Интервју са Раиналдом Грацијанијем – лидером удружења „Еурасиарт“ из Италије, картографом нових рута у стварању слободног светa
Разговор водила: Соња Калајић
Човек сте који је покренуо пуно пројеката и идеја, који има веома јасно идеолошко полазиште и велику снагу организације и окупљања. Уз то краси вас широко образовање и висока радна етика. Укратко, рекло би се да сте идеални кандидат за функцију бар градоначелника једног Италијанског града. Ипак, Ваш живот има потпуно другачију форму од оне за којом већина људи данас грозничаво жуди. Говорили сте ми једном приликом о Вашем радикалном обрту концепта живота. Да ли нам овом приликом можете укратко испричати о чему је реч? Која су то Ваша животна и/или идеолошка полазишта као и искуства на основу којих сте уобличили Ваш живот на начин какав је данас, а којим се, чини се, са разлогом поносите?
Једног дана, пре око 30 година, стекао сам једно политичко и индивидуално резоновање. Читао сам одломак Јулијуса Еволе о побуни против модерног света у вези, верујем, са Бхагавад Гитом. У суштини концепт је био следећи: „Хајде да се уверимо да ствари против којих не можемо ништа, ништа не могу против нас самих.“ Како на политичком тако и на индивидуалном нивоу, овај цитат ми се чинио просветљујућим. Примењено на моје искуство живота и дотадашње политичке борбе, ово би се могло сажети у овом облику: Ако тренутно не можемо да променимо свет, хајде да се постарамо да свет не промени нас. У политичком смислу, односно, што се тиче наших органских судбинских заједница, радило се о афирмацији теорије и акције „ослобођења од система“.
Уместо да усвојимо понашање реакционарног, аверзивносг или субверзивног карактера према преовлађујућој технократској диктатури (година је била 1991.), наша прва акција коју смо предузели је била прелазак линије нултог меридијана. Тако је након година студија и обуке политичких лидера рођен нулти меридијан. Традиционалистички анти-технократски покрет младих. Тих година, барем у Европи, нико није знао у чему се састоји опасност од технократије и њених карактеристика нове и ефективне тираније. Радило се дакле о томе да се кроз категорије непријатеља успостави трансполитичка реалност, истински антитрадиционални поредак, који је већ дефинитивно избрисао „смисао политике“ какав смо до тада познавали. Тек после 15 година нашег искуства борбе почели смо да говоримо о технократичном систему у нашој земљи.
Индивидуално гледано, тај цитат Јулијуса Еволе претворио се у радикалну животну промену. Моје лично „одметање у шуму“ да цитирам Јунгера и његово дело „Трактат о одметнику“ постао је акција. Прекинуо сам све фискалне, радне и здравствене односе са италијанским друштвеним системом. Више од 30 година сам живео у овом друштвеном систему, а да нисам био део њега. Детаљи овог „одметања у шуму“ садржани су у овом малом делу великог мислиоца Ернста Јунгера, „Трактат о одметнику“.
Живот и веза са оцем Клементем, су Вас одвели до Парагваја где сте поред уобичајених сазнања о култури и терену ове државе могли да зађете дубље и откријете особености њених аутохтоних народа. Шта су по Вама значајни елементи индијанске парагвајске традиције – који често не бивају откривени од стране туриста и љубитеља Латино Америке – и какву имају важност за нашег, европског човека?
Свакако треба рећи да култура индијанског становништва има две важне карактеристике које данас изостају у европским популацијама. Прва је свест о постојању неопажajне стварности, која је главни део стварности у коју смо уроњени. Друга посебност је несвесна, свест о припадности органској заједници судбине. Новац и технологија још увек нису код њих прогласили коначну смрт светог.
Такође, осетио сам и присуство једнe њихове подземне, невидљиве везе са јапанском културом. Парагвај се суочио са страшним ратом са суседним државама који је смањио мушку популацију на старост не старију од 10 година. Био је то Чако рат између 1932. и 1935. Па, поред тога што је језик гварани на неки начин сличан јапанском језику, неки обичаји парагвајског становништва имају особине сличне јапанском народу. Чак и у својој новијој историји, Парагвај је повезан са Јапаном. Након рата у Чакоу, потписан је трилатерални споразум између јапанске, бразилске и парагвајске владе. Јапанци су добродошли у Парагвај да раде као фармери или радници, иако су такође коришћени за изградњу путева, вијадуката и малих индустријских објеката.
