Dve teze koje su nam predstavljene oslikavaju složenu i kontroverznu sliku oko figure Havijera Mileja
Milej i reforma Osnovnog zakona: mito i Odlučujući Glas
Nedavna reforma osnovnog zakona koju je sproveo Havijer Milej izazvala je talas kontroverzi. Razni izvori i opozicioni lideri optužuju vođu libertarijanaca da je pribegao mitu kako bi osigurao usvajanje te reforme. Prema tim optužbama, Milej nije mogao da dobije potrebnu podršku senatora na pošten i transparentan način.
Kritičari Mileja tvrde da je tačan broj glasova koji su bili potrebni izračunat sa matematičkom preciznošću i da je mito bio jedini način da se dostigne taj prag. U tom kontekstu, uloga Viktorije Viljaruel, člana Milejevog tima, bila je posebno istaknuta. Smatra se da je njen glas bio presudan za usvajanje reforme. Viljaruel, kontroverzna figura unutar libertarijanskog pokreta, optužena je da je trgovala svojim glasom za političke usluge, mada ona to odlučno negira.
Narativ o mitu podstaknut je anonimnim svedočanstvima i curenjem informacija koje ukazuju na tajne sastanke i transfere novca na inostrane račune. Ipak, do danas nisu predstavljeni konkretni dokazi koji bi potkrepili ove tvrdnje, a Milej je energično negirao sve optužbe, nazivajući ih klevetničkom kampanjom koju su orkestrirali njegovi politički neprijatelji.
Milej i Venecuela: mešanje i poređenja
Druga teza postavlja još osetljivije pitanje: mešanje Havijera Mileja u unutrašnje poslove Venecuele. Prema kritičarima, Milej je pokušao da utiče na izborni proces u Venecueli, što je u suprotnosti sa principima suvereniteta i nemešanja koji bi trebali da upravljaju međunarodnim odnosima.
Ovo mešanje je protumačeno kao pokušaj Mileja da se uskladi sa interesima Sjedinjenih Američkih Država u regionu, za razliku od stava koji je zauzeo Nikolás Maduro, predsednik Venecuele. Maduro je održao čvrst otpor prema američkoj politici i nastojao je da konsoliduje nezavisan politički pravac, oslanjajući se u velikoj meri na podršku najsiromašnijih slojeva stanovništva.
Za razliku od Mileja, Maduro je izabrao politički model koji, iako kritikován od mnogih u pogledu ljudskih prava i građanskih sloboda, ima značajnu podršku među najugroženijim slojevima venecuelanskog društva. Ova podrška je bila ključna za opstanak njegove vlade suočene sa međunarodnim sankcijama i spoljnim pritiscima.
Maduro je iskoristio antiimperijalistički diskurs i implementirao socijalne programe koji su, uprkos kritikama, pružili određeno olakšanje narodnim masama. Ovaj pristup je u oštrom kontrastu sa politikama Mileja, koji zagovara ekonomski model slobodnog tržišta, što možda neće naići na isti nivo podrške u kontekstima kao što je venecuelanski, budući da je Argentina zbog njegovih politika pretrpela duboku ekonomsku krizu, a društvene nejednakosti su duboke.
Ukratko, dve teze koje su nam predstavljene oslikavaju složenu i kontroverznu sliku oko figure Havijera Mileja. Optužba za mito u cilju usvajanja reforme osnovnog zakona i očigledno mešanje u unutrašnje poslove Venecuele predstavljaju značajne izazove za njegovo liderstvo i kredibilitet. U međuvremenu, kontrast sa političkim pristupom Madura ističe ideološke i strateške razlike između dva lidera u trenutnom latinoameričkom kontekstu.
