Боливија је ипак земља са традицијом социјалне мобилизације, која тешко да ће дозволити потпуну рестаурацију без отпора. Масовно гласање „против свих“, симболичка тежина Ева Моралеса и нагомилано искуство народних покрета указују на то да ће сваки покушај демонтирања достигнућа прогресивног циклуса наићи на опозицију.
Општи избори у Боливији, одржани августа 2025. године, представљају прекретницу у новијој историји земље. Неочекивана победа Родрига Паза у првом кругу са 32% гласова и улазак Хорхеа Кироге у други круг са 27% одражавају политички заокрет који је, мада предвидљив у смислу да левица доживљава дуготрајну кризу, ипак запањујући размерама пораза Покрета ка социјализму (MAS) и његових савезника. Политичка сила која је владала Боливијом скоро две деценије сведена је на маргиналну улогу у Конгресу и елиминисана из председничке трке, што означава крај историјског циклуса.
Изненађење је приредио Родриго Паз. Само неколико недеља пре гласања, био је трећи у анкетама са 10% подршке. Његов нагли успон је условљен спојем фактора: исцрпљеношћу MAS-а, економском кризом коју карактерише инфлација цена хране, несташица горива и долара, као и неспособношћу левице да одржи јединство након свађа између Ева Моралеса и Луиса Арсеа. Паз је победио представљајући се као мање десни кандидат од других опозиционара, са говором у коме је мешао ред, религију и помирење, обећавајући непосредну ренту за грађане од коришћења природних ресурса. Ова нова прича, делимично надахнута фигурама као што је Најиб Букеле, показала се привлачном за бираче који нису желели да се придруже Моралесовом позиву да гласају за све опције „против“, али нису подржавали ни ултрадесницу.
Хорхе Кирога је, напротив, отелотворавао прејемственост традиционалне деснице. Повезан са превратом из 2019. године и неолибералним наслеђем приватизације, његов профил је био предвидив за бирачко тело. Његов улазак у други круг одражава како очување конзервативног сектора, тако и жељу елита да врате Боливију у поредак који је постојао пре 2005. године. Његов могући програм усмерен је на приватизацију, отварање према страном капиталу и спољну политику ближу САД.
Пораз MAS-а не може се објаснити без узимања у обзир унутрашњих несугласица које су га раздирале. Забрана Еву Моралесу да се кандидује и његова одлука да се заложи за гласање против свих кандидата, које је достигло 19%, са празним листићима 22%, показали су да је његово вођство још увек у снази, али су такође открили стратешку грешку: ти гласови, да су били усмерени на једног кандидата, могли су променити резултате. MAS је заглибио у братоубилачке спорове, с кандидатима попут Андроника Родригеза или Едуарда дел Кастиља, који нису имали довољно снаге да замене Евово историјско вођство. У контексту економске кризе и институционалне истрошености, левица је изашла ослабљена и на крају отворила пут десници.
Непосредна подршка Самуела Дорија Медине Родригу Пазу потврдила је рекомпозицију конзервативног спектра. Са 20% освојених у првом кругу, његова подршка је кључна да се Паз учврсти у другом кругу. Заузврат, сасвим је предвидиво да ће он тражити удео власти у економској политици и учешће у стратешким секторима, као што је литијум. Овај потез одражава понављајућу се појаву у Латинској Америци: стварање прагматичних десноцентристичких коалиција, чији је главни циљ неутралисање или поништавање социјалних реформи које промовишу напредне владе.
Међународну оцену ових резултата није требало дуго чекати. Док су медији попут El Deber у Санта Крузу поздравили тријумф Паза као олакшање после година хегемоније MAS-а, новине попут El Mundo у Шпанији представиле су га као „крај индијанске револуције“. Ова линија излагања показује да оно што се догодило у Боливији није само смена унутрашњег циклуса, већ и геополитички сигнал: Сједињене Државе враћају стратешког партнера у Јужној Америци, слабећи зближавање које је земља изградила са Кином, Русијом и БРИКС-ом последњих година.
Последице тог заокрета су бројне. У унутрашњој политици, друштвени слојеви становништва који су имали користи од процеса промена — аутохтони народи, сељаци, градски радници — суочавају се с претњом губитка заступљености и програма прерасподеле. Плуринационални преображај државе, који је признавао културну и политичку разноликост Боливије, може бити преиспитан или ограничен. У спољној политици, курс отворености, који се назире код Паза и Кироге, наговештава већу зависност од међународних финансијских организација и мању окренутост алтернативним савезима.
Боливија је ипак земља са традицијом социјалне мобилизације, која тешко да ће дозволити потпуну рестаурацију без отпора. Масовно гласање „против свих“, симболичка тежина Ева Моралеса и нагомилано искуство народних покрета указују на то да ће сваки покушај демонтирања достигнућа прогресивног циклуса наићи на опозицију.
Према томе, пораз DES-а није само губитак на изборима: то је отварање новог политичког циклуса, у којем се одлучује о социјалном и геополитичком курсу Боливије. Вакуум који је DES оставио не јемчи аутоматски стабилност за десницу; напротив, отвара сценарио борбе, у којем ће цивилно друштво и народне снаге играти кључну улогу. Блиска будућност зависи од тога да ли ће прелаз бити потпуна неолиберална рестаурација или ће се појавити способност обнављања прогресивног пројекта помоћу других облика вођства.
