Takozvani počeci su svagda odlaganja prethodnih priča, koje su nadvladane spoljnim događajima ili novim odlukama — promenom strateških projekata, društvenih i proizvodnih modela ili drugačijim planiranjem ciljeva u odnosu na one koji su ispočetka postavljanja.
Trampova politika promenila je unutrašnje usmerenje SAD u pravcu obnove američke industrijalizacije, koja je potisnuta tokom prethodnih desetleća, što je pogodilo radnike i društvenu bazu zemlje, stvorivši osnovu za nezaposlenost i siromaštvo.
Uokviren u patriotski diskurs za tu zemlju, on podstiče globalnu trgovinsku trku u carinama, što mnogi tumače kao novo imperijalno nastupanje — a to trenutno nije slučaj, već je pre svega jasan znak krajnje makroekonomske i mikroekonomske slabosti američkog orijaša.
Reakcija sveta na njegove mere posledica je uticaja na međunarodnu trgovinu, s jedne strane, i nadnacionalne finansijske interese koji upravljaju svetskom ekonomijom, sa druge. Ti interesi su razarali suverenitete, kooptirali i koncentrisali svetsko bogatstvo u okviru finansijalizacije privrede na štetu proizvodnog kapitalizma. Ta situacija je narode, izložene ucenama i merama štednje u tzv. tržišnoj ekonomiji, bacila na kolena.
Tramp je „okrenuo list“ svojim prvim korakom ka domaćoj ekonomiji — što je i bilo prvo obećanje u njegovoj kampanji — i agresivnom međunarodnom politikom usmerenom na prisvajanje resursa u trećim zemljama, kako bi umanjio sopstvene unutrašnje troškove i obezbedio dugoročne strateške resurse.
Njegova namera da prisvoji Grenland, okupira Panamski kanal, zauzme venecuelanski Esekibo — teritoriju zbog koje je u toku spor sa Gvajanom zbog nafte, da se dogovori s Putinom kako bi zaokružio kontrolu nad „retkim mineralima“ u Ukrajini kao ratnim plenom (njena poljoprivredna proizvodnja, „žitnica sveta“, već je predata kriminalcu Zelenskom i fondu BlackRock, najvećem svetskom lešinarskom fondu) — sve govori tome u prilog.
Stvar je u tome što gubitak svetske hegemonije, koju su SAD decenijama održavale vojnom silom, nije nadoknađen unutrašnjim jačanjem sopstvene države, što je američko društvo i ekonomiju dovelo do gotovo terminalne faze. Džin na glinenim nogama, kako ih je proročki opisao Lester Turou 2000. u knjizi Ratovi 21. veka, u kojoj je tvrdio da će američka vojska ličiti na rimsku u Vizantiji — koja će za pad Rima saznati godinama kasnije…
Nešto slično se danas događa sa 1300 američkih vojnih baza širom sveta, čije su funkcije tehnološkim napretkom prevaziđene do te mere da čak i oružane ustaničke grupe, boreće se patriotski za svoju slobodu, sada poseduju sličan nivo tehnologije.
Njih obično nazivaju „teroristima“, kao u Palestini, Libanu, Jemenu, Nigeru, Burkini Faso, Maliju, Senegalu, Siriji.
Takođe „diktatorima“ nazivaju vođe Venecuele, Nikaragve, Kube, Irana, a „komunistima“ one iz Brazila, Vijetnama, Kine, Rusije i drugih, koji su žigosani od strane finansijske elite — preko političko-strateških osovina diktiranih iz Davosa, londonskog Sitija i Vol Strita — od rukovodstva takozvanog „atlantizma“.
Da li se Tramp tim prilikama u svojoj međunarodnoj politici suprotstavlja ili pokušava da zaštiti SAD od višepolarnosti, koja je okrenula svet ka Istoku — posebno zahvaljujući BRIKS+36, Arapskoj i Afričkoj ligi i drugim višestranim savezima?
Kontinentalizam, proglašen Peronom pre 49 godina u njegovom Argentinskom modelu nacionalnog projekta, koji je predvideo trgovinu u lokalnim valutama, dovodi do istiskivanja dolara kao valute i merila vrednosti. Predsednik SAD pokušava da nadomesti taj gubitak, ali pri tome započinje rat — ne samo sa Kinom, već i protiv svojih dotadašnjih saveznika poput Evropske unije i Engleske, koje je napustio s uskraćivanjem finansiranja NATO-a.
Engleska obaveštajna služba je uvek bila pokretač američke sile mišića, ali se sada u novoj situaciji okreće ka Evropskoj uniji i podbada je na naoružavanje sa svojom sopstvenom dinamikom, što izaziva velike socijalne krize u zemljama koje napuštaju sistem socijalne zaštite. Zabrinutost zbog Rusije je neosnovana — to je izgovor finansijskog kapitala da ogradi Brisel od američke politike i da nametne sopstveno prisustvo, nezavisno od Trampa.
Da li onda Tramp sprovodi nacionalizam ili vraća imperijalizam? To je nedoumica u analizama, pred scenarijem koji nagoveštava ratove ukoliko ne nađe neophodni kanal, a to je nova globalna arhitektura mira — višepolarna, multietnička — koja će odgovoriti na ekološke izazove, klimatsku krizu, ali i pitanje razvoja i svetske gladi.
Nažalost, Argentina pod Milejem je verovatno najžalosniji izraz kolonijalne potčinjenosti Sjedinjenim Državama, pošto je njihovo jedino poslanje da pomogne jačanje te zemlje na račun žrtvovanja naroda i pljačke nacionalne imovine. Ta kapitulacija nacionalne vlade moraće biti prevaziđena u okviru geopolitičke odluke da se Argentina vrati stvarnom svetu — BRIKS+, CELAC-u, obnovi UNASUR, Dvokontinentalnoj Argentini integrisanoj u Veliku Otadžbinu koja čeka da naš narod ponovo preuzme svoju istorijsku odgovornost za predvođenje nacionalnog oslobođenja, makar to smetalo SAD i njihovim pretnjama preko IV flote i NATO baze na Malvinskim ostrvima.
Pa da li Tramp predstavlja početak SAD kao nacionalne države ili njihov kraj kao ratoborne i zločinačke imperije? Novčić je u vazduhu — kao i oruđa gospodarenja: IV flota, MMF, Svetska banka, NSA, FBI, CIA — koji znače mešanje, tajne operacije i napade pod lažnom zastavom. Ako ih Tramp koristi — kao u slučaju sa Milejem — on ekonomski kolonizuje, a ukoliko je potrebno njegovoj strategiji, primenjuje i vojnu silu.
Buenos Ajres (CABA), 11. april 2025.
