама националне диференцираности у домену модерне културе. Боса нова је након свог настанка – за који су заслужни бразилски композитор Антонио Карлос Жобим, гитариста и певач Жоао Жилберто, и песник и музичар Винисијус де Мораес – као својеврстан спонтани национални пројекат, добила снажну подршку државе и медија, те јој је самим тим и ширење ван граница Бразила било несметано. За њено прво појављивање узима се 1959. година, када је објављен саундтрек за филм Црни Орфеј, који је укључио нумеру Manhã de Carnaval, „Јутро карневала”. Спајање онога што бразилска музика има у свом наслеђу са модерним интенцијама под утицајем класичног импресионизма, здружених са генијалном инвентивношћу самих првобитних аутора, створило је од боса нове један јединствен, беспоговорно посебан музички жанр за који се потом испоставило да га је велики део света са нестрпљењем ишчекивао.
Три нијансе белог
Почеци боса нове, иако евидентно са суптилним прожимањем стилизованог ритма самбе, у свему су везани за белачку културу Бразила. Иако су њени текстови с почетка потпуно аполитични, због тема које су биле базиране на интересовању превасходно средње и више класе беле миграције, боса нова није с почетка била посве прихваћена код остатка популације. Једна од теорија говори о томе да су први звуци боса нове настали као ‘бели одговор’ на мултикултуралну самбу. Сматра се да је идеја била да се покаже један другачији Бразил: углађен, отмен, софистициран, модеран, а не хаотичан, нагонски и дивљи и да је напослетку и сам филм „Црни Орфеј”, у коме је нашла прву примену, створен са сличном намером. Да ли је то истина или не, тешко је рећи без искрених одговора првих одвећ покојних аутора, али свакако, идеја није била ни најмање подстакнута неком врстом расне мржње или презира, већ је реч само о једном другачијем културолошком одговору, другачијем доживљају националног бића које у дуету са самбом даје два једнако важна елемента бразилске музичке аутентичности. Та прва боса нова – Manhã de Carnaval (коју ћемо помињати и на крају овог текста) уједно је можда и својеврсни омаж музици португалског фада, јер од свих познатих тема овог жанра највише личи на њега. Уједно, она је и својеврсно „збогом” култури конквистадора и окретање стварању једног новог музичког духа Бразила. Можда се неки читаоци ових редова сада питају зашто је овај етнички моменат, за почетак приче о боса нови, толико значајан. Значајан је јер он објашњава три веома важне појаве које из тога проистичу.
Прво: управо оно по чему се боса нова разликује од већине жанрова популарне музике јесте њена елитна нота, емотивна одмереност и изузетна софистицираност (чији смо узрок објаснили), а што директно објашњава њену популарност у елитним друштвима, као и њену неретку повезаност са такозваним luxury lifestyle.
Ипак, та финоћа боса нове постаје предност којом осваја масе широм света, а не препрека да се до њих дође. „Боса нова је редак пример музике која постаје популарна тако што је софистициранија”, рекао је Каитано Велозо. „Обично, као што је то био случај са рокенролом, музика стиче популарност тако што је редуктивна и исконска, уклањајући комплексност.”
Рећи ћемо још у вези модерне културе, коју је у Бразилу наметала бела елита, да појава једноличности и минимализма нове бразилске архитектуре налази свој одраз у доста једноличном и минималистичком звуку, кад је реч о динамичком опсегу боса нове. Једна од духовитих легенди каже да је раван, шапутави опсег динамике боса нове настао тако што су њени ствараоци првобитно свирали у апартманима са танким зидовима где је сваки прекршај динамички дозвољеног опсега стварао ризик од сукоба са комшијама. Истина или не, Бразил у популарној музици није имао ништа аутентично што би било сличније новим модернистичким тенденцијама у архитектури од боса нове.
Друго: пошто је траг класичног европског импресионизма, европске поетике и инструментације унутар боса нове неупитан, разумљиво је њено брзометно освајање управо белог аудиторијума широм света, независно од културолошког или економског статуса. Да би публика нешто усвојила, она превасходно то мора да препозна, а да би препознала мора то имати у себи, у својој култури. С друге стране, довољна, али не претерана примеса афричкoг у домену перкусивне и вокалне ритмике (о чему ћемо касније више говорити), управо кроз логику идејног контрапункта даје онај неопходан судар супротности, ирационалност, тајанственост и нејасноћу која у слушаоцима ствара непресахњиву жудњу да се тај „конфликт” разреши. И тако ова музика, попут неког забрањеног заљубљивања или судбински неоствариве љубави „мучи” срца љубитеља свега егзотичног, недокучивог, тајанственог.
