Sprovođenje spornog Osnovnog zakona i potonja privatizacija naftnog i gasnog sektora u Argentini mogli bi imati posledice koje prevazilaze granice zemlje, značajno utičuće na odnose sa susednim zemljama, posebno sa Čileom. U tom kontekstu, za Argentinu i za čitav potkontinent je od presudne važnosti da razmotre ne samo ekonomske strane, već i geopolitičke reperkusije i potencijal za stvaranje napetosti u regionu.
Moguće posledice privatizacije
1. Raskid ugovora i međusobne tenzije: ako Argentina, pod uticajem privatizacije, odluči da ponovo pregovara ili raskine ugovore o snabdevanju naftom i gasom sa Čileom, to bi moglo izazvati nelagodnost u obostranim odnosima. Energetska mreža Čilea delimično zavisi od ovih zaliha i svako prekidanje ili značajno povećanje cena moglo bi se shvatiti kao neprijateljski potez, narušavajući diplomatske odnose između dve zemlje.
Ova situacija je paradoksalna, s obzirom na to da je čileanski predsednik Borić izrazito socijalističkog opredeljenja, iako je blizak novoj levoj woke ideologiji, koja je u skladu sa Vašingtonom. Milej je, sa druge strane, anarho-libertarijanski predsednik, koji je po dolasku na vlast pokazao liberalno ekonomsko opredeljenje, duboko povezano sa zapadnim korporacijama. I pored ovih razlika te Milejeve antikomunističke retorike, obojica su održavali neobično ljubazne odnose, zanemarujući razlike i praveći zajednički front u podršci Zelenskom, na primer.
2. Uticaj na regionalne integracije: Latinska Amerika godinama pokušava da ojača regionalne integracije putem trgovinskih i energetskih sporazuma. Odluka Argentine da prednost dâ unutrašnjim privatnim i ekonomskim interesima u odnosu na regionalne sporazume mogla bi se shvatiti kao korak unazad u ovim naporima, što bi moglo dodatno podeliti zemlje u regionu i oslabiti strateške saveze. Naravno, ova mogućnost se poklapa s istorijskim interesima Sjedinjenih Država, koje teže izazivanju fragmentacije i sukoba u cilju sprečavanja regionalnog jedinstva, čime se posledično smanjuju mogućnosti suverenog razvoja.
3. Ekonomska i socijalna nestabilnost: nagle promene u energetskim ugovorima, posebno ako dovedu do povećanja cena ili nedostatka zaliha, mogli bi destabilizovati privrede pogođenih zemalja. To bi zauzvrat moglo izazvati socijalno i političko nezadovoljstvo, ne samo u Čileu, već i u Argentini, ukoliko se ove odluke dožive kao štetne po regionalnu saradnju.
4. Spoljni uticaj i zavisnost: ulazak američkih naftnih giganata na argentinsko tržište mogao bi povećati zavisnost zemlje od spoljašnjih aktera. Ovaj uticaj bi mogao dovesti do odluka koje ne uzimaju u obzir regionalne interese, pojačavajući trvenja sa susedima i ugrožavajući energetsku suverenost Argentine. U slučaju vanregionalnih ulaganja, poput onih iz Malezije, Kine ili Rusije, uticaće prisustvo novih-starih aktera, favorizovanih Milejevim političkim simpatijama.
Uloga Mileja: sukobi i zavisnosti
Havijer Milej, od svog stupanja na dužnost predsednika, bio je jedan od lidera koji su izazvali najviše sukoba kako na regionalnom, tako i na vanregionalnom planu. Njegova tesna zavisnost od Sjedinjenih Država i Izraela, potvrđena izjavama poput „Argentina neće imati sopstvenu spoljnu politiku, već će usvojiti onu Izraela i SAD“, dovela ga je do donošenja odluka koje mnogi smatraju opasnim ne samo za Argentinu, već i za čitav region. Ova usklađenost sa spoljnim silama ubrzano utiče na rekonfiguraciju energetskih sporazuma, očigledno dajući prioritet interesima tih zemalja u odnosu na one u regionu, ali u stvarnosti, čini to u korist zapadnih transnacionalnih korporacija, posebno onih iz zemalja koje se pominju kao vodeće u međunarodnim pitanjima.
