Ove neophodne analize uokviruju strateški projekat zemlje, integrisan sa narodom u Veliku Otadžbinu-Majku koja nikada nije smela prestati da postoji
U okviru Nacionalnog i Narodnog pokreta, čija je filozofska i politička osnova peronizam, često se poziva na jedinstvo, reč koja znači da se ono što je rasuto može ispoljiti zajedno.
Ono što se odmah postavlja kao pitanje jeste u kojim okolnostima i koje su karakteristike te tačke susreta rasutih snaga na jednom mestu, sa zajedničkim ciljem. Nesumnjivo je da su izbori povoljna prilika da se to dogodi.
Sada dolazi neophodno razmišljanje o tome da li to izborno jedinstvo dostiže dovoljan nivo da ujedini dugoročne politike, projekat Otadžbine, odnosno strateški okvir modela društvene, proizvodne, suverene, solidarne i biocentrične izgradnje ka kojoj mnogi sektori teže, ali je ne izražavaju svi.
Oni koji u potpunosti ne dele tu konstrukciju ističu teškoće u sučeljavanju sa hegemonističkim silama, kako nacionalnim — na primer, stvarnom vlašću „Crvenog kruga“— tako i s međunarodnim, koje podjarmljuju Argentinu i Latinsku Ameriku, poput SAD u savezu s Izraelom, Engleskom i NATO-om u njihovom pokušaju kolonizacije.
Stoga moramo priznati neophodnost političke izgradnje kao alata koji određuje dva suštinska aspekta upravljanja: vreme i prostor, neophodne da se ne bi upadalo u avangardističke koncepcije, niti mirilo s upravljanjem nepravednom stvarnošću, makroekonomski uslovljenom od neprijatelja, spremnog da uguši svaki pokušaj nezavisnosti i suvereniteta naroda, kao što to danas čini međunarodna vlast.
Ova situacija, koja traje od samog početka demokratske etape, pogađala je različite vlade koje su pokušavale, ali nisu uspele izmeniti kolonizacionu matricu, nametnutu od neprijatelja.
Mada je bilo perioda kada su širenje prava, međunarodna integracija i stvaranje bloka UNASUR ponovo probudili nade u oslobodilački proces, od 2003. u vladama Kiršnerovih to je bilo ograničeno na socijalna i ljudska prava, raspodelu prihoda, industrijalizaciju i naučno-tehnološki napredak, ali bez mogućnosti da se izmeni osnova zavisnosti, uprkos pokušajima da se otplate dugovi prema MMF-u i Pariskom klubu.
Najbolji primer je pokušaj izmene zakona radi sprečavanja monopolizacije medija: taj zakon je u praksi najpre osujećen pod zaštitom korumpiranog pravosuđa, a zatim razbijen u doba neoliberalne uprave, koja je nastavila produbljivati put nacionalnog kapitulantstva.
Te godine, koje su donele sreću argentinskom narodu, uništene su u kolektivnom nesvesnom zahvaljujući strahovitoj mašini za kontrolu emocija, kroz rat četvrte generacije — hibridni rat, koji dobija svoje bitke brišući sećanja, uništavajući identitete i razarajući ideju o suštinskim ljudskim pravima naroda, podvrgnutih zavodljivom pojanju makroekonomskih pokazatelja kao apsolutne istine.
„Politika je međunarodna politika“ — uči peronizam kroz filozofiju Organizovane zajednice, uz poziv da se „porazi demokratsko-liberalni buržoaski sistem što narode osuđuje da budu svedoci istorije pozivajući ih svake dve godine da glasaju za jelovnik koji ne poznaju“. Organizovana zajednica predlaže ustavotornu narodnu vlast sa zajemčenom institucionalnom podrškom, pretvarajući narod u protagonistu i glavnog junaka istorije, gradeći nove paradigme što vaspostavljaju njegovu istoriju i kolektivno pamćenje kolonizacije kojoj je bio podvrgnut.
Upravo u tom političkom jedinstvu svetonazor je objedinjen u svojoj integraciji u multipolarni svet, od neophodnog suverenog trećeg puta koji štiti nacionalne interese, ali odlučno odbacuje uticaj i ucenu hegemonističkih sila — predvođenih SAD, Izraelom, Engleskom i NATO-om — koje nastoje da ognjem i mačem obezbede upravljanje strateškim resursima naših zemalja u sopstvenu korist.
Nijedan član Nacionalnog i Narodnog pokreta ne bi mogao podržati genocid u Gazi, niti blokade bratskih zemalja, niti ratove na trećim teritorijama, finansirane borbom za hegemoniju. BRIKS, koji je trenutno napadnut, predstavlja prepreku gospodarenju nad Evroazijom SAD i Evrope, koje su danas u povlačenju u globalnoj geopolitici. BRIKS je napadnut istom žestinom kojom je uništen UNASUR — uz podršku lokalnih elita, saveznika SAD, uvek spremnih da prihvate imperijalne mrvice umesto da brane sopstveni politički suverenitet.
Ove neophodne analize uokviruju strateški projekat zemlje, integrisan sa narodom u Veliku Otadžbinu-Majku koja nikada nije smela prestati da postoji. Kada je ovaploćena kao UNASUR, neprijatelj je osujetio taj pokušaj. Ponovni pokušaj sa još većom snagom biće vapaj za slobodom, poput onih koje su izrazili naši Oci Osnivači kada su oživeli latinoameričke narode što ih je anglosaksonski neprijatelj zajedno sa lokalnim elitama razdelio, razdrobio, oslabivši mogućnost stvaranja Sjedinjenih Država Latinske Amerike.
Ka tome danas idu narodi u borbi, posebno u Argentini, gde je neprijatelj uspeo da postavi predsednika-namesnika u liku Mileja, koji vodi Otadžbinu ka nacionalnoj kapitulaciji, izvršavajući naređenja stvarne vlasti, usmerena ka primitivizaciji ekonomije, pljački, bekstvu kapitala, zaduživanju i korupciji, predajući nacionalni suverenitet u zamenu za političku podršku.
Buenos Ajres, 26. avgust 2025.
BIBLIOTEKA
- Huan Peron: Političko rukovođenje, izd. Institut Peron
- Fermin Čaves: Epistemologija periferije, izd. Penja Liljo
- Horhe Račid: Ograničena demokratija, izd. CICCUS