Треће: хармонско упориште у француском импресионизму, као и употреба неких класичарских аранжерских решења, управо су боса нову учинили блиском слуху џез музичара Северне Америке који су је потом видели као веома погодну за стварање нових џез стандарда и за развој једне посебне подврсте џеза: афро-бразилског џеза унутар категорије латино џеза (latin jazz). Кад је реч о овом последњем значајном елементу историје и феномена боса нове, као и у случају бројних других жанрова, многи музички теоретичари Северне Америке су били склони томе да боса нову приказују као већинско власништво Сједињених Држава, управо указавши на њену хармонску сличност са џезом. И данас постоје бројни незналци или пак идеолошки слепци који тврде да је хармонско начело боса нове директни утицај северноамеричке музике. Зато је веома важно приликом било које музиколошке анализе имати у виду и етнички корен дате музике, јер без тога, она не само што може добити погрешан контекст већ се тиме може нарушити морално право и етика спрам њених изворних аутора као и читавих народа. Дакле, хармоније које су заједничке и џезу и боса нови заправо су продукт француских импресиониста 19. века и долазиле су различитим, превасходно миграционим путевима из Европе, како до Бразила, тако и до Северне Америке. У самом Бразилу већ их можемо чути у самби у првој декади 20. века, значајно пре настанка саме боса нове. Боса нова, сходно томе, на свом терену, са овим већ пристиглим хармонским достигнућима из Европе, наставила је свој пут без потребе за увозом из Северне Америке, која притом није ни оригинално тле на коме су оне настале.
Иако ће боса нова касније, након милитантног државног удара 1964. бити прихваћена у свим слојевима бразилског друштва добијајући бескрај нових облика и текстуалних садржаја, и оних у интересу радничке класе и социјалних питања најнижих слојева, да би се прелила у оно што се скраћено зове МПБ – Música popular brasileira, „Популарна бразилска музика” – она ће до дана данашњег унутар себе имати један посебан коридор који чува сећање на њене првобитне облике у сегментираном присуству на различитим меридијанима света, код веома различитих аутора.
Ритам искона
Пре било какве анализе везане за утицај боса нове на психичку, менталну, социјалну или ма какву другу сферу човека, важно је да напоменемо да је резултате које ћемо навести, у мањој или већој мери, могуће наћи и у неким другим жанровима музике из простог разлога што свет музике чини ипак ограничен број чиниоца. Иако настојимо да у свему будемо довољно јасни и прецизни, ово наводимо из чисте предострожности, да не би дошло до евентуалних погрешних закључака, јер овај чланак је превасходно намењен широј, а не стручној, музиколошкој публици.
Доминација улоге ритма карактерише све живе афричке фолклоре, али и индијанске, староседелачке народе Латинске Америке. Оно што европску музичку традицију управо чини другачијом од њих (иако се ове две међусобно поприлично разликују) јесте знатно већа доминација мелодијског и хармонског тока, као и ширина музичког излагања (музичких реченица) која је знатно или неупоредиво већа. Како се европска елитна музика развијала током векова, тако се интересовање за мелодијске и хармонске токове развијало до метафизичког нивоа који крунишу нека дела Јохана Себастијана Баха, Моцарта, Вагнера, Прокофјева, Корсакова, Сибелијуса и других. Ипак, тај вековни боравак у „високој” сфери вертикалног просторног начела музике или звучне хијерархије, учинио је да се донекле запоставе оне ниже, ритмичке и бас-структуре (изузев музике за плес) које су веома важне са становишта психоменталног утицаја на слушаоца. Претераност присуства нижих звучних сфера неминовно – по логици своје једноставности и фреквенције – ограничава људску психу на успон који је могућ само од средњих ка вишим сферама. С друге стране, претерана доминација горњих сфера (мелодије, контрапункта, хармоније) без адекватне подршке у нижим сферама (покретима баса и ритма), доводи до осећаја неуравнотежености, несигурности, раздражљивости и анксиозности.
