Latinska Amerika obiluje zaista bogatim muzičkim fundusom i dostignućima, ali je retko koji muzički žanr doživeo toliku ekspanziju i imao toliki uticaj na habituse ljudi širom sveta, kao što je to slučaj sa brazilskom ‘bosa novom’. Razlozi tome su mnogobrojni, od onih istorijskih, strukturalnih i tradicionalnih do psiholoških, socijalnih i političko-ideoloških. Može se naći beskrajno mnogo tekstova na temu njenog nastanka i uticaja na druge žanrovske pojave, ali je gotovo nemoguće naći i jedan pristojan tekst na temu uzroka njene velike popularnosti, njenog psihomentalnog uticaja i kontinuiranog prisustva u životima ljudi širom sveta. Iz tog razloga, ovaj tekst smo posvetili upravo tim aspektima, kako tema „bosa nove“ ne bi bila još jedna priča za dokolicu u mnoštvu informativnog plićaka.
Polazište
Nekadašnji umetnički direktor simfonijskog orkestra San Paola i muzikolog Artur Nestrovski jednom prilikom je dao sažet pregled tački podsticaja za rađanje bosa nove: „To je proizvod kratkog perioda demokratije, između ranih 1950-ih i sredine 60-ih, između dva perioda vojne diktature. Premijer Žuselino Kubiček je bio socijaldemokrata koji je napravio velike korake u industriji, obrazovanju, zdravstvu i radu. Imali smo novi glavni grad, Braziliju, koji je dizajnirao radikalni mladi arhitekta po imenu Oskar Nimejer. Naša fudbalska reprezentacija je dva puta zaredom osvojila Svetsko prvenstvo! I imali smo bosa novu, najveći procvat brazilske kulture.” Bio je to, dakle, period velikog nacionalnog poleta podržanog socijalnim mirom i idejama nacionalne diferenciranosti u domenu moderne kulture. Bosa nova je nakon svog nastanka – za koji su zaslužni brazilski kompozitor Antonio Karlos Žobim, gitarista i pevač Žoao Žilberto, i pesnik i muzičar Vinisijus de Moraes – kao svojevrstan spontani nacionalni projekat, dobila snažnu podršku države i medija, te joj je samim tim i širenje van granica Brazila bilo nesmetano. Za njeno prvo pojavljivanje uzima se 1959. godina, kada je objavljen saundtrek za film Crni Orfej, koji je uključio numeru Manhã de Carnaval, „Jutro karnevala”. Spajanje onoga što brazilska muzika ima u svom nasleđu sa modernim intencijama pod uticajem klasičnog impresionizma, združenih sa genijalnom inventivnošću samih prvobitnih autora, stvorilo je od bosa nove jedan jedinstven, bespogovorno poseban muzički žanr za koji se potom ispostavilo da ga je veliki deo sveta sa nestrpljenjem iščekivao.
Tri nijanse belog
Počeci bosa nove, iako evidentno sa suptilnim prožimanjem stilizovanog ritma sambe, u svemu su vezani za belačku kulturu Brazila. Iako su njeni tekstovi s početka potpuno apolitični, zbog tema koje su bile bazirane na interesovanju prevashodno srednje i više klase bele migracije, bosa nova nije s početka bila posve prihvaćena kod ostatka populacije. Jedna od teorija govori o tome da su prvi zvuci bosa nove nastali kao ‘beli odgovor’ na multikulturalnu sambu. Smatra se da je ideja bila da se pokaže jedan drugačiji Brazil: uglađen, otmen, sofisticiran, moderan, a ne haotičan, nagonski i divlji i da je naposletku i sam film „Crni Orfej”, u kome je našla prvu primenu, stvoren sa sličnom namerom. Da li je to istina ili ne, teško je reći bez iskrenih odgovora prvih odveć pokojnih autora, ali svakako, ideja nije bila ni najmanje podstaknuta nekom vrstom rasne mržnje ili prezira, već je reč samo o jednom drugačijem kulturološkom odgovoru, drugačijem doživljaju nacionalnog bića koje u duetu sa sambom daje dva jednako važna elementa brazilske muzičke autentičnosti. Ta prva bosa nova – Manhã de Carnaval (koju ćemo pominjati i na kraju ovog teksta) ujedno je možda i svojevrsni omaž muzici portugalskog fada, jer od svih poznatih tema ovog žanra najviše liči na njega. Ujedno, ona je i svojevrsno „zbogom” kulturi konkvistadora i okretanje stvaranju jednog novog muzičkog duha Brazila. Možda se neki čitaoci ovih redova sada pitaju zašto je ovaj etnički momenat, za početak priče o bosa novi, toliko značajan. Značajan je jer on objašnjava tri veoma važne pojave koje iz toga proističu.
Prvo: upravo ono po čemu se bosa nova razlikuje od većine žanrova popularne muzike jeste njena elitna nota, emotivna odmerenost i izuzetna sofisticiranost (čiji smo uzrok objasnili), a što direktno objašnjava njenu popularnost u elitnim društvima, kao i njenu neretku povezanost sa takozvanim luxury lifestyle.
