Portal „Dva juga“ je već jednom razgovarao s argentinskim muzičarem Lusijom Guedesom, ali je onda povod bio tužan – masovna otpuštanja u budžetskim ustanovama u Argentini, uključujući i Nacionalnu biblioteku, gde je Guedes radio.
Sada je dopisnik našeg portala Sonja Kalajić razgovarala sa Lučom o kulturi i filozofiji, a onda, nehotično, i o trenutnoj situaciji u Argentini.
Na vašem dugom obrazovnom putu muzičara, filozofa, pesnika i istraživača, koje su vas ideje ili motivi najviše privukli? Šta je bila vaša najveća strast na tom putu i gde ste našli svoje osobeno mesto?
U poslednje četiri decenije u Argentini se pojavilo mnogo škola popularne muzike. Učio sam u najboljoj od njih, školi u Aveljanedi. Sve one behu posvećene sistematizaciji i predavanju naših narodnih žanrova, kako tanga, tako i različitog regionalnog folklora, s prilagođavanjem koncepata purističke muzičke teorije, nasleđene od klasičnih konzervatorijuma: harmonija, melodija, ritam, akord, metar, nota, tišina itd.
Sve one su odbacile konstruktivne principe versifikacije, odnosno muzičke strane jezika koji se recituje ili peva, i, odvojivši muzički diskurs od obrazaca špansko-američke lirske poezije i potpuno isključivši pesničku morfologiju kao oblast proučavanja, nijedna od njih nije mogla uzeti u obzir formalne procedure što regulišu najrašireniji način nastanka i prenošenja popularne muzike – pesmu.
Upravo iz tog razloga sam odlučio da studiram književnost na UBA, ali na moje čuđenje, filolozi španskog govornog područja, istoričari jezika, lingvisti, teoretičari književnosti i uopšte istraživači književnosti pisane na našem jeziku nisu smatrali aktuelnom razradu naučne metodologije koja bi nam omogućila da razumemo i objasnimo akustičku strukturu lirske poezije na kastiljanskom jeziku.
Stoga sam razradio sopstvenu jedinstvenu teoriju opštešpanske versifikacije: Música en la lengua, la forma sonora del poema cancionero, sistem koji se sastoji u predstavljanju saodnosa između muzičke i poetske forme pomoću matematičkog pojma grupe simetrija. Neophodan tekst za rasprostranjivanje i nedostajući u zvaničnim nastavnim planovima i programima, kako u školama popularne muzike i klasičnim konzervatorijumima, tako i na diplomskim tečajevima književnosti na nacionalnim univerzitetima i pedagoškim školama, drugim rečima, praktično rešenje sadašnje praznine u oblasti muzičkog i književnog obrazovanja na svim nivoima.
Upravo tom radu sam posvetio četiri godine kao naučni saradnik u Nacionalnoj biblioteci pod rukovodstvom Huana Sasturajna, sve dok me novo rukovodstvo nije otpustilo putem elektronske pošte bez upozorenja i obrazloženja.
Pred vašim očima su se dogodile velike promene u argentinskom društvu. Kao čovek vrlo blizak svetu filozofije, kako vi vidite te promene i kakve promene vidite, naročito poslednjih godina?
Argentina ima dugu istoriju političkih polarizacija, čiji koreni sežu do njenih početaka i koje, imajući različite nazive i specifične konfiguracije saveza između grupa i sektora, prevazilazi okvire dihotomije između levice i desnice. Naša strukturna suprotnost su ideolozi globalističkog liberalizma, koji napredak poistovećuju s ugradnjom u svet, i pristalice su ekonomski moćne i ideološki uticajne države sa protekcionističkom i nacionalističkom agendom.
Internet je nesumnjivo jedan od ključnih činilaca koji objašnjavaju naturalizaciju liberalnog zdravog razuma poslednjih godina, i to ne samo u Argentini. Digitalne tehnologije su zatrpale utopijski narativ koji se ukorenio u svim pokoljenjima i čiji način uzajamnog delovanja s okolinom su društvene platforme i mreže: ideja je da sa samo dva uređaja kojima svi imamo pristup – mobilnim telefonom i personalnim računarom – svaki čovek postaje samodovoljan, pa mu više nisu potrebne nikakve tradicionalne institucije socijalizacije.
