Ka zajedničkom cilju, gde umišljene spasonosne alhemije prestaju igrati ulogu, grade se strateški putevi koji se odlukama proveravaju svakog dana, opredeljujući neprijatelja koji ne može nestati sa radara boraca, jer kada nestane, počinje unutrašnji kanibalizam i nacionalni i narodni tabor slabi.
Glavni problem nacionalnog i narodnog sektora, pored nedostatka odmerenog upravljanja, nesumnjivo predstavlja izgradnja zajedničkog strateškog planiranja svih sektora, saglasnih sa ciljevima suvereniteta i socijalne pravde, s neophodnim alatima koji jemče tu upravljenost u taktičkim odlukama. Otadžbina se svakodnevno gradi zajedno s narodom u organizovanoj zajednici – najvišoj projavi društvene organizovanosti i nezamenjivom oruđu vlasti u stalnom sporu s kolonijalnim neprijateljima naše zemlje: kako oligarhijskim elitama, tako i imperijalističkim avangardama.
Granice se postavljaju opredeljivanjem tih dugoročnih ciljeva, između onih što se slažu ili ne slažu oko krajnjih, raspravi nepodložnih pitanja, sve dotle dok je proces nacionalnog oslobođenja zajemčen u okvirima latinoameričke Patria Grande (Velika Otadžbina, koncept zajedničke Domovine koja obuhvata celu Latinsku Ameriku), integrisane u višepolarni svet. Ose izborne konstrukcije ograničavaju ovu mogućnost, jer predviđeno traganje za glasovima u konačnici pokapa zajedničke snove i zajednicu, koja više ne veruje obećanjima i pesmama, neispunjenim u trenutku istine.
Gubitak identiteta i brisanje pamćenja glavni je cilj neprijatelja, koji neprestano dejstvuje po tim osama, produbljujući gospodstvujuću kulturu, koja se potom rasprostire na ekonomsku, finansijsku i institucionalnu sferu. Izborne konstrukcije, lišene strateških programa, dovode do procesa doktrinarne slabosti kada je u pitanju vršenje uloge kako opozicije, tako i vladajuće partije, a kada nastupa trenutak istine, one deluju u skladu sa činiocima moći, učvršćujući i bez toga vladajući položaj.
To se dešava od samog početka demokratije, na svakom koraku se odričući od krajnjeg cilja – pobediti siromaštvo, raspodeliti bogatstvo, stvoriti nacionalnu proizvodnju s odlučujućim prisustvom države u usmeravanju resursa, koje garantuje proširivanje socijalnih prava, očuvanje ljudskih prava, istraživanja i razvitak u oblasti nauke i tehnologije, što nam daje maksimalnu mogućnost izgradnje nacionalnog suvereniteta u svetu združenom u višepolarnost.
Odsustvo sveobuhvatnog upravljanja nacionalnim i narodnim pokretom ne ometa napore svih predanih i borbenih snaga, od političkih grupacija do organizovanog radničkog pokreta, od društvenih pokreta do slobodnih organizacija naroda da se ujedine u uverenju da podvojenost vodi u poraz. Ka zajedničkom cilju, gde umišljene spasonosne alhemije prestaju igrati ulogu, grade se strateški putevi koji se odlukama proveravaju svakog dana, opredeljujući neprijatelja koji ne može nestati sa radara boraca, jer kada nestane, počinje unutrašnji kanibalizam i nacionalni i narodni tabor slabi.
Zato je neophodno razmišljati o tome kojim putevima ići dalje, slušati i učiti od mlađih pokoljenja pred kojima je izgradnja budućnosti, podržavati Patria Matria Grande, razumeti njihove mehanizme tumačenja stvarnosti, ne demonizujući niti omalovažavajući ih, kao što se to često radi s nadmenim i zlobnim stavovima. Put napred je – vaspostavljanje vrednosti i vrlina, bačenih u zapećak vladajućim individualističkim posibilizmom. Bez utopija i nadanja nemoguće je izgraditi sudbinu, pa se ostvarenje sna o pravednoj i suverenoj otadžbini može postići postavljanjem granica strateških ciljeva, bez predizbornih zahteva koji ih razvodnjavaju, ali s utvrđivanjem ciljeva koji će pre ili kasnije biti prihvaćeni od naših sunarodnika onda kad osete da su deo tog sna.
Autor je profesor UNLZ, član „Pokreta za zdravlje domovine“, profesor IUNMA „Majke Trga Majo“ i direktor ISEI IOMA.