Ipak, ta finoća bosa nove postaje prednost kojom osvaja mase širom sveta, a ne prepreka da se do njih dođe. „Bosa nova je redak primer muzike koja postaje popularna tako što je sofisticiranija”, rekao je Kaitano Velozo. „Obično, kao što je to bio slučaj sa rokenrolom, muzika stiče popularnost tako što je reduktivna i iskonska, uklanjajući kompleksnost.”
Reći ćemo još u vezi moderne kulture, koju je u Brazilu nametala bela elita, da pojava jednoličnosti i minimalizma nove brazilske arhitekture nalazi svoj odraz u dosta jednoličnom i minimalističkom zvuku, kad je reč o dinamičkom opsegu bosa nove. Jedna od duhovitih legendi kaže da je ravan, šaputavi opseg dinamike bosa nove nastao tako što su njeni stvaraoci prvobitno svirali u apartmanima sa tankim zidovima gde je svaki prekršaj dinamički dozvoljenog opsega stvarao rizik od sukoba sa komšijama. Istina ili ne, Brazil u popularnoj muzici nije imao ništa autentično što bi bilo sličnije novim modernističkim tendencijama u arhitekturi od bosa nove.
Drugo: pošto je trag klasičnog evropskog impresionizma, evropske poetike i instrumentacije unutar bosa nove neupitan, razumljivo je njeno brzometno osvajanje upravo belog auditorijuma širom sveta, nezavisno od kulturološkog ili ekonomskog statusa. Da bi publika nešto usvojila, ona prevashodno to mora da prepozna, a da bi prepoznala mora to imati u sebi, u svojoj kulturi. S druge strane, dovoljna, ali ne preterana primesa afričkog u domenu perkusivne i vokalne ritmike (o čemu ćemo kasnije više govoriti), upravo kroz logiku idejnog kontrapunkta daje onaj neophodan sudar suprotnosti, iracionalnost, tajanstvenost i nejasnoću koja u slušaocima stvara nepresahnjivu žudnju da se taj „konflikt” razreši. I tako ova muzika, poput nekog zabranjenog zaljubljivanja ili sudbinski neostvarive ljubavi „muči” srca ljubitelja svega egzotičnog, nedokučivog, tajanstvenog.
Treće: harmonsko uporište u francuskom impresionizmu, kao i upotreba nekih klasičarskih aranžerskih rešenja, upravo su bosa novu učinili bliskom sluhu džez muzičara Severne Amerike koji su je potom videli kao veoma pogodnu za stvaranje novih džez standarda i za razvoj jedne posebne podvrste džeza: afro-brazilskog džeza unutar kategorije latino džeza (latin jazz). Kad je reč o ovom poslednjem značajnom elementu istorije i fenomena bosa nove, kao i u slučaju brojnih drugih žanrova, mnogi muzički teoretičari Severne Amerike su bili skloni tome da bosa novu prikazuju kao većinsko vlasništvo Sjedinjenih Država, upravo ukazavši na njenu harmonsku sličnost sa džezom. I danas postoje brojni neznalci ili pak ideološki slepci koji tvrde da je harmonsko načelo bosa nove direktni uticaj severnoameričke muzike. Zato je veoma važno prilikom bilo koje muzikološke analize imati u vidu i etnički koren date muzike, jer bez toga, ona ne samo što može dobiti pogrešan kontekst već se time može narušiti moralno pravo i etika spram njenih izvornih autora kao i čitavih naroda. Dakle, harmonije koje su zajedničke i džezu i bosa novi zapravo su produkt francuskih impresionista 19. veka i dolazile su različitim, prevashodno migracionim putevima iz Evrope, kako do Brazila, tako i do Severne Amerike. U samom Brazilu već ih možemo čuti u sambi u prvoj dekadi 20. veka, značajno pre nastanka same bosa nove. Bosa nova, shodno tome, na svom terenu, sa ovim već pristiglim harmonskim dostignućima iz Evrope, nastavila je svoj put bez potrebe za uvozom iz Severne Amerike, koja pritom nije ni originalno tle na kome su one nastale.
Iako će bosa nova kasnije, nakon militantnog državnog udara 1964. biti prihvaćena u svim slojevima brazilskog društva dobijajući beskraj novih oblika i tekstualnih sadržaja, i onih u interesu radničke klase i socijalnih pitanja najnižih slojeva, da bi se prelila u ono što se skraćeno zove MPB – Música popular brasileira, „Popularna brazilska muzika” – ona će do dana današnjeg unutar sebe imati jedan poseban koridor koji čuva sećanje na njene prvobitne oblike u segmentiranom prisustvu na različitim meridijanima sveta, kod veoma različitih autora.
Ritam iskona
Pre bilo kakve analize vezane za uticaj bosa nove na psihičku, mentalnu, socijalnu ili ma kakvu drugu sferu čoveka, važno je da napomenemo da je rezultate koje ćemo navesti, u manjoj ili većoj meri, moguće naći i u nekim drugim žanrovima muzike iz prostog razloga što svet muzike čini ipak ograničen broj činioca. Iako nastojimo da u svemu budemo dovoljno jasni i precizni, ovo navodimo iz čiste predostrožnosti, da ne bi došlo do eventualnih pogrešnih zaključaka, jer ovaj članak je prevashodno namenjen široj, a ne stručnoj, muzikološkoj publici.