Ovo obećanje samouprave i apsolutne autonomije pretpostavlja da su škole, univerziteti, rad licem u lice, državni organi, pa čak i porodica, ljubav ili nacionalna država – to jest, bilo koje nedigitalne društvene veze – samo zastarelo posredništvo, i da sve nepotrebne složenosti povezane s neophodnošću da budemo deo prave, lokalne zajednice mogu biti uproštene i uspešno zamenjene neposrednim pristupom znanjima, pripadnosti i vlasti, koje nam daju globalne i virtuelne komunikacione tehnologije.
Kako vi i vama bliski ljudi iz Buenos Ajresa doživljavate promene sa prizemljenije, svakodnevne tačke gledišta?
Problemi, nastali virtuelnim druženjem i stvarnom izolacijom su više nego očigledni: usamljenost, teskoba, patnja, stres, samolečenje, neproduktivnost i, kao posledica, primetna nemogućnost održavanja trajnih životnih projekata. Nestabilnost programa demokratskih institucija je logičan rezultat nestalnosti društvenih veza, bile one prijateljske, porodične ili radne. Diskurs današnjih političkih lidera, zasnovan na ponižavanju i verbalnom preziru drugog, nije ništa drugo do tip opštenja koji naše posvednevne odnose reguliše pomoću tehnoloških sredstava: diskreditovanje i obezvređivanje drugih i preterana samohvala.
Preduzimanje i izvođenje posla koji zahteva upornost i dugoročnu disciplinu, budi to formulisanje i eksperimentisanje naučne teorije, planiranje i upravljanje državnim organom, privatnim životom ili društvenim modelom, podrazumeva sporazumni suživot i opštenje, koje nemir i nestrpljenje, nastali s novim digitalnim formatima, automatski isključuju i podronjavaju.
Kao neko ko se stalno bavi pitanjima književnosti, muzike i poezije, da li političke uticaje u svojoj zemlji povezujete s kulturnim, a posebno jezičkim i muzičkim promenama u argentinskom društvu? U čemu se sastoje te promene?
Smatram da su oblici umetničke proizvodnje i potrošnje u Argentini danas određeni istim onim čime i opšta kulturna ospoljavanja: obećanjem neposrednog pristupa pomoću digitalnih tehnologija i docnijim obezvređivanjem svakog rada koji zahteva dugu proradu i ne zahteva hitno predavanje. Ne samo muzika i književnost, već i novinarstvo, i u celini tradicije poput psihologije, sociologije, političke misli ili medicine, morale su da se prilagode standardizaciji koju su obezbedile digitalne platforme.
Iako potrošnja kolektivnih identiteta, karakteristična za zapadni postmodernizam nije rođena s pojavom interneta (uproštene životne narative je već ispostavljala televizija, filmska i industrija zvučnih zapisa), mi, koji smo bili vaspitavani u etici učenja i rada smo zapanjeni i dezorijentisani privremenim karakterom umetničkih, naučnih, intelektualnih, radnih, političkih i afekatskih projekata ovog veka. Vreme razvijanja dosledne teorije, rada ili organizovane zajednice ne može se sinhronizovati s vremenom virtuelne komunikacije posredstvom srcedrpateljnih fraza, fotogeničnih gestova i jednominutnih motivacionih video-klipova.
U čemu biste posavetovali Srbiji i drugim balkanskim zemljama da ne slede primer Argentine?
Ne poznajem osobenosti sadašnjih političkih prilika u Srbiji, mogu samo da im poželim da po svaku cenu izbegnu ovu novu verziju nihilizma: nepoverenja i neverice u bilo koji vid predstave opšteg dobra.
Strmoglavi pad etike i morala, uočen tokom poslednjih dvadeset godina u društvima zapadnog sveta neprimetan je samo za glupe i neupućene. U čemu je, po vama, konkretan uzrok toga i gde se, po vašem mišljenju, može naći rešenje?
