Спровођење спорног Основног закона и потоња приватизација нафтног и гасног сектора у Аргентини могли би имати последице које превазилазе границе земље, значајно утичуће на односе са суседним земљама, посебно са Чилеом. У том контексту, за Аргентину и за читав потконтинент је од пресудне важности да размотре не само економске стране, већ и геополитичке реперкусије и потенцијал за стварање напетости у региону.
Могуће последице приватизације
1. Раскид уговора и међусобне тензије: ако Аргентина, под утицајем приватизације, одлучи да поново преговара или раскине уговоре о снабдевању нафтом и гасом са Чилеом, то би могло изазвати нелагодност у обостраним односима. Енергетска мрежа Чилеа делимично зависи од ових залиха и свако прекидање или значајно повећање цена могло би се схватити као непријатељски потез, нарушавајући дипломатске односе између две земље.
Ова ситуација је парадоксална, с обзиром на то да је чилеански председник Борић изразито социјалистичког опредељења, иако је близак новој левој wоке идеологији, која је у складу са Вашингтоном. Милеј је, са друге стране, анархо-либертаријански председник, који је по доласку на власт показао либерално економско опредељење, дубоко повезано са западним корпорацијама. И поред ових разлика те Милејеве антикомунистичке реторике, обојица су одржавали необично љубазне односе, занемарујући разлике и правећи заједнички фронт у подршци Зеленском, на пример.
2. Утицај на регионалне интеграције: Латинска Америка годинама покушава да ојача регионалне интеграције путем трговинских и енергетских споразума. Одлука Аргентине да предност дâ унутрашњим приватним и економским интересима у односу на регионалне споразуме могла би се схватити као корак уназад у овим напорима, што би могло додатно поделити земље у региону и ослабити стратешке савезе. Наравно, ова могућност се поклапа с историјским интересима Сједињених Држава, које теже изазивању фрагментације и сукоба у циљу спречавања регионалног јединства, чиме се последично смањују могућности сувереног развоја.
3. Економска и социјална нестабилност: нагле промене у енергетским уговорима, посебно ако доведу до повећања цена или недостатка залиха, могли би дестабилизовати привреде погођених земаља. То би заузврат могло изазвати социјално и политичко незадовољство, не само у Чилеу, већ и у Аргентини, уколико се ове одлуке доживе као штетне по регионалну сарадњу.
4. Спољни утицај и зависност: улазак америчких нафтних гиганата на аргентинско тржиште могао би повећати зависност земље од спољашњих актера. Овај утицај би могао довести до одлука које не узимају у обзир регионалне интересе, појачавајући трвења са суседима и угрожавајући енергетску сувереност Аргентине. У случају ванрегионалних улагања, попут оних из Малезије, Кине или Русије, утицаће присуство нових-старих актера, фаворизованих Милејевим политичким симпатијама.
Улога Милеја: сукоби и зависности
Хавијер Милеј, од свог ступања на дужност председника, био је један од лидера који су изазвали највише сукоба како на регионалном, тако и на ванрегионалном плану. Његова тесна зависност од Сједињених Држава и Израела, потврђена изјавама попут „Аргентина неће имати сопствену спољну политику, већ ће усвојити ону Израела и САД“, довела га је до доношења одлука које многи сматрају опасним не само за Аргентину, већ и за читав регион. Ова усклађеност са спољним силама убрзано утиче на реконфигурацију енергетских споразума, очигледно дајући приоритет интересима тих земаља у односу на оне у региону, али у стварности, чини то у корист западних транснационалних корпорација, посебно оних из земаља које се помињу као водеће у међународним питањима.
Регионалне поделе и социјално незадовољство
Историја Јужне Америке обележена је тренуцима сарадње и сукоба, а енергетске одлуке су често биле прекретница у овој динамици. Приватизација сектора нафте и гаса и могући раскид енергетских споразума са Чилеом могли би оживети старе поделе у региону. Земље које осећају да се њихови интереси занемарују могле би потражити нове савезе, потенцијално изван региона, што би могло додатно фрагментирати јужноамерички потконтинент.
Штавише, свака перцепција да приватизација користи страним интересима на штету стабилности и регионалне сарадње могла би изазвати снажан друштвени отпор. Ово би могло резултирати протестима, као што се дешавало у прошлости с непопуларним економским мерама, и могло би угрозити стабилност влада у региону. Међутим, треба напоменути да истрошеност политичког система и његових актера у очима друштва изазива замор, гнушање и безнађе, али за сада нема супротног политичког одговора.
Кључно је разумети да је Милеј производ друштвеног незадовољства, замора због смењивања политичких партија које се представљају као различите опције, али су заправо део истог система. Доказ тога је чињеница да су три кандидата са највише гласова на изборима, укључујући Серхиа Масу (перонизам/киршнеризам), који је у депешама Викиликса разобличен као доушник америчке амбасаде, заправо заступали сличне идеолошке ставове и иста међународна усмерења, мењајући само естетски оквир свог дискурса.
У таквим околностима, с обзиром на одсуство праве опозиције, нема воље за друштвеним протестима. Мало их је било и они су били више формални, будући да нису уздрмали Милејеву владу нити сâм либерално-демократски систем, који је кључан за пословање западних корпорација.
Закључак: незгодан пут
Одлука о напредовању у приватизацији и преиспитивању енергетских споразума са Чилеом је незгодан пут који захтева равнотежу између економских интереса и регионалне стабилности. Иако потенцијална економска добит може бити примамљива, од суштинског је значаја да власти узму у обзир дугорочне последице по регион. Ризик од подела у Јужној Америци, социјалног незадовољства и повећавања напетости због опасне зависности од спољних актера је реалан. Свака одлука у том смислу треба да буде донета са стратешком визијом која предност даје не само економском просперитету, већ миру и регионалној кохезији. Мешутим, Аргентинци су свесни да то није случај, одлуке се доносе у складу са личним користима везаним за велике корпорације, док је све остало само симулација.
Коначно, ваља имати на уму да повлачење САД у већем делу планете, узроковано економским успоном Кине и војним притиском Русије и њених савезника, тера Вашингтон да тражи уточиште у свом историјском „дворишту“, с повећаном потражњом за сировинама и тржиштима. Амерички континент је последње упориште англосаксонске моћи, а игра постаје све озбиљнија.
Улазак америчког капитала има за циљ, поред осталог, и заустављање Кине и спречавање њеног приступа ресурсима. Тужна стварност је да су радови на највећим бранама у земљи, које гради Кина у Патагонији, заустављени због присуства нових актера, а недавни инцидент са поплавом машинских сала једне од тих брана, Чепернић, јер није било особља да спречи продор воде, уништио је део радова. Ово је алегорија судбине Аргентине у рукама тренутне политичке класе, која своје интересе подређује америчким, напуштајући пројекте са такмацима попут Кине и уништавајући друге потенцијалне изворе енергије који би могли да је повежу са Пекингом.
У исте оквире уклапа се и питање основног закона и његова ситуација у вези са питањем енергетике, нафте и гаса.