Какво искуство сте имали са белом миграцијом у Парагвају? Шта је заједничко европским имигрантима Парагваја? Да ли је то само потреба за бољим животом и више комфора како обично овде људи мисле или постоје и другачије претензије?
Моје искуство се односи на касне 70-те и ране 80-е. У то време, мање од 100 Италијана је укупно путовало у Парагвај за годину дана. Најмање трећина њих је посетила мог оца пошто је био прогнан и заштићен од стране председника Строеснера. С друге стране, германска заједница је била веома, веома, бројна. Разлог је лако разумети.
Политика никада није излазила из сфере Вашег интересовања па ни током боравака у Латино Америци. Како сте тих давних 70–тих и 80–тих гледали, а како данас гледате на геополитичку позицију држава Јужне Америке? На које начине се у глобалу мењала структура политике ових држава и са којим циљем? Какве су последице и каква предвиђања?
Не желим да генерализујем. Али линија раздвајања може помоћи. Светска масонерија је вештачки створила границе и лимите. Постоје владе које се противе доминацији Северне Америке као и про-северноамеричке владе. Теорија мултиполарног света помаже земљама које желе да се ослободе доминације САД да остваре овај сан.
Рекли сте једном приликом да су Аргентина и Бразил земље будућности, имајући у виду њихове потенцијале. Да ли нам можете то више објаснити и да ли таква будућност може постојати са постојећим режимима?
Верујем да постоје добре шансе да ускоро видимо монетарну револуцију. Нови Бретон Вуд. Ако се валута сматра мање или више јаком у односу на доступност сировина, економије земаља попут Бразила и Аргентине биће веома моћне.
Ако погледамо богатства ових земаља, слика је импресивна. У Аргентини постоје невероватна налазишта олова, цинка, калаја, бакра, гвоздене руде, мангана, нафте, уранијума, а да не помињемо огромна проширења пољопривредног земљишта. Бразил свакако није изузетак. Пета по величини земља на свету, Бразил је највећа економска сила у Латинској Америци и дуго је настојала да се успостави као играч светске класе и да делује као портпарол захтева земаља у развоју у најважнијим међународним аренама. Лулино председништво покренуло је већи активизам у бразилској спољној политици. Ово је ишло руку под руку са изградњом и јачањем снажних и разноврсних трговинских односа са различитим географским регионима света. Као део ове стратегије, Бразил се обавезао на јачање сарадње са другим „силама у настајању“, као што су Индија, Јужна Африка и, донекле, Кина. Овај напор је учињен пре свега кроз покретање дипломатских иницијатива као што су Брикс форум (заједно са Русијом, Индијом и Кином, којима је касније додата Јужна Африка) и Форум Индија – Бразил – Јужноафричка Република (ИБСА), типичан пример дијалога и стратешке сарадње „југ-југ“.
И даље одржавате везе са неким пријатељима из Латино Америке. Који су то људи и да ли вас велика удаљеност спречава у реализацији неких заједничких идеја/планова?
Постоји много занимљивих личности са којима сам у контакту широм јужноамеричког континента. Могу се срести у мултиполарном колу. Један од многих је стратешки и одлучујући за победу над једнополарним светом. Његово име је Пепе Ескобар. Он је бразилски геополитички аналитичар којег нико не може игнорисати.
На конференцији о мултиполарности одржаној у Москви у фебруару ове године, присуствовале су 143 земље. Међу свим тим делегацијама су аргентински и бразилски пријатељи и другови који, попут њиховог пријатеља Пепеа Ескобара, шире визију мултиполарног света. У Бразилу ми је част да сарађујем са Рафаелом Мачадом, лидером организације револуционарних традиционалиста Новог Отпора (Nova Resistência) и привилегованим саговорником проф. Дугина. Мачадо заправо координира мултиполаристе и у Венецуели, Куби, Мексику и другим земљама.
У Аргентини сам, захваљујући саборцу из 80-их, Алехандру Реију, у контакту са аргентинским традиционалистима и политичарима. Један од мојих сабораца је и политички аналитичар и новинар Хуан Мануел Соахе Пинто. Изнад свега, сазнање о Мачаду ме је уверило да борба за афирмацију мултиполарног света има паралелни раст и стога и у Јужној Америци и у Европи невладина културна и политичка реалности су у сталном порасту без посебних разлика једна од друге.
Ваше дугогодишње пријатељство са Александром Дугином прерасло је и у неку врсту сарадње на пољу борбе против хегемоније Запада и залагање за вредности које подржава идеја мултиполарног света. Иако ће читаоци овог интервјуа махом бити они упућенији у политичке и историјске токове наше стварности, волели би на овом месту да сазнамо – какав је Ваш лични поглед на односе униполарног и мултиполарног као и какав је Ваш поглед на евроазијску идеју око које се неретко европска десница спори?
