Već je opštepoznato da je Argentina čudnovata zemlja. Uprkos očiglednoj političkoj patnji ukorenjenoj u večitoj ekonomskoj krizi, ona zadržava nezamislivu „meku moć“. Snažnu, ali neiskorišćenu, nastalu više slučajnošću i prirodnim talentom Argentinaca nego bilo kakvom složenom strategijom planiranja. Marselo Ramirez, geopolitičar i direktor „Azije TV“, posebno za Dva Juga govori o neiskorišćenom argentinskom potencijalu, licemerju Mileja i „levici“ koja je prestala da bude „levicom“.
Sviđao vam se papin stil ili ne, on je prvi Amerikanac i Argentinac, i to nije mala stvar, dajući regionu i zemlji neviđenu prepoznatljivost. Argentina je prošle godine po treći put osvojila Svetsko prvenstvo u fudbalu, što nije malo dostignuće, što se ogleda u neobičnoj podršci Zapadu tako čudnih i dalekih zemalja kao što je, na primer, Bangladeš. Argentina je za mnoge predstavljala konkretan otpor „prvom svetu” na čelu sa kosmopolitskom Francuskom.
Štaviše, široke rasprave u mrežama pokazale su da Argentinci pokušavaju da objasne neupućenim Amerikancima sa globalizovanim načinom razmišljanja da u njihovom fudbalskom timu nema crnaca jednostavno zato što u zemlji skoro da nema crnaca rođenih u Argentini koji umeju dobro igrati fudbal, a ne zbog uobraženog rasizma, vrlo tipičnog za njihove anglosaksonske pretke.
Gardel, Maradona, Mesi, tango, Malvini, Če Gevara, Peron – mnogi argentinski simboli, za dobro ili loše, stekli su globalni značaj. Argentina je sama po sebi anomalija, koja stavlja pod sumnju svetske sile, ali nesposobna da obuzda svoju večitu inflaciju. Kulturna moć joj daje projekciju „meke moći“ koju ne može iskoristiti unutar zemlje kako bi postala razvijenom zemljom.
Argentina ima potencijal da utiče na Zapad, ali to ne razumeju Argentinci, čija srednja klasa brka nacionalne interese s inostranim i uvek iznova dopušta greške u svom političkom delovanju. Ipak, ova južnoamerička država, zbog svog geografskog položaja najudaljenija od centara svetske moći, ponovo je pokazala znake svoje uobražene moći, s obzirom na njenu sadašnju protivrečnu stvarnost. Kad niko to nije slutio, nakon što su njena privreda, industrija i sama suština nezavisne i suverene države uništene, proširila je svoj uticaj i na drugu stranu Atlantika.
Buenos Ajres je decenijama bio iberoamerička prestonica „politike buđenja“ koju su SAD vodile prema regionu, koristeći Španiju kao platformu. Političke klase su obrazovane sa doktoratima i magistraturama u SAD, Velikoj Britaniji i Španiji, vraćajući ideje takvog tipa, da su razbile društveno tkivo zemlje i uspele projektovati ih na čitav region. Uprkos asimetriji između njih, pošto je Španija četvrta po veličini ekonomija u EU, ustupajući samo Nemačkoj, Francuskoj i Italiji među 27 zemalja trgovinskog bloka, Argentina je uspela ostvariti rastući i neočekivani uticaj. Vladavina bivšeg argentinskog predsednika Alberta Fernandeza postala je polaznom tačkom, koja će kasnije biti dopunjena ulaskom Havijera Mileja u špansku unutrašnju politiku.
Eskalacija zbog Milejevog prisustva na događaju Vox, koji je okupio nekoliko pristalica eklektične „nove desnice“, doveo je obe zemlje na ivicu diplomatskog raskida. Pedro Sančez je pronašao spoljnog neprijatelja koji će zaokupiti umove Španaca, na primer – Argentinu, čija je privreda paralizovana do nivoa sličnog onom s početka pandemije. Tada je Alberto Fernandez napravio gotovo potpunu blokadu proizvodnje, praćenu ekonomskim kolapsom.
