Хосе Мајорга, социјалистички лидер, политички и међународни аналитичар, за „Два Југа“ говори о предстојећим изборима који ће се одржати 30. новембра у Хондурасу.
Политичке снаге које имају највеће изгледе да победе у председничкој трци јесу, редом, на првом месту Partido Libertad y Refundación (Партија слободе и обнове – „Либре“) коју представља адвокат Рикси Монкада. Била је наставница, обављала бројне јавне дужности и увек остављала добар траг у ономе што је заступала.
Она је, у суштини, спречила изборну превару 2021. године, а затим успела да реши долазећу кризу, коју су друга два кандидата потпиривала, али коју је адвокат Рикси Монкада одлучно зауставила, преузевши контролу над оружаним снагама и Министарством одбране, чиме је сузбила сваку могућност државног удара.

На другом месту налази се Национална партија – не зато што има доброг кандидата (а то је бивши градоначелник Тегусигалпе који је сада њихов кандидат), већ зато што располаже „тврдим језгром“ бирача, односно гласовима који неће издати своје политичаре. Кажем „своје политичаре“ јер ни чланови Националне партије немају јасну идеолошку или страначку свест, не знају за шта гласају, али ипак гласају. То је донекле ирационално, али ова странка има много присталица, као и новац из периода наркодиктатуре, током које су се прали новци од наркотрговине и других корупционашких послова. Она представља наставак тог наслеђа.
Ту је и Салвадор Насраља, који тврди да није политичар, а више од 15 година се бави политиком. Био је председнички кандидат више пута, оснивао један па други политички покрет, напуштао их, па се придружио „Либреу“ да би победио на изборима 2017. Освојио је изборе, народ је изашао на улице да брани победу и супротстави се превари, а он је напустио народ и прихватио одлуку Врховног изборног суда. То је био историјски преокрет у хондурашкој политици.
Имамо, дакле, три кандидата и три снажне политичке струје. Слогани кампања су:
- код Партије „Либре“ и Рикси Монкаде: социјална правда, пореска правда, национална безбедност, суверенитет и борба против наркотрговине и олигархије (10 породица и 25 економских група које су зауставиле развој Хондураса);
- код Националне партије: стара прича, продају се као решење, иако је дванаестогодишња наркодиктатура доказала да њихов неолиберални модел не ради, већ је гурнуо земљу у дубоку социоекономску кризу;
- код Салвадора Насраље: недоследан и противуречан дискурс, изјаве које изазивају страх, без јасних предлога. Тврди да се бори против наркотрговине, али не реагује када у његовим редовима избију скандали са наркокартелима. Чак је и сâм признао да у његовом тиму има људи који „знају како да покраду изборе“.

Суштина је да двопартизам и даље нуди исте теме без икакве новине, док се „Либре“ издваја наглашавањем социјалне и пореске правде, правне сигурности, заштите животне средине и суверенитета. Народ све више разуме да проблем нису само корумпирани политичари, већ и олигархијске елите које одређују политику земље.
Политичке снаге двопартизма углавном се обраћају старијем, конзервативнијем бирачком телу (50–70 година), док „Либре“ и Рикси Монкада изражавају интересе младих и радикалнију агенду социјалне и економске правде. Та прича је прихватљива и младима и старијима који су схватили двосмисленост хондурашког политичког система и потребу за променом.
У великим градовима и сеоским подручјима „Либре“ и председница Сиомара Кастро су освојили велико поверење, захваљујући инфраструктурним пројектима, школама, стипендијама, социјалним програмима (помоћ за старе, пољопривреднике, студенте). То је привукло бираче свих узраста.
Млади се придобијају преко дигиталних платформи (TikTok, Facebook, Instagram), а они који су искусили диктатуру нису подложни двопартијским елитама, и даље блиским олигархији која кочи реформе.
У спољној политици, „Либре“ настоји да одржи пријатељске односе са свим земљама, осуђујући геноцид у Гази, подржавајући Кубу и Венецуелу, али и сарађујући са САД. Власт жели да остане независна и да истовремено чува суверенитет.
Хондурашко друштво је дубоко поларизовано медијском манипулацијом, како би размишљало на одређени начин, али ако се грађани увере да структурне реформе „Либреа“ доносе стварна побољшања у њихов живот, сви ће се сложити да је то модел који нам је заиста потребан.