Знам да није лако осујетити планове непријатеља, за то је потребно имати одлучност да формулишемо сопствену агенду, која почиње данас осудом изнуде спољног дуга Аргентине, који ћемо сматрати незаконитим и нелегитимним.
Такође ћемо викати о претњи са стране Четврте флоте САД, да не бисмо трговали са Кином и Русијом, и о уцењивачким царинама, које данас уводи Трамп, или о политици која нас води ка глобалном рату у Европи и државном тероризму Израела, геноциду и етничком чишћењу над палестинским народом, које свет занемарује. Али да бисмо изградили ту агенду, морамо имати приступ који није усмерен само на прилагођавање тренутној ситуацији или на изборни процес, већ да то буде агенда отаџбине будућности – „Аргентина 2050.“, која превазилази нас и у генерацијском и у биолошком смислу.
Структурална основа зависности у Аргентини настала је 1983. године у складу са Вашингтонским консензусом, наметнутим од времена војне диктатуре. То је изазов за колективну изградњу. Колективна изградња почиње када постоје јасни циљеви, попут повратка у вишеполарном свету, нашег придруживања ствари велике латиноамеричке отаџбине, као и претварање социјалне заштите, здравства и образовања у основне уставне алате новог друштва.
Нови устав, који ће нас довести не само до онога што је искључива обавеза државе, заштићене уставом, већ и до стварања народне власти, која ће омогућити народу да буде главни актер у историји, а не само сведок сваке две или четири године током избора, како неки предлажу.
За чудесних 12 година, Нестор и Кристина успели су променити оно што је било замрзнуто са становишта социјалних права, али не и макроекономску матрицу зависности. Е, па то је оно чему тежимо с агендом за период до 2050. године. Дужни смо потврдити да наука и технологија, вештачка интелигенција и јавна предузећа морају бити основа обнове индустрије и запослености у Аргентини, као и суверенитета, зато што циљ срећног народа и велике отаџбине остаје на снази.
Нема среће без социјалне правде, нема среће ако наставимо борбу против сиромаштва, а не победимо га, нема среће ако наши научници буду присиљени да емигрирају, нема среће ако будемо народ угњетаван од угњетача који жели да одреди будућност Аргентинаца. Сан Мартин је увек говорио да је борба за слободу најважнија ствар, све остало нема значаја; слобода је најважнија, а данас је немамо, данас имамо тугу, депресију, страх и предизборне ситуације које изгледају важне, али оне су важне само ако постоје одређени циљеви.
Ти одређени циљеви морају бити одражени у стратешком оквиру, стратешком плану који ће бити остварен једино у оквиру колективне изградње, почев од данас, с правом на будућност, које ће нам омогућити да погледамо у очи будућим покољењима и кажемо им: хајдете, ево шта смо све урадили, узмите то у своје руке и идите даље.
То мора бити пренето с колена на колено, то мора бити праведна обавеза према народу и према отаџбини. Зато, мобилисани на улици, борећи се – само борећи се – победићемо и избавићемо се из овог кошмара, када будемо имали хоризонт слободе, као и хоризонт заједничке политичке изградње као отаџбине и народа, обновивши патриотска осећања и вративши идеју отаџбине изнад свих политичких предрасуда, мада они данас могу бити уништени овом конструкцијом кошмара која покушава да угуши и уништи идентитет и памћење аргентинског народа.