Dominacija uloge ritma karakteriše sve žive afričke folklore, ali i indijanske, starosedelačke narode Latinske Amerike. Ono što evropsku muzičku tradiciju upravo čini drugačijom od njih (iako se ove dve međusobno poprilično razlikuju) jeste znatno veća dominacija melodijskog i harmonskog toka, kao i širina muzičkog izlaganja (muzičkih rečenica) koja je znatno ili neuporedivo veća. Kako se evropska elitna muzika razvijala tokom vekova, tako se interesovanje za melodijske i harmonske tokove razvijalo do metafizičkog nivoa koji krunišu neka dela Johana Sebastijana Baha, Mocarta, Vagnera, Prokofjeva, Korsakova, Sibelijusa i drugih. Ipak, taj vekovni boravak u „visokoj” sferi vertikalnog prostornog načela muzike ili zvučne hijerarhije, učinio je da se donekle zapostave one niže, ritmičke i bas-strukture (izuzev muzike za ples) koje su veoma važne sa stanovišta psihomentalnog uticaja na slušaoca. Preteranost prisustva nižih zvučnih sfera neminovno – po logici svoje jednostavnosti i frekvencije – ograničava ljudsku psihu na uspon koji je moguć samo od srednjih ka višim sferama. S druge strane, preterana dominacija gornjih sfera (melodije, kontrapunkta, harmonije) bez adekvatne podrške u nižim sferama (pokretima basa i ritma), dovodi do osećaja neuravnoteženosti, nesigurnosti, razdražljivosti i anksioznosti.
Sada kada smo podrobno sagledali razlike i posledice određenih postavki unutar zvučne slike, trebalo bi da nam bude razumljivo veliko interesovanje pripadnika evropske porodice naroda za diskoteke, crnačku muziku, rokenrol, neumereno okretanje regulatora glasnoće bas-frekvencija… Iako tu ima i te kako reči o kulturološkom iženjeringu, ideološkoj indoktrinaciji zarad političkih i ekonomskih interesa pojedinih vladajućih grupacija, u svemu tome postoji jedan sasvim prirodan ljudski poriv, sasvim prirodna tendencija za uspostavljanjem veze sa frekvencijama bližim Zemlji i sferama koje pružaju osećaj sigurnosti. Nažalost, ova prirodna tendencija je previše puta bila zloupotrebljena i još uvek se tome pribegava u sklopu muzičke industrije. Umesto sigurnosti, po diskotekama se po pravilu dobija bumerang još veće razdražljivosti i nesigurnosti, ali to je druga tema kojom se ne možemo baviti na ovom mestu, zbog njene prevelike složenosti. Nesigurnost koju proizvode ubrzan način modernog života, konstantna težnja za nagradom i dokazivanjem, novčana i egzistencijalna zavisnost od nadređenih privatnika, a u poslednje vreme naročito strahovi od ratova i od gubitka zdravlja i te kako bude u čoveku iskonske porive – takozvane „bori se ili beži” odgovore. Najjači nagon za preživljavanjem i osećanjem kontrole, u domenu muzičke gladi, pretvara se u izraženu želju za jasnim, iskonskim ritmom i jednako jasnom neizostavno prisutnom, toplom linijom basa. Poput majčinog utešnog zagrljaja ovi muzički elementi indirektno poručuju našem srcu ono esencijalno važno: „Ne brini, sve će biti u redu”. Zato je bubnjanje pratilo odlaske naših evropskih predaka u bitke, zato je takođe pratilo lečenje bolesti kod indijanskih i sibirskih šamana ili bilo sastavni deo duhovnih putovanja u svet nepoznatih demona. Dok je Nebo uvek čoveku pružalo nadahnuće i motiv za napredak, Zemlja je za takvo putovanje davala hranu i utehu.
Tek kada ovo sve znamo, a nažalost nije bilo moguće kraće i konciznije to objasniti, postaće nam dovoljno jasna i grozničavost ljudi spram ritmova bosa nove i razlozi zašto će pre birati slušanje bosa nove od recimo slušanja mizete, tarantele ili fada. Taj ritam u vidu dvotakta ne samo da ima iskonski izvor u afričkoj tradiciji već nije ni u potpunosti stran evropskoj, iako iz nje ne proističe. Čak i neka srpska kola u melodijskom sklopu imaju akcentuacije koje daju takav ritam, ali on nikada nije prisutan u većem kontinuitetu, niti je u osnovi partiture. Čine ga dva takta, od toga prvi – isti kao tzv. ritam habanere, i drugi – isti, ali reverzibilan, „u ogledalu”. Oba sa dodatnim prisustvom glavnih „teških dobi” i povremenim sinkopiranim ritmičkim varijacijama kako u perkusijama tako i u drugim instrumentima koji preuzimaju ritmičku ili ritmičko-harmonsku funkciju. Taj zarazni ritam, koji kao da razgovara sam sa sobom, stvara oko sebe krug neke vrste samodovoljnosti, autentičnosti, jednovremeno sigurnosti (zbog nepokolebljive konstante) i fleksibilnosti (zbog sinkopiranog ritma i isticanja tzv. „lakih” doba kao i improvizacijskog elementa). Sve navedeno se preliva kroz sluh slušaoca u njegovo stanje psihe. Uz to, treba dodati da prisustvo pre svega akustičkih, a ne elektronskih instrumenata, kao i njihov mekan, topao tembr (zvučna boja) ima dodatnu važnost za takav efekat na slušaoca. Ritam ovde nikad nije prenaglašen, naprotiv, on je ušuškan u celokupnu meku i izdašnu partituru punu kolorita i topline.
