Ове неопходне анализе уоквирују стратешки пројекат земље, интегрисан са народом у Велику Отаџбину-Мајку која никада није смела престати да постоји
У оквиру Националног и Народног покрета, чија је филозофска и политичка основа перонизам, често се позива на јединство, реч која значи да се оно што је расуто може испољити заједно.
Оно што се одмах поставља као питање јесте у којим околностима и које су карактеристике те тачке сусрета расутих снага на једном месту, са заједничким циљем. Несумњиво је да су избори повољна прилика да се то догоди.
Сада долази неопходно размишљање о томе да ли то изборно јединство достиже довољан ниво да уједини дугорочне политике, пројекат Отаџбине, односно стратешки оквир модела друштвене, производне, суверене, солидарне и биоцентричне изградње ка којој многи сектори теже, али је не изражавају сви.
Они који у потпуности не деле ту конструкцију истичу тешкоће у сучељавању са хегемонистичким силама, како националним — на пример, стварном влашћу „Црвеног круга“— тако и с међународним, које подјармљују Аргентину и Латинску Америку, попут САД у савезу с Израелом, Енглеском и НАТО-ом у њиховом покушају колонизације.
Стога морамо признати неопходност политичке изградње као алата који одређује два суштинска аспекта управљања: време и простор, неопходне да се не би упадало у авангардистичке концепције, нити мирило с управљањем неправедном стварношћу, макроекономски условљеном од непријатеља, спремног да угуши сваки покушај независности и суверенитета народа, као што то данас чини међународна власт.
Ова ситуација, која траје од самог почетка демократске етапе, погађала је различите владе које су покушавале, али нису успеле изменити колонизациону матрицу, наметнуту од непријатеља.
Мада је било периода када су ширење права, међународна интеграција и стварање блока УНАСУР поново пробудили наде у ослободилачки процес, од 2003. у владама Киршнерових то је било ограничено на социјална и људска права, расподелу прихода, индустријализацију и научно-технолошки напредак, али без могућности да се измени основа зависности, упркос покушајима да се отплате дугови према ММФ-у и Париском клубу.
Најбољи пример је покушај измене закона ради спречавања монополизације медија: тај закон је у пракси најпре осујећен под заштитом корумпираног правосуђа, а затим разбијен у доба неолибералне управе, која је наставила продубљивати пут националног капитулантства.
Те године, које су донеле срећу аргентинском народу, уништене су у колективном несвесном захваљујући страховитој машини за контролу емоција, кроз рат четврте генерације — хибридни рат, који добија своје битке бришући сећања, уништавајући идентитете и разарајући идеју о суштинским људским правима народа, подвргнутих заводљивом појању макроекономских показатеља као апсолутне истине.
„Политика је међународна политика“ — учи перонизам кроз филозофију Организоване заједнице, уз позив да се „порази демократско-либерални буржоаски систем што народе осуђује да буду сведоци историје позивајући их сваке две године да гласају за јеловник који не познају“. Организована заједница предлаже уставоторну народну власт са зајемченом институционалном подршком, претварајући народ у протагонисту и главног јунака историје, градећи нове парадигме што васпостављају његову историју и колективно памћење колонизације којој је био подвргнут.
Управо у том политичком јединству светоназор је обједињен у својој интеграцији у мултиполарни свет, од неопходног сувереног трећег пута који штити националне интересе, али одлучно одбацује утицај и уцену хегемонистичких сила — предвођених САД, Израелом, Енглеском и НАТО-ом — које настоје да огњем и мачем обезбеде управљање стратешким ресурсима наших земаља у сопствену корист.
Ниједан члан Националног и Народног покрета не би могао подржати геноцид у Гази, нити блокаде братских земаља, нити ратове на трећим територијама, финансиране борбом за хегемонију. БРИКС, који је тренутно нападнут, представља препреку господарењу над Евроазијом САД и Европе, које су данас у повлачењу у глобалној геополитици. БРИКС је нападнут истом жестином којом је уништен УНАСУР — уз подршку локалних елита, савезника САД, увек спремних да прихвате империјалне мрвице уместо да бране сопствени политички суверенитет.
Ове неопходне анализе уоквирују стратешки пројекат земље, интегрисан са народом у Велику Отаџбину-Мајку која никада није смела престати да постоји. Када је оваплоћена као УНАСУР, непријатељ је осујетио тај покушај. Поновни покушај са још већом снагом биће вапај за слободом, попут оних које су изразили наши Оци Оснивачи када су оживели латиноамеричке народе што их је англосаксонски непријатељ заједно са локалним елитама разделио, раздробио, ослабивши могућност стварања Сједињених Држава Латинске Америке.
Ка томе данас иду народи у борби, посебно у Аргентини, где је непријатељ успео да постави председника-намесника у лику Милеја, који води Отаџбину ка националној капитулацији, извршавајући наређења стварне власти, усмерена ка примитивизацији економије, пљачки, бекству капитала, задуживању и корупцији, предајући национални суверенитет у замену за политичку подршку.
Буенос Ајрес, 26. август 2025.
БИБЛИОТЕКА
- Хуан Перон: Политичко руковођење, изд. Институт Перон
- Фермин Чавес: Епистемологија периферије, изд. Пења Лиљо
- Хорхе Рачид: Ограничена демократија, изд. CICCUS