Сада када смо подробно сагледали разлике и последице одређених поставки унутар звучне слике, требало би да нам буде разумљиво велико интересовање припадника европске породице народа за дискотеке, црначку музику, рокенрол, неумерено окретање регулатора гласноће бас-фреквенција… Иако ту има и те како речи о културолошком ижењерингу, идеолошкој индоктринацији зарад политичких и економских интереса појединих владајућих групација, у свему томе постоји један сасвим природан људски порив, сасвим природна тенденција за успостављањем везе са фреквенцијама ближим Земљи и сферама које пружају осећај сигурности. Нажалост, ова природна тенденција је превише пута била злоупотребљена и још увек се томе прибегава у склопу музичке индустрије. Уместо сигурности, по дискотекама се по правилу добија бумеранг још веће раздражљивости и несигурности, али то је друга тема којом се не можемо бавити на овом месту, због њене превелике сложености. Несигурност коју производе убрзан начин модерног живота, константна тежња за наградом и доказивањем, новчана и егзистенцијална зависност од надређених приватника, а у последње време нарочито страхови од ратова и од губитка здравља и те како буде у човеку исконске пориве – такозване „бори се или бежи” одговоре. Најјачи нагон за преживљавањем и осећањем контроле, у домену музичке глади, претвара се у изражену жељу за јасним, исконским ритмом и једнако јасном неизоставно присутном, топлом линијом баса. Попут мајчиног утешног загрљаја ови музички елементи индиректно поручују нашем срцу оно есенцијално важно: „Не брини, све ће бити у реду”. Зато је бубњање пратило одласке наших европских предака у битке, зато је такође пратило лечење болести код индијанских и сибирских шамана или било саставни део духовних путовања у свет непознатих демона. Док је Небо увек човеку пружало надахнуће и мотив за напредак, Земља је за такво путовање давала храну и утеху.
Тек када ово све знамо, а нажалост није било могуће краће и концизније то објаснити, постаће нам довољно јасна и грозничавост људи спрам ритмова боса нове и разлози зашто ће пре бирати слушање боса нове од рецимо слушања мизете, тарантеле или фада. Тај ритам у виду двотакта не само да има исконски извор у афричкој традицији већ није ни у потпуности стран европској, иако из ње не проистиче. Чак и нека српска кола у мелодијском склопу имају акцентуације које дају такав ритам, али он никада није присутан у већем континуитету, нити је у основи партитуре. Чине га два такта, од тога први – исти као тзв. ритам хабанере, и други – исти, али реверзибилан, „у огледалу”. Оба са додатним присуством главних „тешких доби” и повременим синкопираним ритмичким варијацијама како у перкусијама тако и у другим инструментима који преузимају ритмичку или ритмичко-хармонску функцију. Тај заразни ритам, који као да разговара сам са собом, ствара око себе круг неке врсте самодовољности, аутентичности, једновремено сигурности (због непоколебљиве константе) и флексибилности (због синкопираног ритма и истицања тзв. „лаких” доба као и импровизацијског елемента). Све наведено се прелива кроз слух слушаоца у његово стање психе. Уз то, треба додати да присуство пре свега акустичких, а не електронских инструмената, као и њихов мекан, топао тембр (звучна боја) има додатну важност за такав ефекат на слушаоца. Ритам овде никад није пренаглашен, напротив, он је ушушкан у целокупну меку и издашну партитуру пуну колорита и топлине.
Под светлом наведеног можемо закључити да је сасвим извесно да би модерна претежно несигурна, уплашена, уморна и оправдано незадовољна маса људи похрлила за звуком боса нове, бар кад је реч о наведеним аспектима њене партитуре. Нажалост све је више људи којима је музичка утеха потребна и све је мање добронамерне и неотровне музике која може таквој потреби адекватно да одговори. Сведоци смо да постоје многе новије верзије, прокламоване да су од истог жанра, које су заправо франкенштајнске творевине којима је само дата таква квалификација од њихових аутора – слугу меркантилних норми музичке индустрије.