Pod svetlom navedenog možemo zaključiti da je sasvim izvesno da bi moderna pretežno nesigurna, uplašena, umorna i opravdano nezadovoljna masa ljudi pohrlila za zvukom bosa nove, bar kad je reč o navedenim aspektima njene partiture. Nažalost sve je više ljudi kojima je muzička uteha potrebna i sve je manje dobronamerne i neotrovne muzike koja može takvoj potrebi adekvatno da odgovori. Svedoci smo da postoje mnoge novije verzije, proklamovane da su od istog žanra, koje su zapravo frankenštajnske tvorevine kojima je samo data takva kvalifikacija od njihovih autora – slugu merkantilnih normi muzičke industrije.
Iz monotonije sivila u egzotiku čudesnih boja
Već smo ranije pomenuli prisustvo impresionističkih harmonija u bosa novi. Treba napomenuti da je ovo ipak, pored ritma, njen najvažniji element; čak važniji od melodike. Naprosto, harmonija kao i u slučaju impresionista daje osnovni karakter, emociju i atmosferu svake numere ponaosob. Najveći autori bosa nove su se sa velikom pažnjom njima posvećivali i na neki način nadmetali u genijalnosti harmonske kombinatorike. U toj sferi se zaista u bosa novi mogu naći impresivna i genijalna rešenja, što je zasluga samih autora, a ne nikako žanra po sebi. Kada su harmonije dobre, kakve redovno budu u najvećim bosa nova ostvarenjima, melodija može imati i drugačiji tok, a da se utisak o njenoj izuzetnosti bitno ne umanji.
S obzirom na to da su harmonije bosa nove nešto što je skorijeg datuma, a u evropskoj muzičkoj tradiciji bilo prisutno suštinski kratko vreme, one za slušaoce Evrope, ali i celog sveta, predstavljaju jedno veliko osveženje, pružajući bogatu i egzotičnu paletu emotivnih stanja i njihovih transformacija. Slušajući brojne numere bosa nove tokom moje rane mladosti, neretko sam se pitala zašto tako genijalnu muziku prate tako neadekvatni, pa i banalni tekstovi. Namera ovog iskrenog priznanja nije da njime umanjim vrednost tekstova bosa nove koliko da ukažem na izuzetnu, pa čak i transcendentalnu lepotu brojnih harmonskih rešenja, kao i atmosfera koje se njima slikaju. Naravno, nije svaka bosa nova genijalna u pogledu harmonije, ali možemo reći da je u popularnoj muzici, pored džeza, to žanr koji je najviše negovao takvu vrstu kompozitorskog talenta. Da su do takvih rešenja došli neki nadareni autori ozbiljne muzike, verovatno su mogli da stvore impozantne klasične simfonijske hitove, ali nažalost, u vreme kada je taj razvoj bio odobren i poželjan u bosa novi, na neki prećutan način je bio zabranjen u ozbiljnoj muzici koja je pala pod senku dodekafonije, punktilizma, minimalizma, egzibicionizma i ostalih, suštinski entropijskih oblika koji su ništa drugo do žalosni fragmenti onoga što se zove, i što je bilo dobro poznato u istoriji kao – integralno delo ili integralna umetnost.
Dakle, takva posebna lepota i egzotičnost atmosfere nigde drugde se nije mogla čuti nego baš u bosa novi, i eto još jednog razloga za njenu veliku popularnost. Egzotika je, kao i kod impresionista, usko vezana sa pojmom eskapizma – potrebe da se ovaj svet zameni nekim drugim i lepšim – što je jedna od fundamentalnih uloga ovog žanra za njene slušaoce severne hemisfere. Ipak, ova egzotičnost nije isključiva zasluga harmonije, mada ona u tome ima dominantnu ulogu. Mekoća i egzotičnost brazilske varijante portugalskog jezika, šuškanje marakasa koje asocira na zrikavce tokom leta zajedno sa pomenutim harmonijama i neretko velikim reverbom (postprodukcionim muzičkim efektom velikog prostora), daju zajedno utisak nestvarnog idealnog sveta, gde je konstantno leto i gde su ljudi uvek nasmejani. Naravno, ovo nije pravilo. Bosa nova ima bezbroj oblika koje definiše tematika, instrumentalni sastav, stil autora, epoha nastanka, brzina izvođenja i tako dalje, ali načelno, ljudi koji slušaju bosa novu se većinom slažu u imresiji da je bosa nova najbrži i najbolji muzički vodič za putovanja na „ostrva večne sreće, mladosti i ljubavi”. Zbog toga ona mnogima naročito prija tokom tmurnih jesenjih i zimskih dana, ali i tokom bilo kojih monotonih, dosadnih, mediokritetskih dana, a takvih je nažalost puno u urbanim, naročito liberalkapitalističkim sredinama današnjice.