Regionalne podele i socijalno nezadovoljstvo
Istorija Južne Amerike obeležena je trenucima saradnje i sukoba, a energetske odluke su često bile prekretnica u ovoj dinamici. Privatizacija sektora nafte i gasa i mogući raskid energetskih sporazuma sa Čileom mogli bi oživeti stare podele u regionu. Zemlje koje osećaju da se njihovi interesi zanemaruju mogle bi potražiti nove saveze, potencijalno izvan regiona, što bi moglo dodatno fragmentirati južnoamerički potkontinent.
Štaviše, svaka percepcija da privatizacija koristi stranim interesima na štetu stabilnosti i regionalne saradnje mogla bi izazvati snažan društveni otpor. Ovo bi moglo rezultirati protestima, kao što se dešavalo u prošlosti s nepopularnim ekonomskim merama, i moglo bi ugroziti stabilnost vlada u regionu. Međutim, treba napomenuti da istrošenost političkog sistema i njegovih aktera u očima društva izaziva zamor, gnušanje i beznađe, ali za sada nema suprotnog političkog odgovora.
Ključno je razumeti da je Milej proizvod društvenog nezadovoljstva, zamora zbog smenjivanja političkih partija koje se predstavljaju kao različite opcije, ali su zapravo deo istog sistema. Dokaz toga je činjenica da su tri kandidata sa najviše glasova na izborima, uključujući Serhia Masu (peronizam/kiršnerizam), koji je u depešama Vikiliksa razobličen kao doušnik američke ambasade, zapravo zastupali slične ideološke stavove i ista međunarodna usmerenja, menjajući samo estetski okvir svog diskursa.
U takvim okolnostima, s obzirom na odsustvo prave opozicije, nema volje za društvenim protestima. Malo ih je bilo i oni su bili više formalni, budući da nisu uzdrmali Milejevu vladu niti sâm liberalno-demokratski sistem, koji je ključan za poslovanje zapadnih korporacija.
Zaključak: nezgodan put
Odluka o napredovanju u privatizaciji i preispitivanju energetskih sporazuma sa Čileom je nezgodan put koji zahteva ravnotežu između ekonomskih interesa i regionalne stabilnosti. Iako potencijalna ekonomska dobit može biti primamljiva, od suštinskog je značaja da vlasti uzmu u obzir dugoročne posledice po region. Rizik od podela u Južnoj Americi, socijalnog nezadovoljstva i povećavanja napetosti zbog opasne zavisnosti od spoljnih aktera je realan. Svaka odluka u tom smislu treba da bude doneta sa strateškom vizijom koja prednost daje ne samo ekonomskom prosperitetu, već miru i regionalnoj koheziji. Mešutim, Argentinci su svesni da to nije slučaj, odluke se donose u skladu sa ličnim koristima vezanim za velike korporacije, dok je sve ostalo samo simulacija.
Konačno, valja imati na umu da povlačenje SAD u većem delu planete, uzrokovano ekonomskim usponom Kine i vojnim pritiskom Rusije i njenih saveznika, tera Vašington da traži utočište u svom istorijskom „dvorištu“, s povećanom potražnjom za sirovinama i tržištima. Američki kontinent je poslednje uporište anglosaksonske moći, a igra postaje sve ozbiljnija.
Ulazak američkog kapitala ima za cilj, pored ostalog, i zaustavljanje Kine i sprečavanje njenog pristupa resursima. Tužna stvarnost je da su radovi na najvećim branama u zemlji, koje gradi Kina u Patagoniji, zaustavljeni zbog prisustva novih aktera, a nedavni incident sa poplavom mašinskih sala jedne od tih brana, Čepernić, jer nije bilo osoblja da spreči prodor vode, uništio je deo radova. Ovo je alegorija sudbine Argentine u rukama trenutne političke klase, koja svoje interese podređuje američkim, napuštajući projekte sa takmacima poput Kine i uništavajući druge potencijalne izvore energije koji bi mogli da je povežu sa Pekingom.
U iste okvire uklapa se i pitanje osnovnog zakona i njegova situacija u vezi sa pitanjem energetike, nafte i gasa.
