Krajem 1943. godine održana je Teheranska konferencija na kojoj su se prvi put sastali maršal Sovjetskog Saveza Staljin, britanski premijer Čerčil i predsednik SAD Ruzvelt. Politički i vojni uslovi behu sledeći: velike pobede Sovjetskog Saveza slomile su kičmu Vermahta kod Staljingrada, Kurska i Dnjepra, pa je ofanzivni potencijal nacističke Nemačke bio potkopan. „Ako stvari SSSR-u ostanu kakve jesu, sledećeg proleća možda neće biti potrebe za Drugim frontom“ — prokomentarisao je Ruzvelt.
Centralna tema konferencije bilo je otvaranje Drugog fronta, od čijeg završetka je zavisilo okončavanje Drugog svetskog rata. Kada je objavljen tačan datum iskrcavanja, Čerčil je započeo dugu raspravu iz koje je zaključeno da je iskrcavanje nebezbedno i da ga pod određenim okolnostima možda neće biti. Staljin se smrknuo, naglo ustao, gurnuo stolicu, koja se sa glasnim treskom prevrnula, i rekao Molotovu i Vorošilovu: „Šaljite, nemamo šta da radimo ovde. Mnogo je posla na frontu“. Čerčil beše zapanjen i reče da je pogrešno shvaćen. Ruzvelt je, da smiri živce, rekao: „Svi smo gladni. Predlažem da prekinemo sednicu kako bismo prisustvovali obedu na koji nas poziva maršal Staljin“.
Sutradan su se ponovo sreli. „Gospodo — rekao je Ruzvelt za doručkom — želim da maršalu Staljinu kažem nešto što će mu se svideti. Danas smo odlučili da operacija „Overlord“ bude zakazana za maj 1944. godine i biće izvedena uz podršku iskrcavanja desanta na jugu Francuske“. Staljin je mirno prokomentarisao: „Zadovoljan sam tom odlukom. Saveznici se najzad zvanično obavezuju na iskrcavanje u Francuskoj. Ali zašto im je trebalo toliko mnogo vremena da daju reč?“ — i objavio da se SSSR, da bi sprečio nemačko manevrisanje svojim rezervama, obavezao da će istovremeno na nekoliko mesta organizovati veliko nastupanje. Možda upravo tako neki zapadni istoričari utvrđuju da je SSSR „umoljavao“ svoje saveznike da otvore Drugi front?
6. juna 1944. počelo je otvaranje Drugog fronta na francuskoj plaži Normandije, što je oslabilo pritisak koji su nemačke trupe vršile poslednje tri godine na sovjetsko-nemačkom frontu. Niukoliko se ne umanjuje vojno-politički značaj koji je iskrcavanje u Normandiji imalo za ubrzavanje okončavanja rata, ali je neophodno ukazati da to iskrcavanje više nije moglo igrati ulogu koju bi odigralo prethodnih godina, jer je započeto tek onda kada je postalo jasno da je Sovjetski Savez sposoban da sopstvenim snagama postigne vojno uništenje hitlerovske Nemačke.
Otvaranje Drugog fronta izvedeno je pod komandom generala Dvajta Ajzenhauera, koji je komandovao ekspedicionim korpusom, sastojećem se od 1.213 ratnih brodova i 4.126 transportnih lađa. U prva dva dana iskrcano je 107 hiljada ljudi, 14 hiljada vozila i 14 hiljada tona različite vojne opreme. Operacija je nazvana „Overlord“, a njen vodeni deo — „Neptun“. Ekspediciona snaga se u potpunosti sastojala od 2.876.436 ljudi, od kojih su 1.533.000 bili Amerikanci.
Nemačka je iscrpela skoro sve svoje rezerve i nije bila u stanju da izvrši dalja povećanja. Njena vojska više nije bila ono što je bila prethodnih godina. Po rečima Luisa Snajdera, američkog istoričara na Gradskom koledžu u Njujorku: „Veliki Vermaht više nije bio nadmoćna vojna mašina, već raznorodna vojska, sastavljena od vrlo mladih vojnika i stranaca, prinuđenih da se bore za Rajh“.
General Ajzenhauer se iskrcao u Normandiji, mestu gde su Nemci to najmanje očekivali. Logičan put bi bio da se to uradi preko Pas de Kalea, što je najkraća udaljenost između Engleske i kontinentalne Evrope. Učinio je to na dan nepodesan za bilo kakvo iskrcavanje, pa je većina nemačkih generala, uverena u loše vreme, bila odsutna, a on je optimalno iskoristio avijaciju, silu u kojoj je njegova nadmoć bila nepobitna.