Prostori i granice slobode
U uvodnom delu teksta, kroz glavne odrednice istorijskog nastanka i razvitka bosa nove, pomenuli smo da se bosa nova od svog početka razvijala na različite načine sve do njenog pretakanja u MPB – žanr brazilske popularne muzike, kao i da su neki njeni izvorni oblici nastavili da postoje i danas. Ono što bi svakako trebalo dodati u kontekstu njene podžanrovske širine su sinkretizmi bosa nove i različitih vidova elektronske muzike kao što su chill out, lounge, house, ambient, downtempo, trip-hop, kaoi obrade (tzv. covers) različitih popularnih muzičkih ostvarenja drugih žanrova u bosa nova ruhu. Među najpoznatijim su obrade Bitlsa, Stonsa, Elvisa Prislija, Adel, različitih hitova rege i filmske muzike i drugo.
Dakle, reč je o jednom dosta širokom spektru podžanrova koji u svojoj suštini i kvalitetu mogu biti i sasvim udaljeni od svojih prvobitnih rođaka. Neke bosa nove po svojoj orkestraciji i kompozitorskom umeću možemo videti kao svojevrsno predvorje klasične i umetničke muzike. Isto se može reći za brojna ostvarenja francuske šansone 60-tih i 70-tih, iako ona paradoksalno, daleko manje slede put francuskih impresionista, a više logiku neosrednjovekovnog trubadurskog duha i muzičkog folklora tri konstitutivna etnosa Francuske. S druge strane, postoje bosa nove koje više naginju modernom urbanom zvuku i hladnoj ambijentalnoj paleti, kao i hladnom džezu (cool jazz), ali i one pod uticajem folklorne razigranosti, što se neretko i meša sa ostalim folklorima Brazila kao što su forró, choro itropicália. Instrumentarij koga može činiti simfonijski orkestar, ali i samo jedna solo gitara, tematika koja može biti koliko svakodnevna i romantična toliko i politička i filozofska, idu u prilog činjenici da bosa novu možemo svrstati u žanrove koji poseduju veliko bogatstvo izražajnih mogućnosti. Ova sloboda omogućava slušaocima stvaranje jedne pozamašne plej liste bez trenutaka dosade i zamora, što nije slučaj sa brojnim drugim popularnim žanrovima.
Kad smo sagledali žanrovski dijapazon, razmotrimo i onaj vertikalni, esencijalni i emocionalni. U ovom pogledu jasna je veza sa kulturom Portugalije i filozofijom pojma saudade koja uostalom prati i muziku portugalskog fada. Saudade je mnogo više od obične sete ili melanholije, osećanja tragičnosti i prolaznosti života. Svaki obrazovaniji Portugalac i Brazilac to već zna, ali je teško objašnjivo neupućenima, sem kroz praktični doživljaj i inicijaciju u svet s one strane reči i muzike fada ili bosa nove. Ono što suštinski bosa novu razlikuje od fada jeste što je i u najvećoj tugi prisutna radost i obratno, kao u nekoj vrsti kontrapunktičkog odnosa. Kada je tekst obavijen tragikom, čuju se neretko asocijacije radosti karnevala, što stvara neverovatnu, gotovo filozofskim umom stvaranu sintezu unutar jedne životne slike. S druge strane, kada tekst govori o lepoti života i nekim ekstatičnim trenucima, provejava neka čežnja i bol kao sa svešću da se već sutra može sve to izgubiti ili da se sasvim izvesno gubi. Iz tog razloga, bosa nova nas često drži u nekom kao magijom začaranom imaginarnom prostoru u kome krajnja sreća nikada nije dostupna, iako je ona uvek prisutna, bar kao udaljena slika, a s druge strane, jednako nam nije dozvoljeno da padnemo u očajanje, nezadovoljstvo ili stanje besa. Ona na taj način pruža neku vrstu ravnoteže unutar emotivnog polja slušaoca. Velike emotivne oscilacije danas nisu samo boljka pubertetlija i klimakteričara; one su deo najmodernijeg sveta koji čini sve veći broj duševno i mentalno obolelih, kao i sveta onih senzitivnijih duša – a po pravilu najboljih – duša koje se teško adaptiraju na sve otrove, nakaznosti, nepravde i trivijalnosti modernog doba. Ipak, koliko s jedne strane takva uravnoteženost može da prija i leči, ona može i da dužom, kontinuiranom primenom, ograničava. Naposletku, kao i svaka popularna muzika, bosa nova teško može da pruži one duhovne uspone slušaocu koje to pruža izvesna (naravno ne sva) klasična i umetnička muzika. Ne može da bude zamena nacionalnoj himni, vojničkom maršu, duhovnom pojanju, ritualnoj muzici itd. Ona može biti topla kao majka i drugarica, ali nikako moćna kao boginja i svetica; može biti obloga i lek za bolne rane, ali ne i Gral ili Eskalibur na putevima naših životnih misija.
