Две тезе које су нам представљене осликавају сложену и контроверзну слику око фигуре Хавијера Милеја
Милеј и реформа Основног закона: мито и Одлучујући Глас
Недавна реформа основног закона коју је спровео Хавијер Милеј изазвала је талас контроверзи. Разни извори и опозициони лидери оптужују вођу либертаријанаца да је прибегао миту како би осигурао усвајање те реформе. Према тим оптужбама, Милеј није могао да добије потребну подршку сенатора на поштен и транспарентан начин.
Критичари Милеја тврде да је тачан број гласова који су били потребни израчунат са математичком прецизношћу и да је мито био једини начин да се достигне тај праг. У том контексту, улога Викторије Виљаруел, члана Милејевог тима, била је посебно истакнута. Сматра се да је њен глас био пресудан за усвајање реформе. Виљаруел, контроверзна фигура унутар либертаријанског покрета, оптужена је да је трговала својим гласом за политичке услуге, мада она то одлучно негира.
Наратив о миту подстакнут је анонимним сведочанствима и цурењем информација које указују на тајне састанке и трансфере новца на иностране рачуне. Ипак, до данас нису представљени конкретни докази који би поткрепили ове тврдње, а Милеј је енергично негирао све оптужбе, називајући их клеветничком кампањом коју су оркестрирали његови политички непријатељи.
Милеј и Венецуела: мешање и поређења
Друга теза поставља још осетљивије питање: мешање Хавијера Милеја у унутрашње послове Венецуеле. Према критичарима, Милеј је покушао да утиче на изборни процес у Венецуели, што је у супротности са принципима суверенитета и немешања који би требали да управљају међународним односима.
Ово мешање је протумачено као покушај Милеја да се усклади са интересима Сједињених Америчких Држава у региону, за разлику од става који је заузео Николáс Мадуро, председник Венецуеле. Мадуро је одржао чврст отпор према америчкој политици и настојао је да консолидује независан политички правац, ослањајући се у великој мери на подршку најсиромашнијих слојева становништва.
За разлику од Милеја, Мадуро је изабрао политички модел који, иако критиковáн од многих у погледу људских права и грађанских слобода, има значајну подршку међу најугроженијим слојевима венецуеланског друштва. Ова подршка је била кључна за опстанак његове владе суочене са међународним санкцијама и спољним притисцима.
Мадуро је искористио антиимперијалистички дискурс и имплементирао социјалне програме који су, упркос критикама, пружили одређено олакшање народним масама. Овај приступ је у оштром контрасту са политикама Милеја, који заговара економски модел слободног тржишта, што можда неће наићи на исти ниво подршке у контекстима као што је венецуелански, будући да је Аргентина због његових политика претрпела дубоку економску кризу, а друштвене неједнакости су дубоке.
Укратко, две тезе које су нам представљене осликавају сложену и контроверзну слику око фигуре Хавијера Милеја. Оптужба за мито у циљу усвајања реформе основног закона и очигледно мешање у унутрашње послове Венецуеле представљају значајне изазове за његово лидерство и кредибилитет. У међувремену, контраст са политичким приступом Мадура истиче идеолошке и стратешке разлике између два лидера у тренутном латиноамеричком контексту.