Из монотоније сивила у егзотику чудесних боја
Већ смо раније поменули присуство импресионистичких хармонија у боса нови. Треба напоменути да је ово ипак, поред ритма, њен најважнији елемент; чак важнији од мелодике. Напросто, хармонија као и у случају импресиониста даје основни карактер, емоцију и атмосферу сваке нумере понаособ. Највећи аутори боса нове су се са великом пажњом њима посвећивали и на неки начин надметали у генијалности хармонске комбинаторике. У тој сфери се заиста у боса нови могу наћи импресивна и генијална решења, што је заслуга самих аутора, а не никако жанра по себи. Када су хармоније добре, какве редовно буду у највећим боса нова остварењима, мелодија може имати и другачији ток, а да се утисак о њеној изузетности битно не умањи.
С обзиром на то да су хармоније боса нове нешто што је скоријег датума, а у европској музичкој традицији било присутно суштински кратко време, оне за слушаоце Европе, али и целог света, представљају једно велико освежење, пружајући богату и егзотичну палету емотивних стања и њихових трансформација. Слушајући бројне нумере боса нове током моје ране младости, неретко сам се питала зашто тако генијалну музику прате тако неадекватни, па и банални текстови. Намера овог искреног признања није да њиме умањим вредност текстова боса нове колико да укажем на изузетну, па чак и трансценденталну лепоту бројних хармонских решења, као и атмосфера које се њима сликају. Наравно, није свака боса нова генијална у погледу хармоније, али можемо рећи да је у популарној музици, поред џеза, то жанр који је највише неговао такву врсту композиторског талента. Да су до таквих решења дошли неки надарени аутори озбиљне музике, вероватно су могли да створе импозантне класичне симфонијске хитове, али нажалост, у време када је тај развој био одобрен и пожељан у боса нови, на неки прећутан начин је био забрањен у озбиљној музици која је пала под сенку додекафоније, пунктилизма, минимализма, егзибиционизма и осталих, суштински ентропијских облика који су ништа друго до жалосни фрагменти онога што се зове, и што је било добро познато у историји као – интегрално дело или интегрална уметност.
Дакле, таква посебна лепота и егзотичност атмосфере нигде другде се није могла чути него баш у боса нови, и ето још једног разлога за њену велику популарност. Егзотика је, као и код импресиониста, уско везана са појмом ескапизма – потребе да се овај свет замени неким другим и лепшим – што је једна од фундаменталних улога овог жанра за њене слушаоце северне хемисфере. Ипак, ова егзотичност није искључива заслуга хармоније, мада она у томе има доминантну улогу. Мекоћа и егзотичност бразилске варијанте португалског језика, шушкање маракаса које асоцира на зрикавце током лета заједно са поменутим хармонијама и неретко великим ревербом (постпродукционим музичким ефектом великог простора), дају заједно утисак нестварног идеалног света, где је константно лето и где су људи увек насмејани. Наравно, ово није правило. Боса нова има безброј облика које дефинише тематика, инструментални састав, стил аутора, епоха настанка, брзина извођења и тако даље, али начелно, људи који слушају боса нову се већином слажу у имресији да је боса нова најбржи и најбољи музички водич за путовања на „острва вечне среће, младости и љубави”. Због тога она многима нарочито прија током тмурних јесењих и зимских дана, али и током било којих монотоних, досадних, медиокритетских дана, а таквих је нажалост пуно у урбаним, нарочито либералкапиталистичким срединама данашњице.
Простори и границе слободе
У уводном делу текста, кроз главне одреднице историјског настанка и развитка боса нове, поменули смо да се боса нова од свог почетка развијала на различите начине све до њеног претакања у МПБ – жанр бразилске популарне музике, као и да су неки њени изворни облици наставили да постоје и данас. Оно што би свакако требало додати у контексту њене поджанровске ширине су синкретизми боса нове и различитих видова електронске музике као што су chill out, lounge, house, ambient, downtempo, trip-hop, каои обраде (тзв. covers) различитих популарних музичких остварења других жанрова у боса нова руху. Међу најпознатијим су обраде Битлса, Стонса, Елвиса Прислија, Адел, различитих хитова реге и филмске музике и друго.