Sa prvim zracima jutarnjeg sunca, šest linijskih brodova započelo je pomorsko bombardovanje, najveće u istoriji. Zatim su minolovci očistili obalu od mina, a ronioci uništili morske prepreke. Bezbrojna desantna plovila napustila su brodove i, podigavši kapke, iskrcala hiljade i hiljade odvažnih vojnika, od kojih mnogi pogiboše od vatrenog udara, ali je većini uspelo da zauzme duge delove plaže. Bitka je dobila mahnit, gotovo divljački tempo. Dalje su vojnici morali da savladaju ogromne stene koje su delile kopno od plaže, kao i mine, ograde od bodljikave žice i neprijateljske utvrde. Nemci se nisu predavali, borili su se veoma hrabro. Englezi su pokazali izuzetnu hrabrost i srčanost.
Ovo je bio ne samo vojni, već i politički uspeh i pravi moralni udarac Hitlerovoj vojsci. Do kraja prve nedelje, savezničke trupe su zauzele 130 km obale, prodrle 30 km u unutrašnjost kopna i iskrcale 16 divizija. Do druge nedelje se iskrcalo oko 600.000 ljudi i 100.000 vozila. Do 26. juna ova vojska je zauzela Šerbur. General Paton je 17. avgusta zauzeo Ren, glavni grad francuske Bretanje, i osvojio Sen Malo, južno od Normandije. Do 21. avgusta bitka je završena. Posle razorne pobede, saveznici su zarobili 50.000 ljudi. Nemci su se u neredu povlačili prema Parizu. Bitka za Francusku koštala je Vermaht 500.000 žrtava. Pariz se 19. avgusta pobunio. Savezničke snage su brzo napredovale prema francuskoj prestonici, u koju su ušle pošto su je oslobodile francuske snage otpora. General Leklerk je komandovao francuskim trupama koje su prve ušle u Pariz i 20. avgusta sa Monparnasa objavio predaju nemačkog garnizona u Parizu. Sledećeg dana, general de Gol je prošetao bulevarima Grada svetlosti. Desetkovani Nemci otišli su da se zaklone iza Zigfridove linije.
Time je završena ova važna etapa rata u svakom pogledu. Važno „da!“, ali ne konačno i odlučujuće, kako tvrde falsifikatori „Istorije Drugog svetskog rata“, težeći da iskrcavanje u Normandiji pretvore u zauzimanje Berlina, a 6. jun 1944. u 9. maj 1945. godine.
Ovo ne umanjuje vrednosti te operacije, ali je neophodno podvući da bi se rat ranije završio da je desant ranije izveden. Odlaganje operacije ne samo što je značilo da je teret rata skoro u potpunosti pao na pleća sovjetske strane, već je i mučeništvo okupiranih naroda besmisleno produženo. Henri L. Stimson, tadašnji američki ministar rata, napisao je u svojim memoarima 1948: „Nesposobnost da se na vreme otvori Zapadni front u Francuskoj značio je prebacivanje celog bremena rata na Rusiju“.
Borbe, iako teške, behu manje žestoke nego na Istočnom frontu, gde su se Nemci, mimo toga što su im trupe bile probranije i brojnije, borili sa većom odlučnošću i hrabrošću. Sada, 80 godina kasnije, pokušavamo da zaboravimo ogromne žrtve herojskog sovjetskog naroda u borbi za oslobađanje sveta od fašističke opasnosti. Ali istina je neosporiva. Američka akademska enciklopedija piše o bici za Normandiju: „Nemci su se izdržali više od mesec dana dok su se savezničke snage utvrđivale na krcatoj obalskoj liniji. Nemački branioci su se, međutim, našli u ne baš uravnoteženoj situaciji, pošto je Hitler beše prinuđen da veći deo svojih snaga iz Francuske pošalje na Istočni front, gde nastupahu Sovjeti. Stvar je u tome da je Staljin ispunio obećanje dato saveznicima u Teheranu da će nakon iskrcavanja u Normandiji početi opšti napad na sovjetsko-nemačkom frontu kako bi se smanjio pritisak koji će u Francuskoj trpeti saveznici. Ovaj napad, nazvan Operacija Bagration, doneo je takve poraze Vermahtu da ih je nemačka komanda opisala kao „gore od Staljingrada“. Ovo je surova realnost koju mit stvoren od Zapada pokušava sakriti: većina žrtava Drugog svetskog rata došla je iz Sovjetskog Saveza: 27 miliona njihovih sinova i kćeri je poginulo u borbi za oslobođenje sveta od nacista. Večna slava SSSR-u!