Osećaj prihvatanja
Iako su podvrste bosa nove, kao što smo videli, mnogobrojne, i tiču se kako epohe i autora, tako i instrumentarijuma i spoljašnjih uticaja, sa stanovišta atmosfersko-emocionalnog aspekta, možemo ugrubo razlikovati njene dve vrste. Evidentno je da postoji veliki broj prelaznih oblika, ali se ovom podelom služimo samo kako bismo objasnili dva bitna psihološka efekta ovog žanra na većinu slušalaca. Jednu grupu bosa nove čine one na brazilskoj verziji portugalskog jezika, koje koriste isključivo akustične instrumente, sa krajnje opuštenim, prirodnim i tihim, a ne impostiralnim glasovima (tipičnim za recimo fado, moderan pop, džez i dr.) dominacijom gitare nad upotrebom klavira kao harmonskog instrumenta. Drugu grupu čine bosa nove koje se pevaju mnogo češće na engleskom, u kojima je primetna dominacija klavira i kao solističkog i kao harmonskog instrumenta, gde se pojavljuju i električni instrumenti poput bas i električne gitare, a kasnije i sintisajzeri ili elektronski zvučni semplovi gde glasovi nisu tako prirodni i opušteni, nego su impostirani kao u džezu i popu. Prvu vrstu bosa novi bi ugrubo mogli nazvati toplim bosa novama, a drugu hladnim. Baš kao i slučaju toplog (red hot club) i hladnog džeza (cool jazz), topla bosa nova ima više veze sa prirodnim, ruralnim, narodnim duhom, dok hladna više sa urbanim, elitnim, ali i izveštačenim.
Ovo nipošto ne treba mešati sa sferom kompozitorsko-umetničkih domašaja, jer se genijalnost štaviše, pre može sresti u toplim nego u hladnim bosa novama, iako su hladne vezanije za pojam elitnog. Ovo je vrlo prosto objašnjivo: kompozitorima koji ljube prirodu, priroda daruje više sokova inspiracije od onih koji joj okreću leđa.
Ono što slušaocima svaka od ove dve vrste bosa nove pruža, jeste prijatan osećaj bezuslovnog prihvatanja. U slučaju toplih bosa novi, mekani, prirodni, pevajući šapat na jeziku, koji mnogima liči na slatki govor dece kad su mala ili na tepanje odraslih maloj deci, ušuškan u fine nijanse mnoštva harmonskih boja uz pratnju prijatnog šuškanja marakasa ili metlica, kao da nas dovodi u ono bezbrižno stanje detinjstva, u zagrljaj majke i sobu punu mekih igračaka… Stanje u kome još uvek nemamo nikakve ozbiljne dužnosti i odgovornosti; gde niko ništa ne očekuje od nas sem da budemo dete koje svi vole i prihvataju, baš takvo kakvo jeste. Naravno, ovde govorimo principijalno, iako znamo da mnogi među nama nisu imali takvu sliku detinjstva. Dakle, tople bosa nove daju baš takav prijatan ugođaj bezuslovne prihvaćenosti koju retko ko danas odbija, s obzirom na to da je količina dužnosti i odgovornosti, kao i pritisaka druge vrste, danas na pojedinca sve veća. Razlog tome je veliko ili potpuno povlačenje uloge države u životima ljudi, naročito na Zapadu, gde je pojedinac osuđen da vodi računa o apsolutno svim segmentima svog života – više nego čovek praistorijskih zajednica – s obzirom na to da je i tradicionalna pomoć rodbine i prijatelja značajno narušena antitradicijskom, merkantilnom indoktrinacijom i propagandom. Dakle, i u ovom pogledu, bosa nova ima svoje značajno terapeutsko dejstvo, zbog koga pridobija veoma široku publiku širom sveta.
S druge strane, hladna bosa nova, iako nežna ona više liči na prelepu devojku iz visokog društva koja otvara vrata svoje vile i svakoga prihvata u svoje visoko društvo, ali ne predugo i bez velikih obećanja. Ona takođe pruža prijatan osećaj prihvatanja, ali više ne od roditelja već od visokog društva. Većina ljudi žudi za takvim osećanjem jer je spoljašnja potvrda vrednosti za većinu značajnija od lične, subjektivne procene. Nažalost, zbog aktuelne intenzivne propagande (naročito preko društvenih mreža) luksuznog života, holivudskih i estradnih zvezda koje postaju bitnije i od samih bogova, možemo reći da se nalazimo u nekoj vrsti ekonomski rivalističkog klimaksa u kome se pojam elitnog samo i isključivo dovodi u vezu sa količinom i vrstom potrošnje novca. Dosta drugačije od vremena kada je bosa nova nastajala, a potpuno drugačije od pojma elitnog pre tri veka. Zato je bosa nova u novije vreme za mnoge pratioce luksuznog stila života postala – recimo to njima bliskim terminom – novi must have. Uz to, zbog svoje ležernosti i dostupnosti potpaljuje maštu o lako dostupnom ekonomskom raju. Šaputavim, ali sugestivnim glasom kao da poručuje: uskoro, za par godina, eto tebe na peščanoj egzotičnoj plaži, na prelepoj beloj jahti sa šampanjcem u ruci, bez osmočasovnog radnog vremena, bez razmišljanja o računima, bez dosadnih direktora i kolega… Samo ti i tvoja ljubav. Zajedno sa down tempo, chill out, smoth jazz, bosa nova je našla svoje važno mesto u svim otmenim restoranima, hotelima, klubovima, kockarnicama, na džet-set koktelima, otmenim prodavnicama, jahtama itd. I dakle, jednako je atraktivna kako onima koji žele da budu, tako i onima koji već jesu deo ekonomske elite.
