Андрес Мачука је социолог и економиста, предавач на Универзитету Ла Матанза и члан синдиката Сутеба Матанза.
…питање пензија је нешто што се јавља у целом свету. Другим речима, у условима када нема издвајања од послодаваца у корист запослених, неће бити ни издвајања у пензионе фондове, јер ће сви бити у минусу и неће бити пристојне старости.
Уколико финансијски капитал напредује у управљању пензијским фондовима, утолико ће се празнити благајна онога што би требало да буде животним осигурањем, а не пустоловном краткорочном капиталистичком шпекулацијом, где је будућност многих пензионера угрожена.
У Латинској Америци изгледи за фондове социјалног осигурања су јадни, зато што Аргентина, њен пролетаријат, њена радничка класа већ сустижу остатак Латинске Америке, што је још горе, јер ако и постоји нека особеност Латинске Америке, онда је то да је преко половине становништва нестабилно, налази се у сивој зони, најмљено у својству спољних сарадника, тако да нема доприноса.
Готово је привилегија достигнуће радника из доба кризе 1930. године у свету, да радник може рачунати на издвајања послодавца и сопствену плату ради обезбеђивања пристојне пензије.
Шта се дешава у земљи: преживљавамо скоро осам месеци сурових реформи, инфлација није обуздана, а Милејева влада не успева да се избори с изворима невоља. Нема улагања у бизнис, нема опоравка, нема обнове привреде и одрживог развоја.
Што се тиче нуклеарне енергетике, у Аргентини постоји велика традиција у нуклеарној енергетици, коју је утемељио сâм Перон још 1940-их и подстицала Национална комисија за атомску енергију и производњу обогаћеног уранијума.
Без обзира на све доласке и одласке влада које су час затезале, час попуштале, чинећи ситуацију, да тако кажемо, променљивом, Аргентина заузима важну нишу извозне конкурентности у овом сектору, као и у погледу производње нафте, која се развија с огромним утицајем на животну средину, и, наравно, у области енергетике.
Али томе се мора приступати са државним критеријумом, који либерали не желе да испуне.
Дакле, прогноза је негативна и мора се појавити економски ток који ће, за разлику од милеизма, за разлику од неолиберализма и за разлику од онога што је перонизам био до сада, преузети контролу над привредом путем народне мобилизације, помоћу армије професионалаца, помоћу нових економских политичких кадрова који знају како укључити Аргентину у споразум о односима са земљама Латинске Америке и света, за екологију и за развој са социјалном правдом.
