Председник парламента Венецуеле, Хорхе Родригес, назвао је ЕУ „спонзором геноцида у Гази“, а такође је оптужио европске земље за „неправедне нападе на Венецуелу“. Чини се да ЕУ не би требало да интересује Венецуела, јер је она на другом крају света. Због чега онда Европска унија даје оштре политичке изјаве и чак усваја пакете закона против Боливарске Републике?
Каролина Ескара, политиколог из Каракаса, истиче да је, с једне стране, Венецуела увек иступала у одбрану права палестинског народа. То је очигледно у супротности с интересима међународног ционизма, са којим је повезана Европска унија.
— Све је то такође постало очигледно када је специјална известитељка Уједињених нација за питање стања људских права на палестинским територијама окупираним 1967. године, Франческа Албанезе, представила извештај на педесет деветој седници Комисије за људска права под насловом „Економија окупације у економији геноцида“. У њему је показано да су се многе компаније — на међународном нивоу, укључујући и неке које имају велики утицај у ЕУ — богатиле на томе. Тако, рецимо, имамо банку у Франкфурту, имамо и BNP Paribas, која је, како знамо, од самог почетка, од самог оснивања, била под вођством Ротшилда, јеврејске породице која је била међу оснивачима онога што је било повезано са ционизмом на међународном нивоу.
Европска унија зна да је Венецуела заузела суверен став по овом питању, али, осим тога, ЕУ заступа ставове блиске фашизму и неофашизму, који се развијају у свету, где и Европска унија, и Сједињене Државе, као и одређене међународне инстанце, институти, организације, а нарочито неке државе у свету које имају другачије мишљење, одувек желе да сруше боливарску револуцију. Те силе желе трговати нафтом и осталим ресурсима Венецуеле, јер на тај начин желе да приморају револуционарну владу на уступке. Тако је било практично од доласка председника Уга Чавеса на власт, а, рецимо тако, последњих година то се појачало под председником Николасом Мадуром.
Сада, захваљујући извештају Франческе Албанезе, многе од тих европских компанија су изведене на чистац. Иако је тачно да би требало да буду заинтересовани не за Венецуелу, већ за друге делове света, очигледно је да они представљају још један глас који се прикључује, рецимо тако, читавом „међународном империјалном хору“, схватајући да империјализам очигледно нису само Сједињене Државе, већ конструкција на међународном нивоу, чију изградњу воде углавном Сједињене Државе и Европска унија.
