Поводом војног упада САД у Венецуелу и отмице председника Николаса Мадура и његове супруге, на два питања Два Југа одговорио је Роберто Гутијерез, професор на Технолошком универзитету Корехидор у Керетару.
1. Какве су реакције у Мексику на америчку операцију против Венецуеле?
Што се реакције у Мексику на отмицу Николаса Мадура у Венецуели тиче, само неколико часова после изгреда, влада председнице Клаудије Шејнбаум огласила се оштрим одбијањем једностране мере Вашингтона. Преко званичног налога председнице, цитиран је члан 2 Повеље Уједињених нација, који се изричито односи на уздржавање држава чланица од употребе силе против територијалне целовитости или независности било које државе. Другим речима, Мексико је позвао на поштовање међународног права, што је историјски био такође његов штит од притисака англоевропских војних сила још од XIX века.
Након тога, влада Мексика је заједно са владама Бразила, Колумбије, Кубе и других латиноамеричких држава оштро осудила поступке Сједињених Држава у венецуеланској престоници. Бразилски председник Лула да Силва и Клаудија Шејнбаум разговарали су телефоном и сложили се да је подела света на зоне утицаја застарела идеја, те да регион, напротив, треба да настави унапређивати слободну трговину и демократију.
Шејнбаумова је била веома изричита у ставу да се политичке разлике морају решавати дипломатским путем и поновила је став Мексика о неинтервенциионизму и немешању у унутрашње послове других држава. Ти постулати су део корпуса принципа мексичке спољне политике, садржаних у члану 89, став X Устава, који заједно са Доктрином Естрада позивају да се не суди нити меша у унутрашње демократске процесе других држава.
2. Да ли званични Мексико ово види као потенцијалну претњу?
Претње једностраном америчком војном интервенцијом на мексичкој територији биле су сталне и приметно су се појачале од почетка другог мандата Доналда Трампа — првенствено зато што је крајем фебруара 2025. године америчка администрација класификовала мексичке картеле као терористичке организације. Изравна последица тога је да би институција сада звана „Министарством рата“ (Department of War) могла покушати оправдати тактичке војне упаде против одређених циљева, премда је за то и даље потребно одобрење америчког Конгреса, посебно имајући у виду ограничавања Трампових интервенција.
Иако су Мексико и Сједињене Државе у последња два десетлећа постепено јачали своју безбедносну сарадњу, Трампова администрација је унеколико непредвидива: не може се јемчити да неће доћи до неког облика оружаног упада, који би у сваком случају био минималан како не би изазвао потпуни прекид односа са мексичком владом, веће незадовољство у америчкој унутрашњој политици и међународну осуду.
Мексико је наставио позивати на сарадњу без подривања његовог суверенитета. Државни секретар Марко Рубио је у неколико наврата поновио да је ова администрација учинила највише у борби против трговине дрогом. Међутим, унутрашње противречности у Трамповој администрацији — између онога што њени званичници говоре и онога што раде — чине будућност регионалне војне сарадње прилично непредвидивом.