То је кључна тема. Мој одговор је да је тек након читања Теорије мултиполарног света и Четврте политичке теорије могуће указати на нијансе или разлике у тумачењу овог јединственог алтернативног решења глобализма. Могу рећи да су у Индији, Кини, Русији, Африци, Ирану, на Блиском истоку ова два дела камен темељац борбе против бахатости и тираније глобализма. Постоје бројна издања ових дела проф. Дугина на свим потребним језицима.
Да ли мислите да је Евроазијска идеја једина алтернатива актуелној апокалипси или је то само једно од могућих и/или прелазних решења, имајући у виду све богатство политичког, стратешког и идеолошког наслеђа Европљана?
Верујем, како каже моја пријатељица и колегиница Дарија Дугин, да је „Европа бојно поље између две визије света: између човека и ништавила.“
Оснивач сте и лидер удружења „Еурасиарт“, по много чему јединственог на европској и светској мапи културе. У чему видите своју највећу мисију кад је реч о раду ове организације?
Користите једно од најмоћнијих оружја којим човек може слободно да располаже: Уметност! Уметност је универзални језик који је тешко искористити. А међу уметностима подразумевам како класичне тако и оне новије.
Током деценија рада на јачању свести и ширењу видика људима, имали сте сапутницу Инес која је и данас Ваша велика подршка и прави пример аристокрације духа и вишедимензионално активне жене. Колико је њено присуство на Вашем животном путу и у спровођењу жеља у дело било важно? И генерално, како гледате на филозофију комплементарног двојства у контексту савремених изазова и претњи?
Када сам је упознао, већ је била национал-револуционарни милитант. Оно што би јој се рекло морало је увек значити баш те речи које јој се упућују, а мој одговор је увек једнако требао бити јасан за тако наоружани слух. Пут који нас спаја већ тридесет година готово је немогуће да нормалан човек разуме. Генерално, у Италији не постоји тенденција да се успостави једнакост политичке борбености женских фигура. Познавао сам многе другарице у борби који су биле одлучне и чак одлучније од многих мушкараца. Нисам никада могао да себи објасним зашто нису код већине адекватно цењене. Инес је амблематичан случај. Њено политичко деловање могло је да се разреши, без изненађења, у виду министарке републике као и у виду терористкиње осуђене на доживотну робију. На тако непријатељској територији као што је Запад, женска фигура у револуционарној борби је стратешки веома важна. Њено опредељење није једноставно диктирано идеолошком или доктринарном проценом. Борба наших револуционарних милитанткиња је укорењена у опстанку људске врсте. Дарја Дугина у Русији, Инес Педрети у Италији, Соња Калајић у Србији, као и многе друге жене у многим другим земљама света, добро знају да се води рат између Човека и Ништавила. Женски универзум, много више него мушки, свестан је да је заправо реч о једном метафизичком рату.
Ваша својеврсна оаза – Корте дел Брут, крај Милана, место је које умногоме подсећа на италијанске хацијенде у Аргентини. Можете ли нам нешто више рећи о овом месту, његовом историјату и имену?
Име је историјског порекла. То је било место где су пре два века боравили војници среће. То је била војна испостава. Прећи врата овог места значи ући у другу димензију где се играте простором и временом. Ко год да ми је поставио ово питање, прошао је кроз ова врата. Најбољи одговор остављам интервјуеру на основу његовог проживљеног „искуства“.
Од Вас сам први пут чула за Епикурово учење о уметности пријатељства као једној од најсветијих људских делатности. Ви сте неко коме пријатељства заиста чине средишњи део живота. Због чега је тако?
То је веома деликатна тема и повезана је са светом идеја. За мене је пријатељство светиња. Породица је светиња! Светост вредности Пријатељства, схваћена у епикурејском смислу, може неумитно утицати на породични живот. Не обрнуто.
За крај, повежимо се са идејама које сугерише наслов нашег сајта – Шта је потребно по Вама да се догоди да Европа и Латино Америка буду два добра друга, у културолошком, политичком и економском смислу?
Требамо се борити за наше уметничко и културно наслеђе. Заштитити ово наслеђе. Чувати ово наслеђе чак и тајно. Не бринимо само за дрво које видимо у његовој лепоти, већ пре свега водимо рачуна о његовом корену и њиховој (корена и дрвета) способности да међусобно комуницирају.