Ukratko, to je besmislena borba pred Milejem, koji teži da se pretvori u svojevrsni libertarijanski mit međunarodnih razmera. Njegov vrtoglavi uspon pobudio ga je da Trampu deli savete o tome kakva bi trebalo da bude njegova ekonomska politika. Milej, kao i mnogi njegovi poklonici, ne zna da je Tramp vatreni antikomunista. Trampova politika je potpuno suprotna politici argentinskih libertarijanaca.
U ovom trenutku se moramo zapitati šta, u krajnjoj liniji, predstavlja Havijer Milej koji zaista potresa špansku politiku i odatle preti da uvuče krizu u samu EU, gde je Žozep Borel već pomenuo da je to „napad na Evropu“. Čitaocu izostavljamo detalje zasnovane na izjavama obe vlade, očito sastvljene od likova s velikim udelom diletantizma, barem u međunarodnim odnosima, i prekomernog ega.
Milej sa svojim stavom stvara sukob među dvema od tri najveće i najuticajnije zemlje španskog govornog područja. Nezadovoljstvo se među Špancima i Argentincima prepliće s unutrašnjom politikom i sporovima. Borba između liberala (makrista i današnjih libertarijanaca) i socijaldemokrata (kirhnerista, bivših peronista, naprednjaka) u Argentini nalazi sličnosti u njihovim španskim kolegama.
Milej je društveni fenomen, jer govori ono što politika ne kaže, već ono što svi mi mislimo. Međutim, ono svoje delovanje deli na dva dela. Špancima i strancima uopšte govori ono što žele da čuju, kao što su oštre i često uvredljive kritike kumovstvu korumpiranih zvaničnika ili političkog klijentelizma prerušenog u socijalnu pomoć, koji on naziva „kastom“. On koristi osnovne i za razumevanje jednostavne šeme, koje pale, posebno kod onih poput neupućenih Španaca, o svakodnevnom životu, Argentini, detaljima njenog upravljanja i istoriji napretka. Njegovo čuveno i znakovito „Živela sloboda, đavo je odneo!“ – zapravo ne opredeljuje ništa, ali zvuči epski i daleko više motiviše od „da, možemo“ koje je uvezao Makri. To rasplamsava žar i čini da se osećamo kao da vodimo neku vrstu krstaškog pohoda protiv komunizma, koji je povezan sa svim lošim.
Ideja slobode se učvrstila kao pozitivan koncept u svesti svih građana Zapada, bili oni levo, desno ili u centru. Nevažno, svi oni sebe povezuju sa slobodom kao nečim uspešnim, poželjnim, transcendentalnim, ali bez određivanja o čemu zapravo govore. Stoga im nije čudno što je Milejeva vlada duboko autoritarna, nastoji da vlada dekretima, finansijski guši i vređa svoje konkurente, kako domaće tako i međunarodne. Tako, posle prethodne operacije, diže branu između pristalica i protivnika. U ovom modelu nisu potrebni nikakvi argumenti ni debate, sve se doživljava kao govor mržnje, pa se tako neprijatelj lišava ljudskog lika i, sledstveno, može biti „poništen“.
