Od januara, Venecuela i Kolumbija su u potpunosti otvorile kopnenu granicu između dve zemlje, pa i za privatni prevoz. Ovo je u ponedeljak saopštio predsednik Venecuele Nikolas Maduro.
Zemlje su najavile otvaranje kopnene granice za 26. septembar, ali su zasad spočetka mogli da je prelaze samo pešaci i teretna vozila.
Kopnena granica između zemalja bila je zatvorena za saobraćaj 2015. odlukom Karakasa. U martu 2020. godine zemlje su potpuno zatvorile granične prelaze zbog pandemije.
Venecuelanac Martin Pulgar, politikolog, stručnjak za marketing, magistar filozofije rata, univerzitetski profesor iz oblasti međunarodne politike, geopolitike, bezbednosti i odbrane, za izdanje Dva Juga govori o znacima poboljšanja odnosa između dve latinoameričke zemlje.
Gospodine Pulgar, recite nam kakvo mišljenje ljudi imaju o ponovnom otvaranju granice sa Kolumbijom?
Zatvaranje granica i njihovo kasnije otvaranje izazvani su jednom okolnošću, a to je upravo inauguracija ponovo izabranog predsednika Nikolasa Madura za ustavnog predsednika Bolivarske Republike Venecuele.
U tom kontekstu se dešava ovo zatvaranje, suštinski preventivno, uglavnom zbog situacije koju su pokušali da stvore neki faktori najradikalnije opozicije u Venecueli u savezu s kontinentalnom desnicom, koja je težila i na neki način nastavlja težiti razaranju venecuelanskih demokratskih institucija kroz neku vrstu otvorenog ili prikrivenog uplitanja, koje bi dovelo do promene režima ili čak državnog udara u Venecueli, kako bi se podrile demokratske institucije i Bolivarska revolucija zbacila s vlasti. U tom kontekstu se dešava zatvaranje, ali svekonačno zatvaranje granica nije politika Venecuele.
Venecuelanska država nije postavljala pitanje zatvaranja granica s Kolumbijom, naprotiv, uvek je istupala za važne pregovore s kolumbijskom državom u interesu oba naroda.
Venecuelanska država Tačira i država Severni Santander u Kolumbiji su živa granica koja živi u stalnoj trgovinskoj, ekonomskoj i kulturnoj razmeni. To je praktično integrisana privredna zona u kojoj se znatan deo proizvodnje obe zemlje dopunjuje u zavisnosti od potreba tog dela stanovništva. Tako da Venecuela ni na koji način nije postavljala pitanje bilo kakvog konačnog zatvaranja granice, ali se to dešava u ovom kontekstu.
Pošto je predsednik Nikolas Maduro preuzeo dužnost predsednika Republike, granica se otvara. Ne treba pridavati veći značaj činjenici koja je u mnogim delovima sveta prirodna pojava, upravo zatvaranju granica kada se događaju stvari od određenog političkog značaja, kao u slučaju Venecuele 10. januara, kada je predsednik polagao zakletvu. U ovom slučaju granica je bila otvorena, a narodi Tačire i Severnog Santandera, Kukute i Kolumbije prebivaju u savršenom skladu. Tamoši narod pogađa zatvaranje granica.
Dakle, sva novost je u tome da oba naroda zaista stradaju svaki put kada se dešava neko zatvaranje ili neki politički preokret u odnosima između dve zemlje. Prvi stradaju stanovnici pograničnih oblasti, uglavnom tih severnih regiona Santandera i države Tačira, koji su, kao što već rekoh, ekonomski integrisan region u kome stanovništvo oba naroda praktično stalno sadejstvuje, tako da je to situacija koja je sređena, već je prošla, pa su trgovina i prolaz između dve zemlje otvoreni. Želja nam je da se otklone sva trvenja koja mogu postojati u slučaju Venecuele i Kolumbije, kako bismo se mogli razvijati u procesu integracije dvaju naroda, pobratimljena ne samo zbog istorije, već i zbog neraskidivih neposrednih veza koje imamo, kako kulturnih, tako i ekonomskih, gde oba naroda čine ne samo granicu, već i stanovništvo u celini, mi praktično imamo duboko integrisanu privredu koja se međusobno dopunjuje.
Kako Venecuelanci ocenjuju izjave guvernera Fredija Bernala o „civilno-vojnom stapanju“ posle otvaranja granice?
Civilno-vojna integracija i prvenstveno taj predlog predsednika Nikolasa Madura sa doktrinarne tačke gledišta stapanja civilnog, vojnog i policijskog sistema, zasnovanog na integraciji bezbednosti i unutrašnjeg poretka i obezbeđivanja mira i stabilnosti u Republici, nemaju nikakve veze sa propagandom ili sadašnjim zbivanjima.
To čak nije samo slogan koji potiče od guvernera države, u datom slučaju guvernera Tačire. To je doktrina koju je počela prihvatati Venecuelanska država, i koja predstavlja vojno-policijsko objedinjavanje, zasnovano na tome da se dobije suštinska mogućnost u korenu se suprotstaviti unutrašnjim i spoljnim pretnjama, povezanim sa željom da se destabilizuje politički sistem te izazove neka vrsta državnog udara, ili ustanički element uz podršku spoljnih faktora, u osnovi onih desničarskih grupa iz Latinske Amerike, podržanih od Sjedinjenih Država koje su od začetka revolucije gurale stabilizacione akcije i težile smeni postojećeg režima, kako u periodu vladavine predsednika Čaveza, tako i u sadašnjem periodu vladavine predsednika Nikolasa Madura. Dakle, predlog o spajanju narodne vojne i policijske službe nije propagandni element, to je doktrinarni element koji se stalno razvija u našim institucijama, kako civilnim tako i vojnim, kako bi se razbila svojevrsna nedoumica koja postoji u Latinskoj Americi povodom sučeljenosti između vojnog i civilnog sektora, kao svojevrsno podređivanje ili svojevrsno povlašćivanje vojnog stanovništva u Latinskoj Americi.
U Venecueli je to postalo moguće zahvaljujući Čavezovom prvobitnom predlogu građansko-vojnog saveza, a sada i predlogu predsednika Nikolasa Madura o narodnom vojno-policijskom spajanju, kojim se teži obezbeđivanju stabilnosti sa doktrinarne tačke gledišta, stabilnosti venecuelanskog političkog sistema suočenog sa spoljnjim pretnjama. Dakle, to tako treba shvatiti, to je nepropagandni predlog stanovništvu, to nije puki govor, to je element doktrine koji se krčka na tihoj vatri u izgradnji mišljenja gde se narod s oružanim snagama, policijom i vojnim sektorima, u zavisnosti od stabilnosti i unutrašnjeg poretka, ume suprotstaviti pretnjama iz različitih izvora, koji su Bolivansku revoluciju podvrgli delovanju onih spoljnih i temeljnih fašističkih činilaca koji su saveznici Sjedinjenih Država protiv Bolivarske Revolucije…