Дакле, реч је о једном доста широком спектру поджанрова који у својој суштини и квалитету могу бити и сасвим удаљени од својих првобитних рођака. Неке боса нове по својој оркестрацији и композиторском умећу можемо видети као својеврсно предворје класичне и уметничке музике. Исто се може рећи за бројна остварења француске шансоне 60-тих и 70-тих, иако она парадоксално, далеко мање следе пут француских импресиониста, а више логику неосредњовековног трубадурског духа и музичког фолклора три конститутивна етноса Француске. С друге стране, постоје боса нове које више нагињу модерном урбаном звуку и хладној амбијенталној палети, као и хладном џезу (cool jazz), али и оне под утицајем фолклорне разиграности, што се неретко и меша са осталим фолклорима Бразила као што су forró, choro иtropicália. Инструментариј кога може чинити симфонијски оркестар, али и само једна соло гитара, тематика која може бити колико свакодневна и романтична толико и политичка и филозофска, иду у прилог чињеници да боса нову можемо сврстати у жанрове који поседују велико богатство изражајних могућности. Ова слобода омогућава слушаоцима стварање једне позамашне плеј листе без тренутака досаде и замора, што није случај са бројним другим популарним жанровима.
Кад смо сагледали жанровски дијапазон, размотримо и онај вертикални, есенцијални и емоционални. У овом погледу јасна је веза са културом Португалије и филозофијом појма saudade која уосталом прати и музику португалског фада. Saudade је много више од обичне сете или меланхолије, осећања трагичности и пролазности живота. Сваки образованији Португалац и Бразилац то већ зна, али је тешко објашњиво неупућенима, сем кроз практични доживљај и иницијацију у свет с оне стране речи и музике фада или боса нове. Оно што суштински боса нову разликује од фада јесте што је и у највећој туги присутна радост и обратно, као у некој врсти контрапунктичког односа. Када је текст обавијен трагиком, чују се неретко асоцијације радости карневала, што ствара невероватну, готово филозофским умом стварану синтезу унутар једне животне слике. С друге стране, када текст говори о лепоти живота и неким екстатичним тренуцима, провејава нека чежња и бол као са свешћу да се већ сутра може све то изгубити или да се сасвим извесно губи. Из тог разлога, боса нова нас често држи у неком као магијом зачараном имагинарном простору у коме крајња срећа никада није доступна, иако је она увек присутна, бар као удаљена слика, а с друге стране, једнако нам није дозвољено да паднемо у очајање, незадовољство или стање беса. Она на тај начин пружа неку врсту равнотеже унутар емотивног поља слушаоца. Велике емотивне осцилације данас нису само бољка пубертетлија и климактеричара; оне су део најмодернијег света који чини све већи број душевно и ментално оболелих, као и света оних сензитивнијих душа – а по правилу најбољих – душа које се тешко адаптирају на све отрове, наказности, неправде и тривијалности модерног доба. Ипак, колико с једне стране таква уравнотеженост може да прија и лечи, она може и да дужом, континуираном применом, ограничава. Напослетку, као и свака популарна музика, боса нова тешко може да пружи оне духовне успоне слушаоцу које то пружа извесна (наравно не сва) класична и уметничка музика. Не може да буде замена националној химни, војничком маршу, духовном појању, ритуалној музици итд. Она може бити топла као мајка и другарица, али никако моћна као богиња и светица; може бити облога и лек за болне ране, али не и Грал или Ескалибур на путевима наших животних мисија.
Осећај прихватања
Иако су подврсте боса нове, као што смо видели, многобројне, и тичу се како епохе и аутора, тако и инструментаријума и спољашњих утицаја, са становишта атмосферско-емоционалног аспекта, можемо угрубо разликовати њене две врсте. Евидентно је да постоји велики број прелазних облика, али се овом поделом служимо само како бисмо објаснили два битна психолошка ефекта овог жанра на већину слушалаца. Једну групу боса нове чине оне на бразилској верзији португалског језика, које користе искључиво акустичне инструменте, са крајње опуштеним, природним и тихим, а не импостиралним гласовима (типичним за рецимо фадо, модеран поп, џез и др.) доминацијом гитаре над употребом клавира као хармонског инструмента. Другу групу чине боса нове које се певају много чешће на енглеском, у којима је приметна доминација клавира и као солистичког и као хармонског инструмента, где се појављују и електрични инструменти попут бас и електричне гитаре, а касније и синтисајзери или електронски звучни семплови где гласови нису тако природни и опуштени, него су импостирани као у џезу и попу. Прву врсту боса нови би угрубо могли назвати топлим боса новама, а другу хладним. Баш као и случају топлог (red hot club) и хладног џеза (cool jazz), топла боса нова има више везе са природним, руралним, народним духом, док хладна више са урбаним, елитним, али и извештаченим.