Problemi etike i morala su univerzalni. Grčko-latinska filozofija, Stari i Novi zavet i uopšte povesnica koje god epohe, od „Božanstvene komedije“ do holivudske kinematografije, dokazuju: želja da se svoje vladanje procenjuje prema transcendentalnim vrednostima nije ni stara ni nova, ona je ljudska.
Osobenost sadašnjeg veka je da su tradicionalni etički sistemi, zasnovani na ideji opšteg dobra, odnosno žrtvovanja kratkotrajne lične nagrade u korist dugoročno stabilnog društvenog poretka, uspešno potisnuti putem njihove redukcije i prilagođavanja jeziku Silicijumske doline, izvodima iz ekonomskih doktrina, filozofskih sistema, religioznih verovanja, naučnih teorija i umetničkih tokova, uproštenih do slogana i gestova koji se prenose preko Instagrama, Fejsbuka, H i Tik-Toka, bez ikakvih drugih kriterijuma osim da se olakša i ubrza njihova kompulzivna potrošnja.
Nedavno ste ostali bez posla u Nacionalnoj biblioteci Argentine u Buenos Ajresu. Čak i neki Mileju politički bliski ljudi nisu pozdravili takav čin. Kako vi ocenjujete te mere za „ekonomsku stabilizaciju“? Vidite li u tome paralelu sa sličnim otpuštanjima novih kolonizatora u Čileu ili 2020. u Brazilu?
Otpuštanja su sprovođena bez ikakvog prethodnog ispitivanja, to jest, nije bilo ni jednog slučaja predstavljanja projekata ili ocenjivanja rada na osnovu obavljenog posla. U biblioteci, kao i u drugim državnim, kulturnim i naučnim ustanovama, kriterijum je bio jedan: oni od nas koji su ostali sami, bez uticajne podrške, otpuštani su da bi se ispunilo predizborno obećanje i udovoljilo zahtevu Milejevih birača: opustošiti državu.
Milej nije izuzetna pojava niotkuda; naprotiv, pobedio je s velikom prevagom, jer otvoreno izražava to kako ogroman procenat argentinskog stanovništva doživljava današnju nacionalnu organizaciju: pravi radnici su samo oni koji rade za sebe, država je samo teret pravim poreskim obveznicima i svi oni koji obavljaju državne dužnosti su lenji i beskorisni. Ne mogu dati osnovano mišljenje o Čileu i Brazilu, ali, bezuslovno, u Argentini, gde nihilizam i međusobno nepoverenje predstavljaju raspoloženje znatnog dela zemlje, Milej je upravo čovek koji je umeo da sveopšte razočarenje i nezadovoljstvo protumači i kanališe u svoju korist.
Kako ocenjujete problem rastuće cenzure i straha u Argentini i smatrate li da Argentinci još uvek imaju potencijala za suprotstavljanje tokovima koje pokreću multinacionalne korporacije? Ako da – gde vidite taj potencijal?
Ne mislim da danas ima smisla govoriti o „cenzuri“ na isti način kao u HH veku, kada su vlade zaista kontrolisale javna glasila, i kada je baviti se novinarstvom, umetnošću, naukom, ili jednostavno iskazivati svoje mišljenje značilo podvrgavati svoj život riziku. Danas svako može na svojim društvenim mrežama objaviti šta god poželi i ništa nema naročitog značaja. Čak se i velike političke i ideološke debate koje radikalizuju javno mnjenje na nekoliko dana brzo zaboravljaju i zamenjuju drugim, koje ne traju duže od nedelju dana. Filter koji odlučuje šta je vest, a šta nije se danas ne nameće centralizovanim nadzorom, već se ostvaruje horizontalno među samim proizvođačima kulture. Danas se masovna potrošnja narativa ne dešava na radiju, u štampi, na televiziji ili u bioskopu, već na protočnim (striming) kanalima kroz formate nametnute digitalnom potrošnjom. Grupni ideološki identiteti određeni su životnim stilom, o kome govore fotografije, izdvojeni citati i minutni video-klipovi.