Milej je pokazao da ista logika koja je pokretala probuđenu levicu takođe radi i za libertarijance. U svakom slučaju, pristalice alternativne desnice su opovrgle stare dogme feminizma i vokizma uopšte, izašle na glas i konačno postale ključne figure u usponu Donalda Trampa. Naknadna veza između apsurda probuđenog diskursa između ostalih oblasti ekonomije dogodila se prirodno. Na Zapadu je uobičajeno da se kaže da neko može da prestane da bude muškarac da bi postao žena i da je nenazivanje novom zamenicom deo govora mržnje, koje može biti kažnjeno čak i zatvorom. Iz ovoga sledi da se ta autoritarna nedoslednost prostire i na druga pitanja. Time je alternativna desnica dobila prostor o kojem tradicionalna politika nije raspravljala. Počeo je fenomen Bolsonara, Melonija, Orbana, Fića, Bukelea i drugih, uključujući i Mileja. Svi oni dele političku nekorektnost koju „probuđeni“ ljudi osuđuju, ali tu se sličnosti završavaju. Njihovi projekti su različiti, njihovi savezi suprotstavljeni, pa ih na kraju ujedinjuje samo to što su nastrojeni protiv buđenja i oni koji koncentrišu društveni gnev protiv klasične politike. Dok predsednik Argentine smatra da je za sve nedaće kriva država, drugi smatraju da je država glavna stvar. Promena tradicionalne politike, bila ona „leva” ili „desna”, kod vlasti je samo u većoj meri jednaka za obične građane. Ekonomski i socijalni planovi su isti, pa se stoga očekivanja rađaju od tih političkih igrača.
Milej, uprkos svojim tvrdnjama, ima sve svoje mane: 15 godina je radio za uticajnog biznismena koji je živeo od poslova sa državom i postavljao članove porodice i političke prijatelje na položaje za koje nisu bili stručni. Umanjio je, mada je to već izgledalo nemoguće, politički i institucionalni kvalitet Argentine, i nedavni diplomatski incident sa Španijom samo je još jedan biser u ogrlici grešaka njegove spoljne politike. Premda je tačno da je španski ministar izazvao krizu nagoveštavajući da se Milej nalazio pod dejstvom narkotika, reakcija argentinske vlade i potonji odgovor Španije podudaraju se u demonstraciji nesposobnosti njenih lidera i političke klase u celini.
I opet su to uradili tvorci društvenog inženjeringa, koji su nas na Zapadu, u centru i na periferiji, uvukli u napotpuniji pad. Podela na komuniste i kapitaliste, prevaziđena raspadom Sovjetskog Saveza, preporođena kao drugi brend, koji deli svet na probuđene „levičare“ i liberale, sada libertarijance, u okviru istog ekonomskog i socijalnog programa, koji se razlikuju samo u tančinama, usmerene na stvaranje iluzije učešća u demokratiji, koja u sebe uključuje različite tokove mišljenja.
Situacija postaje neodrživa pred sporom zasnovanim na namernoj zbrci i pomalo na uzvišenom neznanju „desnih“, koji ne shvataju da „levica“ više nije „levica“, koji ne teže revolucijama ili ukidanju privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i zadovoljavaju se time da jedva izdržavaju zablude pola i životne sredine.
Levica se, sa svoje strane, bori protiv uobraženog fašizma, koji ne predstavlja ništa drugo do programe društvene kontrole preko pseudonacista i pseudofašista programiranih od strane istorijskih liberala. Iz nekog razloga, oboje podržavaju velike korporacije s engleskog govornog područja, naročito finansijske poput Blek Roka. Onda prave predstavu u kojoj nema ničeg stvarnog, gde se pretvaraju da se bore, reagujući po jednom te istom obrascu.
Milejevo neznanje o svim ključnim pitanjima kao što su abortus, brak, životna sredina itd. u njegovom „megapravnom“paketu pokazuje lažnost njegovih stavova. Milej zatim skriva svoje neuspehe, podstičući unutrašnje i spoljašnje sukobe. Španija spada u poslednju kategoriju. Ovaj lažni spor služi kako španskim vokistima, tako i argentinskim libertarijancima. Težnja ka pseudonacionalističkom i ideološkom sukobu krije stvarne probleme njihovih zemalja.
Ukratko rečeno, politički sistemi Argentine i Španije su na istoj talasnoj dužini i imaju mnoštvo spojenih sudova. Dolazak Alberta Fernandeza u Španiju i Milejevo prisustvo najbolji su dokaz da u Madridu deluju „pipci” istog sistema kao i u Buenos Ajresu.