Muzika koje nema
Na kraju, povezana sa prethodno rečenim, bosa nova (mada ne baš svaka) je zbog jednoličnosti dinamičkog dijapazona i sporijeg ritma našla svoje mesto u grupi pored ambijentalne muzike, muzike za meditaciju, pozadinske muzike, muzike za ordinacije i liftove. Upotrebljava se i kao muzika koja nema svrhu da to odista i bude, koliko da zameni tišinu. Poput ambijentalnog parfema koji se koristi da umanji miris dima ili ustajalog vazduha, bosa nova se koristi i kao zvučni enterijerski dekor. Zbog pomenutog problema umora ljudi modernog društva, ali i pada muzičke obrazovanosti publike, ona je za tu svrhu napravljena u brojnim instrumentalnim kompilacijama pretežno elektronskih zvukova niskog produkcijskog i izvođačkog kvaliteta. Takav vid industrijske proizvodnje bosa nove ili ma koje druge muzike je nedoličan i suštinski neetičan. Suočavanje sa tišinom ima veliki značaj za čoveka, jednako kao i suočavanje sa samim sobom i sopstvenim mislima. S druge strane, ako bosa nova treba da izgubi kvalitet da bi odgovarala ulozi tišine, bolje je zameniti je nekom elektronskom meditativnom muzikom koja u svojoj originalnoj formi odgovara toj nameni. Ipak, želeli mi to ili ne, i jedna takva primena doprinosi njenoj popularnosti i uticaju (kakvom-takvom) na mase širom sveta.
Sud i sudbina
Možda je opšte mesto – ali se u svetu entropije svih, pa i elementarnih znanja valja podsetiti da su sve stvari ovoga sveta dvoznačne, odnosno da uvek imaju bar dva lica. To je između ostalog jedna od osnovnih razlika između sveta ideja, odnosno sveta metafizike i sveta u kome se stvaraju i čitaju ovi redovi. Kada govorimo o vrednosti muzike, suštinski, ma kakvih da je apstraktnih ili metafizičkih dometa, ona je namenjena određenom društvu i određenom tipu čoveka; određenoj izvedbi, a samim tim i primeni. Dakle, svemu onom što je od ovoga sveta. Kada je o bosa novi reč, pod svetlom navedenog, možemo zaključiti da su njena osnovna lica: lice isceliteljke – negovateljice-drugarice i lice zavodnice koja nudi prolazne ugođaje strasti, zaborava i opijenosti. Ova dva lica nisu toliko vidljiva u samoj muzici koliko upravo u njenoj primeni. Supstanca je, dakle, često identična, ali njeno doziranje i usmeravanje određuje sudbinu slušaoca, kao i njihovog odnosa.
Bosa nova nam može pružiti vanrednu pomoć tokom teških životnih trenutaka. Kao student imala sam neretko adolescentske krize koje su se uglavnom ticale nesrećnih zaljubljenosti ili nezadovoljstva sopstvenim stvaralačkim dometima.
Sećam se i danas koliko mi je u takvim periodima bilo važno da pored sebe imam vokmen i par kompilacija bosa novi koje sam sama po svom izboru pravila. Nije retko da umetnici zapadaju u melanholična stanja u kojima se upravo rađaju najbolja dela kroz svojevrsni individualni sistem sublimacije. Ipak, nekada takva stanja naprosto ne donose ništa sem bezvoljnosti i apatije, a zvuci bosa nove u takvim stanjima za mene su u mlađim danima (mada ponekad i danas) bili često spasonosni. Putovanje zvukom u neku udaljenu realnost ne mora biti samo odmor, već i vid psiho-mentalnog izlaska iz mračnog „tunela” ili „lavirinta”. Ono što stanje tuge često povlači sa sobom (a što znamo iz psihologije) jeste i bezvoljnost da se isto stanje prevaziđe i upravo u tom drugom elementu leži težina njegovog savladavanja. Ono što muzika poput bosa nove može da učini jeste da samo jednim klikom na start dugme bivate bukvalno gurnuti u drugu dimenziju koja sama po sebi kazuje: „U redu, sve te razumem, ali stvari možeš gledati iz sasvim drugog ugla…“ ili: „Da, tvoj život jeste to što misliš, ali možeš živeti potpuno drugačije već sada. Postoje zadaci koje postavljamo pred sebe, ali možemo i od svega toga odustati u svakom trenutku i okrenuti život u sasvim drugom smeru.“ Već same misli tog tipa, bez njihove realizacije, daju veći prostor u našem umu za svarivanje svih otrova koje smo stekli ili lično stvorili, a zbog kojih patimo. Na taj način, posredno dobijamo i novu energiju za život i borbu sa okolnostima.