Ово нипошто не треба мешати са сфером композиторско-уметничких домашаја, јер се генијалност штавише, пре може срести у топлим него у хладним боса новама, иако су хладне везаније за појам елитног. Ово је врло просто објашњиво: композиторима који љубе природу, природа дарује више сокова инспирације од оних који јој окрећу леђа.
Оно што слушаоцима свака од ове две врсте боса нове пружа, јесте пријатан осећај безусловног прихватања. У случају топлих боса нови, мекани, природни, певајући шапат на језику, који многима личи на слатки говор деце кад су мала или на тепање одраслих малој деци, ушушкан у фине нијансе мноштва хармонских боја уз пратњу пријатног шушкања маракаса или метлица, као да нас доводи у оно безбрижно стање детињства, у загрљај мајке и собу пуну меких играчака… Стање у коме још увек немамо никакве озбиљне дужности и одговорности; где нико ништа не очекује од нас сем да будемо дете које сви воле и прихватају, баш такво какво јесте. Наравно, овде говоримо принципијално, иако знамо да многи међу нама нису имали такву слику детињства. Дакле, топле боса нове дају баш такав пријатан угођај безусловне прихваћености коју ретко ко данас одбија, с обзиром на то да је количина дужности и одговорности, као и притисака друге врсте, данас на појединца све већа. Разлог томе је велико или потпуно повлачење улоге државе у животима људи, нарочито на Западу, где је појединац осуђен да води рачуна о апсолутно свим сегментима свог живота – више него човек праисторијских заједница – с обзиром на то да је и традиционална помоћ родбине и пријатеља значајно нарушена антитрадицијском, меркантилном индоктринацијом и пропагандом. Дакле, и у овом погледу, боса нова има своје значајно терапеутско дејство, због кога придобија веома широку публику широм света.
С друге стране, хладна боса нова, иако нежна она више личи на прелепу девојку из високог друштва која отвара врата своје виле и свакога прихвата у своје високо друштво, али не предуго и без великих обећања. Она такође пружа пријатан осећај прихватања, али више не од родитеља већ од високог друштва. Већина људи жуди за таквим осећањем јер је спољашња потврда вредности за већину значајнија од личне, субјективне процене. Нажалост, због актуелне интензивне пропаганде (нарочито преко друштвених мрежа) луксузног живота, холивудских и естрадних звезда које постају битније и од самих богова, можемо рећи да се налазимо у некој врсти економски ривалистичког климакса у коме се појам елитног само и искључиво доводи у везу са количином и врстом потрошње новца. Доста другачије од времена када је боса нова настајала, а потпуно другачије од појма елитног пре три века. Зато је боса нова у новије време за многе пратиоце луксузног стила живота постала – рецимо то њима блиским термином – нови must have. Уз то, због своје лежерности и доступности потпаљује машту о лако доступном економском рају. Шапутавим, али сугестивним гласом као да поручује: ускоро, за пар година, ето тебе на пешчаној егзотичној плажи, на прелепој белој јахти са шампањцем у руци, без осмочасовног радног времена, без размишљања о рачунима, без досадних директора и колега… Само ти и твоја љубав. Заједно са down tempo, chill out, smoth jazz, боса нова је нашла своје важно место у свим отменим ресторанима, хотелима, клубовима, коцкарницама, на џет-сет коктелима, отменим продавницама, јахтама итд. И дакле, једнако је атрактивна како онима који желе да буду, тако и онима који већ јесу део економске елите.
Музика које нема
На крају, повезана са претходно реченим, боса нова (мада не баш свака) је због једноличности динамичког дијапазона и споријег ритма нашла своје место у групи поред амбијенталне музике, музике за медитацију, позадинске музике, музике за ординације и лифтове. Употребљава се и као музика која нема сврху да то одиста и буде, колико да замени тишину. Попут амбијенталног парфема који се користи да умањи мирис дима или устајалог ваздуха, боса нова се користи и као звучни ентеријерски декор. Због поменутог проблема умора људи модерног друштва, али и пада музичке образованости публике, она је за ту сврху направљена у бројним инструменталним компилацијама претежно електронских звукова ниског продукцијског и извођачког квалитета. Такав вид индустријске производње боса нове или ма које друге музике је недоличан и суштински неетичан. Суочавање са тишином има велики значај за човека, једнако као и суочавање са самим собом и сопственим мислима. С друге стране, ако боса нова треба да изгуби квалитет да би одговарала улози тишине, боље је заменити је неком електронском медитативном музиком која у својој оригиналној форми одговара тој намени. Ипак, желели ми то или не, и једна таква примена доприноси њеној популарности и утицају (каквом-таквом) на масе широм света.
