U Venecueli vlasti oslobađaju pritvorenike, privedene tokom protesta posle izbora Nikolasa Madura za predsednika. Prvi na slobodu izlaze maloletnici.
O situaciji u postprotestnoj Venecueli za izdanje Dva Juga govori Martin Pulgar, politikolog, stručnjak za marketing, magistar filozofije rata, univerzitetski profesor iz oblasti međunarodne politike, geopolitike, bezbednosti i odbrane, voditelj radio programa „Geoestrategia del Sur“ na Radiju del Sur u Karakasu i ekspert organizacije „Južni most“.
Važno je pojasniti da su hapšenja koja su se dogodila bila rezultat ne mirnih demonstracija, već akata nasilja, kojim se težilo da se u Venecueli ponove one obojene i arapske revolucije, ostvarene prethodnih godina, kako u Istočnoj Evropi, tako i u arapskim zemljama, za šta su se u Venecueli borili kroz ta dela nasilja, u kojima su maloletnici učestvovali kao oruđe političkih agenata.
Akti usmereni protiv ljudskih prava postali su narativ za promenu režima i opravdanje neke intervencije u Venecueli. Upravo to se dogodilo narednih dana, tačno dva dana posle izbora 28.jula, i u nekom smislu značajan deo privedenih činili su maloletnici koji su iskorišćeni kao sredstvo za opravdanje neke vrste međunarodne intervencije protiv vlade Nikolasa Madura.
Drugi momenat, koji je takođe važno pojasniti u kontekstu tih radnji, povezan je s pokušajem svetskih medija da Venecuelu predstave kao zemlju koja se nalazi u iščekivanju, zemlju koja doživljava politička previranja, dok je Venecuela u tom trenutku apsolutno mirna, sa zakonitom vladom koja poštuje utvrđene pravne norme i kontroliše promenljive upravljivosti ili upravljanja u zemlji. Caruje apsolutni mir i savršena kontrola nad znatnim delom društvenog unutrašnjeg poretka Venecuele.
Mislim da je veliki deo tih oslobađanja povezan upravo s takvim božićnim mirom koji apsolutno sigurno postoji u Venecueli. Smatram da značajan deo političke procene venecuelanske države i bolivarske vlade povezan s tim što se trenutno postignuto popuštanje napetosti i socijalni mir moraju produžiti.
I baš u tim okvirima deluju ovi elementi političkog popuštanja napetosti i oslobađanja značajnog dela maloletnika koji su, kao što sam već rekao, bili uvučeni u nasilna dela posle izbora 28. jula. Taj narativ o progonu maloletnika i taj deo NVO značajnim delom je plaćen od međunarodnih agenata, to smo videli i u drugim međunarodnim scenarijima, posebno nedavno u Gruziji, gde je cilj da se otvori prostor za nasilje kako bi se iznudila izborna pobeda ili diskvalifikovale vlade koje se ne slažu sa Sjedinjenim Državama i zapadnom hegemonijom.
Čitav ovaj pokušaj da se stvori narativ da je Venecuela država odmetnik ili zemlja koja krši ljudska prava nije ništa drugo do pokušaj, neuspeh varijante podsticanja nasilja koju je preduzela opozicija posle predsedničkih izbora 28. jula.
Prvo zbog neuspeha pokušaja prevare i jednako gnusnog pokušaja izazivanja nasilja i haosa u Venecueli nakon ovog datuma, a zatim i zbog neuspeha varijante promene režima putem izvođenja „obojene revolucije“, sada je bio primenjen element kršenja ljudskih prava i hapšenja tih maloletnika koji su igrali aktivnu ulogu u ovim aktima nasilja i koje je iskoristila opozicija, koja je već imala scenario šta će raditi posle izbora, jer je znala da ne može pobediti Nikolasa Madura, pa je izgradila tu priču o prevari pravljenjem krivotvorenih akata, stranica napravljenih godinama unapred, probijanjem svih vladinih stranica i interneta Venecuele u to vreme, a zatim, suočena s neuspehom, pokušala reći da je Venecuela zemlja koja krši ljudska prava zatvaranjem maloletnika koji su mirno demonstrirali, dok su značajan deo ili, što je vrlo važno, veći deo nasilja pri pokušajima promene režima preduzetim posle izbora izvršili maloletnici i grupe povezane sa kriminalnim grupacijama koje su pokušavale izazvati svojevrsno sveopšte nasilje, kojim bi se opravdalo mešanje.