S druge strane, iz komunikacije sa brojnim poznanicima koji su takođe poznavali i voleli žanr bosa nove, saznala sam da je ona pratila neslavne trenutke njihovog moralnog i psihološkog posrnuća, ali ne kao lek, već kao beg radi bega. Pratila je njihova seksualna, alkoholna i druga opijatska ovisništva kao neka vrsta sedativa za savest i etiku, a ne kao sedativa da se pregura noć zarad boljeg sutra. Služila je i da se „privede” devojka, i da se lakše slomi novopečeni narkoman. Dakle, u bosa novi neki nalaze sredstvo za stvaranje ekstremno prijatne atmosfere sa ciljem da se razmekšaju sve moralne, etičke ili kakve druge barijere. Možda su neki među čitaocima sada razočarani ovom pričom o bosa novi, ali to ni najmanje nije bila namera. Suštinski, kao što smo indirektno rekli na početku ovog poglavlja, sve je do samih ljudi kako će i na koji način primeniti muziku, jer ona je kao plod ove stvarnosti neminovno i minimalno dvostruke prirode. Podsetimo se da je i jedno vanredno delo „Let Valkira” Riharda Vagnera beskrajno puta završilo kao pratnja različitim filmskim i dokumentarnim prikazima najstravičnijih nacističkih ubistava, dok mnogi i danas širom svetskih podijuma uživaju u toj numeri u kontekstu naslova epske muzičke drame i sadržaja koga ona izvorno predstavlja. Neki doživljavaju Albinonijev Adagio kao kompoziciju koja ih uvodi u transcendentno, gotovo ekstatično stanje, a s druge strane, po statistici, to je numera uz koju je izvršen najveći broj samoubistava. Možda iz razloga da bi život delovao tužnije u sudbonosnom trenutku i olakšalo potezanje obarača samoubici, a možda upravo suprotno, da bi samoubica više poželeo da ode u susret nečemu što opisuje Albinonijev „Adađo”, s one strane mračne stvarnosti.
S druge strane, svaka dvostrukost može imati unutar sebe još jednu dvostrukost čiji konačan sud o dobru ili zlu naš um ne može da sagleda, bar ne bez veće vremenske i duhovne distance. Da li će se neki dobri momenti pretvoriti u loše ili obratno čini mali deo beskrajnih tajni, kosmičkih igara za koje je potencijal spoznajnog prostora čoveka previše mali.
Na primer, u Beogradu, u zlatno vreme bosa nove, jedna devojka sa svojih 17 godina po imenu Vesna bila je ludo zaljubljena u jednog mladića od 16, po imenu Dragoš. Dragoš pak – iako su bili deo istog društva, a ona smatrana najlepšom devojkom u tom društvu – nikada nije pokazivao znake interesovanja prema njoj. Posle par godina, Vesna je priredila jednu sedeljku na kojoj su se slušali popularni hitovi tih 60-tih godina. Bila je to čuvena (s početka teksta pominjana) Manhã de Carnaval, bosa nova autora Luiza Bonfa kada je Vesna, mimo uobičajenih pravila ponašanja, zamolila Dragoša za ples. Već posle prvih taktova, dogodio se onaj pomenuti „negativni” uticaj ove muzike: Dragoš je bio zaveden i njegovi etički principi su olabavili; dogodio se prvi poljubac (!) Pitate se verovatno, šta je tu loše ili mimo ma kakvih etičkih principa. Da biste to razumeli, treba da znate da je Dragoš još od prvog susreta sa Vesnom upozoren od svog tada najboljeg druga Mome da je Vesna devojka koju on planira za sebe, te da ni na koji način Dragoš ne sme da joj naginje. Istina je bila da između Mome i Vesne zapravo nije postojalo ništa sem običnog i dobrog drugarstva. Ipak, pošto Vesna o razgovoru Mome i Dragoša nije znala baš ništa, nije joj dugo bilo jasno zašto je pored svih signala dopadanja koje je upućivala Dragošu, on uporno odbija. Naposletku, prvo je narušila pravila tadašnjeg bontona, a potom je „zloupotrebila” jednu od najsentimentalnijih bosa novi da bi u još veći „greh” uvela i samog Dragoša. Da, taj prekršaj etike „časne reči” prema svom najboljem prijatelju izvršio je Dragoš Kalajić, koji je nakon te bosa nove živeo sa Vesnom Vujicom u srećnoj vezi i braku (25 godina). Njegov prijatelj, kao što neki mogu da pretpostave, bio je naš čuveni pisac i slikar Moma Kapor, a autorka ovih redova je ćerka rođena iz plamena ljubavi Vesne i Dragoša, čije su prve iskre zaigrale uz Manhã de Carnaval – mizičkog žanra čijem smo boljem poznavanju posvetili ceo ovaj tekst.
NEKE OD REFERENCI:
Knjige:
– Dušan Plavša: Muzički portreti
– Žilber Ruže: Muzika i trans
– Josip Andreis: Historija muzike 1954.
– Don Kembel: Mocartov efekat
– Oliver Saks: Muzikofilija
– Mirča Elijade: Istorija verovanja i religijskih ideja
Članci:
– About Brazilian music (busicabrasilis.com)
– Márcio Miranda Pontes: Importância da Bossa Nova para o Brasil (Sabra, 2022.)
– Cómo Las Frecuencias Del Sonido Afectan Las Emociones (fastercapital.com)
– John Lewis: Why bossa nova is ‘the highest flowering of Brazilian culture’ (The Guardian, 2003.)
– Tom Phillips: in Rio de Janeiro: ‘Things were really ugly’: how one of Brazil’s greatest records was nearly not made (The Gardian, 2023.)
– The Genesis of Jazz Impressions (eastsidefm.org)
– Milan Popović: Kako muzika utiče na psihu i psihološko stanje ljudi (epsihijatar.net)
– Thomas Hans Fritz et al. J Exp Psychol Gen.: Blame it on the Bossa Nova: How music changes our perception of touch (National Library of Medicine , pubmed.ncbi.nlm.nih.gov) – Shari Wejsa and Jeffrey Lesser: Migration in Brazil: The Making of a Multicultural Society