Суд и судбина
Можда је опште место – али се у свету ентропије свих, па и елементарних знања ваља подсетити да су све ствари овога света двозначне, односно да увек имају бар два лица. То је између осталог једна од основних разлика између света идеја, односно света метафизике и света у коме се стварају и читају ови редови. Када говоримо о вредности музике, суштински, ма каквих да је апстрактних или метафизичких домета, она је намењена одређеном друштву и одређеном типу човека; одређеној изведби, а самим тим и примени. Дакле, свему оном што је од овога света. Када је о боса нови реч, под светлом наведеног, можемо закључити да су њена основна лица: лице исцелитељке – неговатељице-другарице и лице заводнице која нуди пролазне угођаје страсти, заборава и опијености. Ова два лица нису толико видљива у самој музици колико управо у њеној примени. Супстанца је, дакле, често идентична, али њено дозирање и усмеравање одређује судбину слушаоца, као и њиховог односа.
Боса нова нам може пружити ванредну помоћ током тешких животних тренутака. Као студент имала сам неретко адолесцентске кризе које су се углавном тицале несрећних заљубљености или незадовољства сопственим стваралачким дометима.
Сећам се и данас колико ми је у таквим периодима било важно да поред себе имам вокмен и пар компилација боса нови које сам сама по свом избору правила. Није ретко да уметници западају у меланхолична стања у којима се управо рађају најбоља дела кроз својеврсни индивидуални систем сублимације. Ипак, некада таква стања напросто не доносе ништа сем безвољности и апатије, а звуци боса нове у таквим стањима за мене су у млађим данима (мада понекад и данас) били често спасоносни. Путовање звуком у неку удаљену реалност не мора бити само одмор, већ и вид психо-менталног изласка из мрачног „тунела” или „лавиринта”. Оно што стање туге често повлачи са собом (а што знамо из психологије) јесте и безвољност да се исто стање превазиђе и управо у том другом елементу лежи тежина његовог савладавања. Оно што музика попут боса нове може да учини јесте да само једним кликом на старт дугме бивате буквално гурнути у другу димензију која сама по себи казује: „У реду, све те разумем, али ствари можеш гледати из сасвим другог угла…“ или: „Да, твој живот јесте то што мислиш, али можеш живети потпуно другачије већ сада. Постоје задаци које постављамо пред себе, али можемо и од свега тога одустати у сваком тренутку и окренути живот у сасвим другом смеру.“ Већ саме мисли тог типа, без њихове реализације, дају већи простор у нашем уму за сваривање свих отрова које смо стекли или лично створили, а због којих патимо. На тај начин, посредно добијамо и нову енергију за живот и борбу са околностима.
С друге стране, из комуникације са бројним познаницима који су такође познавали и волели жанр боса нове, сазнала сам да је она пратила неславне тренутке њиховог моралног и психолошког посрнућа, али не као лек, већ као бег ради бега. Пратила је њихова сексуална, алкохолна и друга опијатска овисништва као нека врста седатива за савест и етику, а не као седатива да се прегура ноћ зарад бољег сутра. Служила је и да се „приведе” девојка, и да се лакше сломи новопечени наркоман. Дакле, у боса нови неки налазе средство за стварање екстремно пријатне атмосфере са циљем да се размекшају све моралне, етичке или какве друге баријере. Можда су неки међу читаоцима сада разочарани овом причом о боса нови, али то ни најмање није била намера. Суштински, као што смо индиректно рекли на почетку овог поглавља, све је до самих људи како ће и на који начин применити музику, јер она је као плод ове стварности неминовно и минимално двоструке природе. Подсетимо се да је и једно ванредно дело „Лет Валкира” Рихарда Вагнера бескрајно пута завршило као пратња различитим филмским и документарним приказима најстравичнијих нацистичких убистава, док многи и данас широм светских подијума уживају у тој нумери у контексту наслова епске музичке драме и садржаја кога она изворно представља. Неки доживљавају Албинонијев Adagio као композицију која их уводи у трансцендентно, готово екстатично стање, а с друге стране, по статистици, то је нумера уз коју је извршен највећи број самоубистава. Можда из разлога да би живот деловао тужније у судбоносном тренутку и олакшало потезање обарача самоубици, а можда управо супротно, да би самоубица више пожелео да оде у сусрет нечему што описује Албинонијев „Адађо”, с оне стране мрачне стварности.
