Наша велика породица „Два Југа“ се нагло шири. С нама блиско сарађују стручњаци из разних земаља Латинске Америке, и сви они су професионалци у својој бранши. Имамо част да вам представимо нашег новог колегу – Хавијера Лараина.
Хавијер је геополитичар и публициста, а радио је и као професор историје и географије на Универзитету Консепсион у Чилеу 2010. Магистрирао је модерну историју са специјализацијом из латиноамеричких студија на Универзитету у Хавани, Куба (2011) и философију и политичке науке Cides-UMSA, Боливија (2024). Аутор је књига „Чилеанска левица у време Аљендеа и ‘Народно јединство’“; „Политичке стратегије и тактике“ (необјављено); „Фидел Кастро у песми Силвија Родригеза“ (Intiedit, 2021; La Estaca, 2023; Intiedit-La Estaca, 2024). Коаутор књига „Размишљања о државном удару у Боливији” (Intiedit, 2021), „Армија националног ослобођења 1966-1990” (Ескапарате, Чиле, 2018); „Io e il Che“ (Nova Delphi Libri, Италија, 2017); „Народноослободилачка армија. Документи и списи“ (1966-1990) (ЗНД, Боливија, 2017); „Куба и Латинска Америка 60-их“ (Ла Тијера, Еквадор, 2009). Предавач је, уредник је и колумниста издања из Боливије, Чилеа и других земаља, бивши директор боливијског недељника La Época (2015-2016) и садашњи главни уредник часописа Correo del Alba у његовим боливијским, венецуеланским и међународним издањима (2016-2024). А данас одговара на питања непостављена од већине политичких аналитичара о неуспелом преврату у Боливији 26. јуна.
Ко је још, по вашем мишљењу, осим генерала Зуњиге, могао бити међу завереницима који су припремали преврат?
– Истрага се наставља, свакодневно сазнајемо о новим хапшењима могућних учесника којих је већ преко двадесет, поред тројице бивших команданата три рода војске. На сличан начин је на самом почетку приведен могућни идеолог побуне Анибал Агилар, старији човек и дотад службеник Министарства одбране, брат Роберта Агилара, бившег руководиоца просвете за председниковања Ева Моралеса.
Истрага је такође открила два вредна елемента:
1) мада је Зуњига могао из глупости убрзати деловање, дестабилизујући план је имао дугу историју, разрађен је пре неколико месеци;
2) У дејствима 26. јуна завереници су имали подршку јединице F10 из Кочабамбе, елитног одреда који ће, између осталих задатака, користити и снајпере; као и још један специјализовани одред из града Тарихе, чувени Сатинадори.
У том контексту је у недељу у граду Санта Круз ухапшен грађанин Фернандо Хамдан под оптужбом да је путем друштвених мрежа и других комуникационих платформи био један од подстрекача неуспелог покушаја државног удара. Сада се налази под стражом у просторијама Јединице за посебне намене у борби против криминала (Felcc), подређене полицији, у граду Ла Пазу. Ово је посебно осетљив случај, зато што је реч о друштвеном раднику, родом из Санта Круза, и зато што су покушали да га прикажу новинарима као значајног међународног активисту за људска права – потпуно лажно представљање, које поричу и тамошње организације за људска права.
Да ли је Зуњига могао бити врбован?
– Мислим да Зуњигина фигура још није у потпуности позната. Реч је о „сивом” војнику, који је стекао осредње образовање и због тога изазива сумњу својим сталним напредовањем у служби, све док није постао, ни мање ни више – и без икаквих заслуга – генерални командант Оружаних снага.
Очигледно је да је реч о личности која пати од маније величине и која је околини себе представљала као својеврсног настављача националистичких војника достојних историје земље, као што су Галберто Виљароел и Хуан Хозе Торес. Његово месијанство је остало у дирљивм сећању с његовим самопроглашеним надимцима „Народни генерал“, химнама које је у славу своје личности сâм саставио и овим главним говором, лоше артикулисаним и лоше изговореним украј Паласио Кемадо, нечувеним од практично целокупног становништва.
До сада су други притвореници, и умировљена војна лица у пасивној служби и цивили, изјавили да им је Зуњига у свом јутарњем говору 26-ог показао таблу на којој је тврдио да има подршку Сједињених Држава и Европске уније ( ЕУ), мада ова информација тек треба да буде потврђена.
Што се тиче облика попуњавања, мислим да је, пре свега, потребно разјаснити да је реч о Оружаним снагама формираним, обученим, опремљеним и идеолошки подржаним од САД. У том смислу, неће нас зачудити ако у наредним данима сазнамо за споразум између амбасаде САД и Зуњиге, као што се догодило 2019. када су, у замену за новац из Вашингтона, високи официри војске, ваздухопловства, морнарице и полиције занемарили Ева Моралеса и „предложили“ му да поднесе оставку, фактички свршивши државни удар.
У контексту свих ових чињеница, шта мислите о Еву Моралесу, његовом деловању, његовој личности и политичком опредељењу?
– Поступке Ева Моралеса у овом случају треба мерити двама моментима.
Првим, када је средином дана 26. јуна и с распоређивањем војске поставио објаву на платформи Х. Са другим, после исхода случаја Зуњиге и његових присташа, Моралес је променио став за 180° и почео кривити владу за оно што се догодило, називајући то „представом“, договореном између Арсеа и Зуњиге, „монтажом“, „фарсом“, „самопревратом“. Овог последњег одређења он се са својим следбеницима до данас држи; нешто што привлачи велику пажњу из неколико главних разлога:
1) нема документоване потврде било чега сличног (Моралес је до данас не нуди);
2) Влада је увидела да је њен имиџ после 26. јуна ослабљен, посебно привреда (шта би био циљ – да себе поткопа?);
3) Државни удар у најмању руку треба да доведе до преузимања законодавне и других власти савезом извршних и војних снага, као и стављања ван закона и прогона политичких противника, што се није догодило у Боливији (добра опција). Пример самопреврата је онај који је извео Алберто Фуџимори у Перуу почетком 90-их година прошлог века.
Најзад, што се тиче политичке оријентације Моралеса, вреди напоменути да су у дане неуспелог покушаја државног удара у граду Тегусигалпа (Хондурас) око Celac Social, Пуебла групе, Форума Сао Паула, прелиминарног самита АЛБА итд. сви присутни без изузетка изразили солидарност са председником Арсеом, владом и народом Боливије, уз најоштрије осуде војног удара. Ово помињем јер је, нажалост, Моралес, у својој неоснованој упорности с покушајима да позиционира тезу о „самопреврату“, био потпуно изолован од сектора које поменух и слушали су га само аргентински председник Хавијер Милеј и друге личности крајње деснице. Отворено драматично питање, крајње болно.
По мени, у основи такве политичке и идеолошке збрканости лежи ирационална и претерана опозиција Арсеовом руковођењу, која Моралеса доводи до неразумевања тога ко је главни непријатељ: амерички империјализам. И, што је још неопростивије, ремети и подрива друштвене темеље својим неоправданим и вишекратним позивом у одбрану Оружаних снага, које је он обележио као „жртве“, напомињући им да морају „заслужити поштовање“, „вратити своје достојанство “, практично игноришући власт и поново излазећи на улице – у посебно деликатној, крхкој и неповољној ситуацији за друштвене снаге које подржавају Процес промена.