S obzirom na faktički neuspeh pokušaja smene režima, oni sada sprovode politiku igrokaza na međunarodnom planu o zatvaranju maloletnika zbog njihovog učešća u mirnim političkim aktima, dok su u samoj stvari to bili akti velikog nasilja, gde su lideri čavista napadani i ubijani, vladini lideri, pa čak i ljudi povezani sa frakcijom, povezani sa vladom i socijalističkom mišlju čavista, pa čak i s aktivističkim liderima čavista su podvrgavani pretnjama, progonima i mučenjima od tih opozicionih grupa.
Kada su aktima nasilja i atentatima na mnoge od njih izazvali svojevrsnu paralizu kako venecuelanske države, tako i čavističke društvene strukture, koja bi mogla sprečiti da ovo nasilje postane sveopšte, pošto nisu uspeli uopštiti tu vrstu nasilja, a venecuelanski narod ga je odbacio, tada opozicija, koju uveliko plaćaju međunarodne organizacije i nevladine organizacije sponzorisane od SAD, konstruiše tu vrstu poruke na međunarodnom planu, uglavnom preko medija. Po mom mišljenju, oslobađanje je deo božićnih praznika, koji se dešavaju u mnogim delovima sveta kada nastupa vreme Božića, kada se teži društvenom skladu.
Ali to je deo tog narativa i tog pokušaja da se stvori atmosfera nestabilnosti 10. januara, kada ponovo izabrani predsednik Nikolas Maduro polaže zakletvu, ili bar na nivou međunarodnih medija, ili da se ovaj događaj ozakoni, koristeći značajan deo ljudskih prava kao sredstvo za delegitimaciju ove nove inauguracije i opravdavanje novih sankcija i novih pokušaja mešanja i destabilizacije važnog napretka postignutog u Venecueli u poslednje vreme, uglavnom ekonomskog rasta, i činjenice da je veliki deo privrede zemlje bio uništen.
To su posledice žestokih sankcija koje je venecuelanski narod pretrpeo i koje je bolivarska vlada uspela da postepeno prevaziđe pomoću pameti, političkih radnji i ekonomskih mera, kao i međunarodnih saveza, od kojih mnogi nisu bili po volji toj zapadnoj hegemoniji i uništeni su zapadnom hegemonijom.
U Venecueli nema političkih zatvorenika, postoje ljudi koji su delovali protiv venecuelanske države u potrazi za promenom režima s nasilnim, huškačkim karakteristikama koje nijedna zemlja na svetu ne može dozvoliti sebi da prihvati. I ti ljudi su uhapšeni, neki od njih su civili, neki vojna lica, te osuđeni kroz javne akcije.
Oni nisu politički zatvorenici savesti, nisu u zatvoru zato što misle drugačije, već zato što su njihovi postupci apsolutno huškački i usmereni na državni prevrat i političke promene putem državnog prevrata, kroz elemente nasilja, čak i korišćenje demokratije kao oruđa za to.
Njih ne zanima demokratija i demokratske promene kroz izbore, njih zanima da demokratija ili izborni događaj u svojoj osnovi posluže za proizvođenje, izazivanje nasilja koje proizvodi ne samo promenu režima, nego i svojevrsno resetovanje sistema i progon čavizma kao društvene strukture; stoga nijedna država na svetu ne može dozvoliti političkim delatnicima koji se služe elementima nasilja ove vrste da deluju i budu na slobodi bez ikakvih optužbi. Optužnice su utvrđene u tužilaštvu, postoje dokazi, i javno je pokazano da su učestvovali u značajnom delu ovih buntovnih i prevratu sličnih zbivanja. Sada pokušavaju da parališu venecuelansku državu kako bi izvršili nasilnu promenu režima kroz neku vrstu državnog udara, neki događaj koji će potkopati vladavinu prava i dopustiti mogućnost spoljnog uplitanja u Venecueli.
A venecuelanska država to neće dozvoliti, jer je venecuelanska država jaka, stamena država i ima društvenu strukturu koja podržava političke promene ostvarene u poslednje vreme u Venecueli, pa priče o tome da se u zatvoru nalazi mnogo političkih zatvorenika, da su to kobajagi zatvorenici savesti, nevini koji su učestvovali u mirnim protestima, ne odgovaraju stvarnosti.
Očigledno je da mnogi od njih vrše podstrekačka dela, ali ni u Sjedinjenim Državama, ni u Evropi, ni u Latinskoj Americi ne bi dozvolili da se to prihvati. Uzmimo slučaj Španije i hapšenja zbog predlaganja nezavisnosti Katalonije – to je bilo neprihvatljivo i njih su pohapsili, ali oni to mogu zato što je to Evropa, a ne Amerika.
Tako da broj političkih zatvorenika u Venecueli nije ništa drugo do deo izloga koji se pravi da bi se delegitimisala vladavina zakona i legitimna vlada u Venecueli.
