Такозвани почеци су свагда одлагања претходних прича, које су надвладане спољним догађајима или новим одлукама — променом стратешких пројеката, друштвених и производних модела или другачијим планирањем циљева у односу на оне који су испочетка постављања.
Трамповa политика променила је унутрашње усмерење САД у правцу обнове америчке индустријализације, која је потиснута током претходних десетлећа, што је погодило раднике и друштвену базу земље, створивши основу за незапосленост и сиромаштво.
Уоквирен у патриотски дискурс за ту земљу, он подстиче глобалну трговинску трку у царинама, што многи тумаче као ново империјално наступање — а то тренутно није случај, већ је пре свега јасан знак крајње макроекономске и микроекономске слабости америчког оријаша.
Реакција света на његове мере последица је утицаја на међународну трговину, с једне стране, и наднационалне финансијске интересе који управљају светском економијом, са друге. Ти интереси су разарали суверенитете, кооптирали и концентрисали светско богатство у оквиру финансијализације привреде на штету производног капитализма. Та ситуација је народе, изложене уценама и мерама штедње у тзв. тржишној економији, бацила на колена.
Трамп је „окренуо лист“ својим првим кораком ка домаћој економији — што је и било прво обећање у његовој кампањи — и агресивном међународном политиком усмереном на присвајање ресурса у трећим земљама, како би умањио сопствене унутрашње трошкове и обезбедио дугорочне стратешке ресурсе.
Његова намера да присвоји Гренланд, окупира Панамски канал, заузме венецуелански Есекибо — територију због које је у току спор са Гвајаном због нафте, да се договори с Путином како би заокружио контролу над „ретким минералима“ у Украјини као ратним пленом (њена пољопривредна производња, „житница света“, већ је предата криминалцу Зеленском и фонду BlackRock, највећем светском лешинарском фонду) — све говори томе у прилог.
Ствар је у томе што губитак светске хегемоније, коју су САД деценијама одржавале војном силом, није надокнађен унутрашњим јачањем сопствене државе, што је америчко друштво и економију довело до готово терминалне фазе. Џин на глиненим ногама, како их је пророчки описао Лестер Туроу 2000. у књизи Ратови 21. века, у којој је тврдио да ће америчка војска личити на римску у Византији — која ће за пад Рима сазнати годинама касније…
Нешто слично се данас догађа са 1300 америчких војних база широм света, чије су функције технолошким напретком превазиђене до те мере да чак и оружане устаничке групе, бореће се патриотски за своју слободу, сада поседују сличан ниво технологије.
Њих обично називају „терористима“, као у Палестини, Либану, Јемену, Нигеру, Буркини Фасо, Малију, Сенегалу, Сирији.
Такође „диктаторима“ називају вође Венецуеле, Никарагве, Кубе, Ирана, а „комунистима“ оне из Бразила, Вијетнама, Кине, Русије и других, који су жигосани од стране финансијске елите — преко политичко-стратешких осовина диктираних из Давоса, лондонског Ситија и Вол Стрита — од руководства такозваног „атлантизма“.
Да ли се Трамп тим приликама у својој међународној политици супротставља или покушава да заштити САД од вишеполарности, која је окренула свет ка Истоку — посебно захваљујући БРИКС+36, Арапској и Афричкој лиги и другим вишестраним савезима?
Континентализам, проглашен Пероном пре 49 година у његовом Аргентинском моделу националног пројекта, који је предвидео трговину у локалним валутама, доводи до истискивања долара као валуте и мерила вредности. Председник САД покушава да надомести тај губитак, али при томе започиње рат — не само са Кином, већ и против својих дотадашњих савезника попут Европске уније и Енглеске, које је напустио с ускраћивањем финансирања НАТО-а.
Енглеска обавештајна служба је увек била покретач америчке силе мишића, али се сада у новој ситуацији окреће ка Европској унији и подбада је на наоружавање са својом сопственом динамиком, што изазива велике социјалне кризе у земљама које напуштају систем социјалне заштите. Забринутост због Русије је неоснована — то је изговор финансијског капитала да огради Брисел од америчке политике и да наметне сопствено присуство, независно од Трампа.
Да ли онда Трамп спроводи национализам или враћа империјализам? То је недоумица у анализама, пред сценаријем који наговештава ратове уколико не нађе неопходни канал, а то је нова глобална архитектура мира — вишеполарна, мултиетничка — која ће одговорити на еколошке изазове, климатску кризу, али и питање развоја и светске глади.
Нажалост, Аргентина под Милејем је вероватно најжалоснији израз колонијалне потчињености Сједињеним Државама, пошто је њихово једино послање да помогне јачање те земље на рачун жртвовања народа и пљачке националне имовине. Та капитулација националне владе мораће бити превазиђена у оквиру геополитичке одлуке да се Аргентина врати стварном свету — БРИКС+, CELAC-у, обнови UNASUR, Двоконтиненталној Аргентини интегрисаној у Велику Отаџбину која чека да наш народ поново преузме своју историјску одговорност за предвођење националног ослобођења, макар то сметало САД и њиховим претњама преко IV флоте и НАТО базе на Малвинским острвима.
Па да ли Трамп представља почетак САД као националне државе или њихов крај као ратоборне и злочиначке империје? Новчић је у ваздуху — као и оруђа господарења: IV флота, ММФ, Светска банка, НСА, ФБИ, ЦИА — који значе мешање, тајне операције и нападе под лажном заставом. Ако их Трамп користи — као у случају са Милејем — он економски колонизује, а уколико је потребно његовој стратегији, примењује и војну силу.
Буенос Ајрес (CABA), 11. април 2025.