U toj vaseljeni prvobitnih impulsa koji se generišu i zadovoljavaju u sekundi, jedan za drugim i bez odmora, pridavanje osećaja transcendencije radu ili održavanje jednog istog životnog projekta tokom niza godina čini se kao isuviše visoka cena za dostizanje onoga čija se vrednost stalno dovodi u sumnju: postojanosti.
Mi se ne borimo protiv skrivanja informacija od cenzure represivnog državnog organa, već s nečim što je teže prepoznati: sve informacije koje se ne konzumiraju lako u formatima unapred određenim uređajima i aplikacijama, kroz koje sebe doživljavamo, biće unapred odbačene od strane samih generatora sadržaja, bilo da se radi o novinarima, umetnicima ili distributerima, kao neodgovarajuće za naturalizovane oblike nove ekonomije komunikacije.
Kako se nosite sa gubitkom posla koji ste zaslužili dugim godinama vrednog rada i samopožrtvovanosti? Koliko se vaš život promenio i gde nalazite utehu i nadu?
Posvetio sam godine rada „Muzici u jeziku“ zato što je smatram doprinosom naučnoj, obrazovnoj i umetničkoj zajednici i opštem poznavanju naše kulture. Ubrzo sam shvatio da ono što je za mene bila lična odgovornost unutar nacionalne ustanove nema nikakvu vrednost u novom svetu digitalne komunikacije: naši generatori sadržaja i kreatori mišljenja su svesno usredsređeni na to da prate puls dnevnih trendova i vrlo nerado zauzimaju stranu u političkom sukobu koji je za njih strateški neproduktivan, budući da ugrožava njihovu sposobnost da privuku, zanesu i zadrže pratioce i potrošače vesti.
Ali ova spoznaja je bolna koliko je i neophodna; čim sam shvatio da su 120 ljudi, otpuštenih iz Narodne biblioteke, ostali sami, te da ni naše kolege, ni naši novinari, ni naši sindikati nemaju nameru da se bore za nas, odlučio sam da brzo okrenem stranicu i usredotočim se na svoju profesiju: muziku i predavanja. Nastavljam da radim na knjizi kako mogu, biće mi potrebno više vremena da je završim, pošto sam primoran da podelim vreme za istraživanja i pisanje sa drugim aktivnostima, ali ubeđenost u aktuelnost „Muzike u jeziku“ ostaje nepromenjena.
Smatram da je profesionalna delatnost izraz vere; neophodno je verovati u istinu da biste je pokušali razumeti, objasniti i preneti. Smisao mog života, kao i uvek, jeste ljubav s kojom radim svoj posao. Atahualpa Jupanki je to lepo sažeo u ovim stihovima: „Dubok osećaj, čvrst kurs / Srce i jasnoća.
Kad bi se situacija potpuno promenila i vi živeli u Argentini svojih snova, ili bar u Argentini lepih uspomena, čime biste se sada bavili? Na kojim važnim projektima biste radili i o čemu biste sanjali?
Volim da mislim da je „Argentina mojih snova“ ona koju izražavam u svom etičkom ponašanju prema poslu, porodici, prijateljima, društvu i zemlji. Snovi žive u tome kako ih vaplotimo u svojim konkretnim odlukama, to nisu daleke fantazmagorije, to su obrasci delovanja koje oličavamo u svakodnevnom radu ako imamo potrebnu hrabrost. Postulirati želju ili nostalgiju kao prosto nestvarne predstave znači lišiti ih njihove istinske moći da oblikuju stvarnost. Mi i jesmo naši snovi i uspomene u stvaranju.
U mojoj voljenoj zemlji sapostoje Menendez Pidal i Mio Sid, Margit Frenk i Lope de Vega, Karlos Vega i Alfredo le Pera, Hoze Ernandes i Čarli Garsija, Berta Vidal de Batini i Horhe Luis Borhes, Pedro Enrikez Urenja i Atahualpa Jupanki; to je „Argentina mojih snova“, ona što živi u mojim pesmama i upornom radu koji polako, ali sigurno napreduje: muzika u jeziku, zvučni oblik pesmarskog stiha. Jedinstvena teorija kastiljanskog stihotvorstva.