С друге стране, свака двострукост може имати унутар себе још једну двострукост чији коначан суд о добру или злу наш ум не може да сагледа, бар не без веће временске и духовне дистанце. Да ли ће се неки добри моменти претворити у лоше или обратно чини мали део бескрајних тајни, космичких игара за које је потенцијал спознајног простора човека превише мали.
На пример, у Београду, у златно време боса нове, једна девојка са својих 17 година по имену Весна била је лудо заљубљена у једног младића од 16, по имену Драгош. Драгош пак – иако су били део истог друштва, а она сматрана најлепшом девојком у том друштву – никада није показивао знаке интересовања према њој. После пар година, Весна је приредила једну седељку на којој су се слушали популарни хитови тих 60-тих година. Била је то чувена (с почетка текста помињана) Manhã de Carnaval, боса нова аутора Луиза Бонфа када је Весна, мимо уобичајених правила понашања, замолила Драгоша за плес. Већ после првих тактова, догодио се онај поменути „негативни” утицај ове музике: Драгош је био заведен и његови етички принципи су олабавили; догодио се први пољубац (!) Питате се вероватно, шта је ту лоше или мимо ма каквих етичких принципа. Да бисте то разумели, треба да знате да је Драгош још од првог сусрета са Весном упозорен од свог тада најбољег друга Моме да је Весна девојка коју он планира за себе, те да ни на који начин Драгош не сме да јој нагиње. Истина је била да између Моме и Весне заправо није постојало ништа сем обичног и доброг другарства. Ипак, пошто Весна о разговору Моме и Драгоша није знала баш ништа, није јој дуго било јасно зашто је поред свих сигнала допадања које је упућивала Драгошу, он упорно одбија. Напослетку, прво је нарушила правила тадашњег бонтона, а потом је „злоупотребила” једну од најсентименталнијих боса нови да би у још већи „грех” увела и самог Драгоша. Да, тај прекршај етике „часне речи” према свом најбољем пријатељу извршио је Драгош Калајић, који је након те боса нове живео са Весном Вујицом у срећној вези и браку (25 година). Његов пријатељ, као што неки могу да претпоставе, био је наш чувени писац и сликар Мома Капор, а ауторка ових редова је ћерка рођена из пламена љубави Весне и Драгоша, чије су прве искре заиграле уз Manhã de Carnaval – мизичког жанра чијем смо бољем познавању посветили цео овај текст.
НЕКЕ ОД РЕФЕРЕНЦИ:
Књиге:
– Душан Плавша: Музички портрети
– Жилбер Руже: Музика и транс
– Јосип Андреис: Хисторија музике 1954.
– Дон Кембел: Моцартов ефекат
– Оливер Сакс: Музикофилија
– Мирча Елијаде: Историја веровања и религијских идеја
Чланци:
– About Brazilian music (busicabrasilis.com)
– Márcio Miranda Pontes: Importância da Bossa Nova para o Brasil (Sabra, 2022.)
– Cómo Las Frecuencias Del Sonido Afectan Las Emociones (fastercapital.com)
– John Lewis: Why bossa nova is ‘the highest flowering of Brazilian culture’ (The Guardian, 2003.)
– Tom Phillips: in Rio de Janeiro: ‘Things were really ugly’: how one of Brazil’s greatest records was nearly not made (The Gardian, 2023.)
– The Genesis of Jazz Impressions (eastsidefm.org)
– Милан Поповић: Како музика утиче на психу и психолошко стање људи (epsihijatar.net)
– Thomas Hans Fritz et al. J Exp Psychol Gen.: Blame it on the Bossa Nova: How music changes our perception of touch (National Library of Medicine , pubmed.ncbi.nlm.nih.gov) – Shari Wejsa and Jeffrey Lesser: Migration in Brazil: The Making of a Multicultural Society
